Škola života na ledini ispred zgrade: Zašto su lastiš, klikeri i "trule kobile" danas zaboravljeni?

Razliku između nekadašnjeg odrastanja uz stare igre i ovog današnjeg, modernog, najbolje osećaju roditelji koji pokušavaju da svojoj deci prenesu duh sopstvenog detinjstva. Jedna od njih je i Jelena, koja se dobro seća kako su zajedništvo i jasna pravila izgledali na ledini ispred zgrade devedesetih godina.

- Odrastala sam na Prozivci devedesetih godina i ispred zgrade smo se satima igrali svakodnevno – devojčice lastiš, dečaci "između dve vatre", a svi zajedno žmurke i "ledenog čiče". Te igre su nam držale pažnju zbog nepredvidivih situacija koje su od nas tražile da se dogovaramo, sarađujemo i branimo svoj stav - priseća se Jelena.

Međutim, kada danas posmatra svog petogodišnjeg sina koji odrasta u mirnom kraju grada punom dece, zapaža da su se pravila igre i fokus potpuno promenili.

— Primećujem da deca bukvalno preleću sa aktivnosti na aktivnost jer im sve brzo dosadi. Čim moj sin savlada jednu veštinu, bilo da je to bicikl, trotinet ili roleri, to mu više nije zabavno i odmah traži sledeći izazov, poput skejta. Ne samo on, sva deca iz ulice. Pokušala sam da ih animiram da igraju „Između dve vatre”, zaigraju se oni, ali im brzo dosadi. Sa druge strane, televizor bi im, da dozvolimo, držao pažnju neograničeno — objašnjava ona.

Generacijama koje su odrastale osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka u ušima još uvek odzvanja graja iz parkova koji su uvek vrveli od dece. Glavni pokretači druženja bile su tada veoma popularne igre poput "trule kobile", lastiša i "ledenog čiče". Danas ove igre gotovo je nemoguće videti na ulici i u parkovima, a nekadašnji zvuci ustreptalog navijanja polako su ustupili mesto novim, "digitalnim tonovima".

— Nekada su fizičke kretnje, odnosno igre napolju, bile jedina zabava deci, a današnjim generacijama je fizička aktivnost tek tamo na 3. ili 4. mestu na listi prioriteta. Retko šta im može zadržati pažnju duže od 5 minuta. Zbog toga su te stare igre, koje su se igrale satima, zapravo zaboravljene. Trudimo se da ih delimično oživimo na časovima fizičkog vaspitanja i đacima to bude povremeno zanimljivo, ali dugoročno ne. Odreaguju oni pozitivno na jednu situaciju ili dve, ali kada bismo to isto radili svaki čas, baš kao što su deca nekada svaki dan satima to igrala, brzo bi im dosadilo - objašnjava profesor fizičkog vaspitanja Siniša Repija. — Između ostalog, te stare igre su doprinosile razvoju motorike i onih bazičnih veština. Školice sporta su i dobile na značaju jer se u okviru njih bavimo elementarnim kretanjima koja su nekada deca sama savladavala kroz igru, poput puzanja, četvoronožnog kretanja, penjanja, prevrtanja, kotrljanja... 

Tradicionalne dečje igre imale su i duboku edukativnu i socijalnu ulogu. Nisu služile samo kao zabava, već kao "poligon" za razvoj značajnih osobina. Služile su kao neformalna vežba za strpljenje, snalažljivost i saradnju. Na ulici nije važilo pravilo jačeg, već pravilo prilagođavanja.

- Ova tehnologija jeste uzela maha i deca više nemaju strpljenja da se posvete jednoj aktivnosti na duži period. Takođe, deca su povučenija nego ranije jer nisu naučila da funkcionišu u većim i heterogenijim grupama. Danas se uglavnom grupišu u ekipe od po nekoliko njih, kao da nisu navikli na saradnju i kooperaciju sa svom decom bez obzira na eventualne razlike u interesovanjima. Zato mi danas preuzimamo na sebe zadatak i da ih socijalizujemo, spajamo, da im pomažemo da započnu i održe druženja - kaže Marija, nastavnica tehnike i tehnologije u OŠ "Jovan Mikić".

Učitelji primećuju da deca danas imaju drugačije navike, pažnju i komunikaciju. Iako su brzi sadržaji promenili način na koji provode slobodno vreme, interesovanje za igru nije nestalo.

- Naviknuti su na brze promene sadržaja, kratke video-zapise i stalna podsticanja. Zbog toga im je ponekad teže da duže ostanu fokusirani na jedan zadatak. Međutim, važno je da ne krivimo samo tehnologiju, jer ona je postala deo života i donosi mnoge prednosti. Naš zadatak je da decu naučimo kako da je koriste mudro i da istovremeno razvijaju strpljenje, koncentraciju, čitanje, razgovor i igru sa vršnjacima - smatra učiteljica Nevena Vasiljević. - Stare dečje igre se zaista ne sreću često, jer su se povukle pred ekranima koji su postali dostupniji i privlačniji, ali deca i dalje imaju potrebu za druženjem i pripadanjem grupi. Rado učestvuju u igri, ali onda kada mi stvorimo situaciju da se ta igra realizuje.