SUgrađani: Suzana Maravić - „Izem ti, kad mi (veterani) i dalje trčimo (za loptom)!“

Energije ima za dva života. Na parketu i na asfaltu, kroz salu i kroz život korača uspravno, nadvisujući (ne samo visinom!) prosek i svakodnevicu, jednako srećna kada ona ili neko od njene mnogobrojne dece (na treningu, u školi) ubaci loptu u koš. Za nju je skor uvek dobitni jer se raduje (i tuđem) uspehu, jer u svakom danu pronalazi “ono nešto” što te tera napred - za stvarnom ili zamišljenom loptom, bez obzira na to da li je broj godina 20 ili 50. “Ide život. Tebe ni ne pitaju” – zaključiće filozofski, ali dok se još pita(mo) za izbore, Suzana Maravić, profesor fizičkog vaspitanja, trener, bivša (i sadašnja) košarkašica, bira trčanje umesto sedenja – bukvalno i metaforički. I mi potrčasmo za njom i za loptom, u inat godinama i rezultatu na semaforu. Jer i prvo i drugo samo je – broj. Kada se podvuče crta, bitniji su neki drugi rezultati…

-    “Trčim” od četvrtog razreda osnovne škole! Moj izbor uvek je bila samo košarka. Moj pokojni otac bio je košarkaški trener i on nas je povukao, ali nikada mi nije bio trener. Znaju ga ljudi - Boško Maravić (iz Bajmoka). Radio je kao direktor u “Vežbaoni”, tamo je držao sekciju, imali su takmičenja, ligu između škola, i tako smo krenule sestra i ja. Sestra je odustala početkom srednje, a ja sam ostala. Šta je magično u košarci? Prvo, to naše druženje, to ostaje za ceo život! I dan danas imam prijatelje iz tog doba. Čujemo se, viđamo. Ako nekom treba pomoć, svi smo tu. To ostane za ceo život. Ostanu uspomene. Retko ko može da (ih) ima toliko. I putovanja. Zajedno smo prolazili sve faze odrastanja - i što nema veze samo sa sportom, nego i sa drugim stvarima - životnim.

Više od 30 ekipa okupilo se na Međunarodnom turniru veteranki i veterana u košarci, održanom pre dve nedelje u Subotici, gde se naša sagovornica našla u dvostrukoj ulozi - kao domaćin i učesnik.

-    Ovo je bio naš 27. veteranski turnir koji su počele naše dame u malo boljim godinama, a mi kao mlađi preuzeli. Iako neke od njih imaju i sedamdesetak godina, one su i dalje vitalne, i dalje prisutne! Da bi turnir ispao kako treba, puno nam pomažu i neki drugi ljudi sa strane. I sudije. Igra se u tri sale, uključujući Halu sportova - tu je Tibika Cindrić, večiti spiker na našim utakmicama. I u toku godine imamo turnire na koje putujemo - ove godine Kranjska Gora, Sarajevo, Hvar. Svuda sam bila. Nama za ovo ne treba nikakva motivacija! Motivacija su same žene koje učestvuju u organizaciji, košarkašice i svi ti ljudi koje ćemo sresti na nekom turniru ili koji će nama doći. Ti osmesi, to zadovoljstvo kada se sve završi, ta energija koju reflektuju oni nama i mi njima, to nas drži preko cele godine.

SUZO, BIO JE SUPER TRENING!  - “Uživam u radu sa decom. Više me interesuje to kako će se deca osećati na času i da li će biti zadovoljna. To me ispunjava - taj svakodnevni život sa njima. I kada ti neko dođe posle treninga, pa te zagrli! Kad ti kaže - Suzo, bio je super trening!”. 

Nažalost, osim (dobre) energije, sa poslednjeg turnira “drži je” i povreda koju je zaradila – naprslo rebro. 

-    Šta je tu, tu je. Sad treba vreme da prođe, nema tu šta. Izem ti, kad mi veterani sa 50 godina i dalje trčimo za loptom! (smeh) Posle ove povrede i dalje ću biti prisutna, biću sa ekipom i biće trčkaranja, ali moguće da neću igrati utakmice. Gledaćemo da dođe neko malo mlađi… Rekreacija - to je okej, ali da igram utakmice… Mislim da je bilo sasvim dovoljno. Ono što je lepo jeste koliko mi sada te žene pomažu, brinu - juče su mi donele ručak, voze me… Jedna drugoj smo uvek ispomoć. Šta god da treba, tu smo - i kad su lepe i manje lepe stvari u pitanju. Podrška smo. 

Ne štedi reči hvale za koleginice sa terena, a posebno će pohvaliti i starije veteranke, one koje su započele turnir koji se razmahao i zauzeo važno mesto na sportskoj mapi Subotice. 

-    Mi smo preuzele taj “kostur”, nastavile, i sada sve više ljudi dolazi. Zato želim da se zahvalim našim najstarijim veterankama na nasledstvu koje smo dobile. Mi smo nastavile ono što su one stvorile. Zbog njih ovo traje. Svaka čast i našim mlađim veterankama, one su u svakom momentu podrška, spremne za sve! Jako lepo su se uklopile u celu ovu priču - one će ovo da nastave posle nas. I stariji i mlađi, sve su to kvalitetni ljudi. Svako je uspeo u svom životu u onom segmentu koji radi. I samim tim i to zadovoljstvo se prenosi na naše rekreacije, putovanja i turnire. 

A KADA ĆEMO MI U HALU?! - “Sve naše školice i takmičarske grupe isprate svaku utakmicu u Hali sportova i naše prvotimce. Deca su euforična, posebno kada im priđu prvotimci da se pozdrave. Kada je bio doček na trgu, uspeli su i da se fotografišu sa njima, da dobiju majice… Neki prvotimci dođu na treninge čisto da popričaju sa decom, da se slikaju sa njima. To njima jako puno znači. Pitaju me - Suzo, kada ćemo mi igrati ovde u Hali sportova. Reko’, još malo, pa ćete i vi biti tu, na ovom terenu… Deca su fenomenalna – navijaju uglas, ori se: “Spartak, Spartak!”. Obožavaju da dođu da gledaju i jedva čekaju da se utakmica završi, da im priđu igrači, samo da im neko da autogram…”.  

Njen (profesionalni) košarkaški put krenuo je u “Spartaku”, u vreme kada je trener bio Boban Lukić.

-    To je bila jedna jako dobra generacija. Plasirali smo se u Kup Lilijane Ronketi (drugo po snazi evropsko žensko košarkaško klupsko takmičenje koje je organizovala FIBA, prim. aut). Godinama sam igrala u prvom timu “Spartaka”, a kada sam upisala studije (Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja Novi Sad), morala sam da stopiram, i iz prve prešla u B ligu da bih mogla sve da uskladim obaveze. Igrala sam u Herceg Novom, Valjevu, “Topolčanki”, Senti… Moj poslednji klub bio je “Jukom” Subotica, odakle sam otišla u veteranske vode. Još sam aktivno igrala, kada sam krenula na rekreacije veterana, prisustavala njihovim druženjima, putovanjima. Povukla me je naša dobra košarkašica Slavica Vojnić – svidela mi se ta energija, to druženje. U početku smo rekreacije imali u “Ivanu Milutinoviću” (subotom) i “Vežbaoni” (nedeljom), posle smo prešli u “Kizur” gde smo i danas. 

Svoju profesiju izabrala je već u prvom razredu srednje škole. I danas bi isto uradila. 

-    Završila sam Srednju ekonomsku školu i odmah znala da ću upisati DIF! Bilo mi je bitno samo da završim četvorogodišnju da bih mogla da polažem prijemni. Jeste očevim stopama, ali nije nas tata usmeravao, sestra i ja smo same birale put. Tata je završio dva fakulteta: pedagogiju i DIF. Na kraju, sestra je pedagog, a ja “difovac”! Tako smo se podelile i opredelile, bez njegovog pritiska. Ali dok nisam završila studije, tata je stalno govorio - ja mogu dva fakulteta da završim, a ti još ni ovaj jedan! (smeh) On košarkaš - visoka sam na njega (on 195, ja 180 cm), a mama rukometašica. Sestra i ja smo imale lepo detinjstvo – roditelji su reflektovali ljubav koju su imali jedno između drugog, a mi je reflektujemo dalje. Izuzetno sam ponosna na svoje pokojne roditelje i na to u šta smo sestra i ja izrasle...

Prvo radno bilo je u OŠ “Vuk Stefanović Karadžić” u Bajmoku, da bi kasnije prešla u Čantavir (sve vreme radeći na određeno). Iako je, kako kaže, uživala u tome da radi na selu, Paja Bešlić, direktor tadašnje Građevinske škole, obećao je njenom ocu da će je, nakon što profesor Milutin Bošnjak ode u penziju, primiti za stalno. Tako je i bilo. 
-    Tada je važila reč – kada se da nekome, to se ispoštuje. Tako je 1. septembra meni javljeno za novo radno mesto, i bilo mi je žao jer me je direktorica škole u Čantaviru već primila za stalno. Normalno, bilo je lakše da budem u gradu, nego da putujem, ali rastanak nije bio lak - plakala ona, plakala ja, plakali svi! 

U Politehničku školu došla je pre 18 godina. Danas radi i u Ekonomskoj i u “Kizuru”. 

-    Lakše je raditi sa srednjoškolcima jer oni su već formirani, mi to samo nadograđujemo.. U osnovnoj školi decu treba učiti i da budu dobri drugari, da se između sebe uvažavaju, poštuju, da jedni drugima pomažu. Na časovima fizičkog vaspitanja treba da napravimo takvu atmosferu da deci bude prijatno, da se dobro osećaju. Nije svako talentovan za određene sportove, ali ti treba napraviš tako da se i oni manje talentovani osećaju da su u istom rangu. U radu sa decom ne pamtim ružne momente, samo lepe, a najlepše je kada sretnem svu tu decu kojoj sam predavala, kada mi kažu šta rade, kako su oformili porodice, kada vidim da su uspeli, da su izrasli u dobre ljude. To je najlepši momenat! 

HALO, RAZREDNA! - “Pola dva noću, zovu me đaci kojima sam odeljenjski starešina, kažu - imaju problem u izlasku. Bila sam spremna u tom momentu da odem po njih! Važno je da smo na kraju rešili problem, da je sve u redu i da su stigli kući. Sve je to u službi odrastanja i svi to moraju proći, i drago mi je što imaju poverenja u mene...“. 

Dodaće i da tehnika, mobilni telefon i igrice utiču na to da se deca danas manje igraju (napolju), nalaze na terenima i bave sportom, samoinicijativno negde izađu, budu zajedno…

-    Više su u kući i vidi se velika razlika između dece nekad i sad. Deca su ranije bila spretnija. To se vidi i po sistematskim pregledima na koje ih vodimo - kičma im je katastrofa, stopala, dosta dece ima problem i sa zubima…

Kada su njeni časovi (i treninzi) u pitanju, najvažnije (joj) je deca nemaju nikakav strah, nego da dođu sa uživanjem: “Svako ima pravo da kaže da li mu nešto smeta, da li se dobro oseća… Svi imamo pravo na neki loš dan pa tako i deca – to uvek treba uvažavati”. Već četiri godine uspešno vodi školicu košarke u sali OŠ “Sanja Marinković”. Reč je o jednoj od osam školica koje rade pod okriljem i uz podršku KK “Spartak Office Shoes”. Trenizni koji se održavaju tri puta nedeljno trajaće do kraja juna, kada i deca i treneri odlaze na zasluženi odmor.

-    Na svakom treningu - njih tridesetak, uživam da radim sa decom! Na kraju ima i mini basket liga Petar Vucelić, gde se ta deca takmiče. Svi treneri su završili DIF i imaju licence, znači da sa decom rade stručna lica. I svi mi između sebe, zajedno sa koordinatorom Jovanom Sirovinom i predsednikom kluba Bobanom Jamazovićem, imamo izuzetno dobro saradnju. Jako je dobra atmosfera, izuzetno uvažavamo jedni druge. U koordinaciji smo kada neko dete treba prebaciti u takmičarske grupe. Primeti se koje je dete motorički i fizički spretnije, u svakoj generaciji ima po dvoje, troje dece koja odskaču, ali meni su sva deca ista - svako ima pravo i zaslužuje šansu. U vezi sa tim treba napomenuti da se svi ti trenizi, sve te školice, ne plaćaju. Roditelji ne plaćaju ni prevoz na utakmice, to sve obezbeđuje klub, kao i opremu. Ponosna sam na KK “Spartak”! Tokom ove sezone nije im bilo lako, uspeh je time veći. Bilo je tu i povreda i ta česta putovanja zbog obe lige koje su igrali… U organizaciji učestvuje puno ljudi i svi su bili izuzetno angažovani. Ne govorim samo o igračima. I zadovoljstvo je veće kada vidiš koliko su i deca ponosna na njihov uspeh i kako se ugledaju na sve te košarkaše iz prvog tima…

Priznaće da ju je profesionalno bavljenje sportom možda i (pre)više odvuklo na neku drugu stranu pa je vremenom zanemarila onu – privatnu. Otkriće da je u njenom životu bilo nekoliko dugih veza, ali se ni jedna nije završila brakom. Danas je njen i porodični fokus na sestrinoj ćerki koja studira u Beogradu (“Lepo se snalazi, postala je veoma samostalna”), na decu kojoj predaje u školi i kojima drži treninge, a tu su i dva preslatka maltezera da upotpune priču i život…

-    Ponosna sam na sve generacije kojima sam bila odeljenjski starešina! I dan danas me pozovu, govore šta su uradili, da su se zaposlili, dobili decu; ko se oženio… Kada završavamo školovanje, bez obzira na to što više nećemo biti zajedno u školi, govorim im da uvek imaju, ne pravo, nego slobodu da me pozovu ako im treba pomoć. I ponosna sam na sve generacije kojima sam predavala, stvarno jesam. I ponosna sam na svoje kolege u sve tri škole! Odgovorno je raditi sa decom, a oni su svi predani tom poslu, toliko ulažu sebe da bi ta deca na kraju izašla na pravi put.