• Pregleda: 2528

Vremeplov: Oslobođenje i ujedinjenje u Subotici 100 godina kasnije - Epizoda V - Subotica slavi

Vremeplov: Oslobođenje i ujedinjenje u Subotici 100 godina kasnije - Epizoda V - Subotica slavi

OSLOBOĐENJE I UJEDINJENJE U SUBOTICI - STO GODINA KASNIJE

EPIZODA V - SUBOTICA SLAVI

U prošloj epizodi ovog serijala, koju možete pročitati ovde, dali smo opšti pregled faktičkog kraja Prvog svetskog rata i uslova poslednjeg primirja u tom ratu - Beogradskog, između Antante i Mađarske. Prikazali smo istorijski ulazak Srpske vojske u Suboticu, koji je usledio nakon tih velikih opštih događaja i prve neposredne reakcije stanovništva i političkih organizacija u gradu.

NEPRESTANO SLAVLJE I ZAHVALNOST OSLOBODIOCIMA

Od trenutka kada je Srpska vojska ušla u Suboticu 13. novembra 1918. godine, lokalno bunjevačko i srpsko stanovništvo iskazivalo je, u svakoj prilici i pri svakom susretu sa oficirima i vojnicima, veliku zahvalnost i sreću zbog njihovog dolaska u grad. Pored svečane večere koja je upriličena još prvu noć boravka vojske u gradu i mnogobrojnih sastanaka sa predstavnicima lokalnog narodnog odbora, odlučeno je da se organizuje i jedna formalna, svečana proslava i paradni prolazak kroz grad, uz verske službe i veliko učešće naroda.

Nakon što su Srpska vojska i Bunjevačko-srpska narodna garda osigurale sve što je potrebno od objekata za funkcionisanje vojne uprave. Naročito Železničku stanicu, Poštu i telegraf i kada su utvrdili da nikakve ozbiljne pretnje za vojsku nema, određen je dan za veliku narodnu proslavu - 17. novembar 1918. godine. Građani su izdali proglas, u Pučkoj kasini, gradskim i seoskim kafanama svečanost se najavljivala uz veliku radost i iščekivanje. Upravo tu, u kafani, po svedočenju izvora, uz pesme koje su zajedno pevali sa srpskim vojnicima, a koje su i jedni i drugi znali, lokalni Bunjevci su osetili da su "jedan narod" sa vojskom koju su ugostili.

Dan proslave bila je nedelja, jutro maglovito, ali dan vedriji od prethodnih. Svečana povorka kroz Suboticu krenula je od predgrađa Aleksandrova, gde su srpski vojnici zasipani cvećem i kićeni peškirima. Svečano blagodarenje počelo je u 8:00 časova, u baroknom pravoslavnom hramu Svetog Velikomučenika Dimitrija, iz 1818. godine. U prisustvu komandanta grada Krupeževića i ostalih oficira, molitvom je načalstvovao paroh Miloš Pilić. Nakon službe i pozdravljanja sa narodom, pukovnik Krupežević se, sa pratnjom, uputio do rimokatoličke crkve Svetog Roka, u naselju Ker. Ispred neogotske crkve, izgrađene 1896. godine, bio je postrojen najveći deo vojske, uključujući i artiljeriju. Velika masa naroda dolazila je iz pravca Damjanič ulice (kasnije Vilsonova, a danas Maksima Gorkog), gde se okupila ispred zgrade pošte. Konjanici Bunjevačko-srpske narodne garde nosili su crveno-plavo-bele i crveno-belo-plave trobojke, žene su pripremile cveće, okupila su se i deca i najstariji sugrađani, svi u nedeljnom svečanom odelu. Ta povorka je stigla ispred crkve Svetog Roka oko 09:00 časova, baš kad i počasni gosti svečane mise - srpski oficiri. Kao što je bio običaj, pred visoke goste izašao je, u liturgijskoj svečanoj odeždi, velečasni Blaško Rajić, župnik Kerske crkve. Ono što nije bilo uobičajeno je izlazak sveštenika skroz do puta, gde je osvećenom vodom pokropio ne samo svoje vernike, nego i vojnike, oficire, pa čak i njihove topove! Uzevši komandatna Krupeževića pod ruku, u bratski zagrljaj, Rajić ga je odveo na počasno mesto, pokraj samog oltara. Ovo je bio možda i prvi dokumentovani slučaj prisustva Srpske vojske na bogosluženju u rimokatoličkoj crkvi.

Pre ulaska u crkvu, komandatnu Krupeževiću i vojsci, obratila se mlada Bunjevka, Anka Malagurski, između ostalog rekavši: "Doleteste nam jato orlova bilih, sa kliktanjem bratskim, dođoste nam braćo naša. Noseći nam slobodu, prvo proleće naše! Živili nam orlovi bili! Koji raztjeraste olovne i teške oblake na obzorju našem. Mi sa istim klikom odklikujemo, sretni što vas možemo pozdraviti na pragovima našim. Blažena si majko bunjevačka, jer te tvoji sinovi neće više proklinjati." Nakon ovog obraćanja nastalo je opšte oduševljenje. Devojčica je predala buket cveća pukovniku Krupeževiću, a stotine prisutnih neprestano su se kitili trakicama, zastavicama, peškirima i klicali vojnicima koje su zasipali cvećem. Kada je odslužio svečanu misu, u svojoj besedi Blaško Rajić je rekao, između ostalog i sledeće:

"Bio jedan narod. I sada je još živ. Narod malen na broj ali veliki u ljubavi prema istini i pravdi! U ljubavi prema braći svojoj. To je narod srpski. Bog je pomago taj narod, pa se on još prija oslobodio ispod jarma i zuluma turskoga. Sloboda je slatka bila, a ljubav je gonila narod srpski da je podeli, sa još potištenom braćom svojom" i dalje "Desnica Božija je učinila da smo mi ipak oslobođeni ispod vlasti tlačiteljeve, a oni koji su za nas sve izginuli, osim jedne časti, da su sve natrag dobili, još triput više i dostigli za čim su težili. Zato slava! Hvala prvo Bogu! A onda miloj braći našoj, koji su iza muka i Golgote evo došli slavnim, dičnim, kao osloboditelji naši"

U crkvi su, na misi, bile pristune sve vođe jugoslovenskog pokreta u Subotici, kako Bunjevci tako i Srbi. Kada je služba završena, oficire je, ispred crkve dočekala devojčica Blaženka Stanković, ćerka jednog od bunjevačkih prvaka, Vojislava Stankovića, koja je vojnike pozdravila rečima: "Zdravo da ste naši sokolovi, tisuć puta pesmom opevani! O vama mi majčica pričala, svaku večer na našem ognjištu. Sad vidim da to nisu bajke, jer iskoči šestoperac Markov, stigoste nam prvi sokolovi! Zdravo bili sretno doletili!" Komandant Krupežević je devojčicu poljubio u čelo, na opšte oduševljenje svih pristunih. Narod je takođe komentarisao potpuno siguran i otvoren stav Blaška Rajića u crkvi, posle kojeg je zapečatio svoju sudbinu, ako ovi krajevi ne uđu u sastav neke nove slovenske države. Ispred crkve je neko započeo, a svi su nastavili, da pevaju svečanu panslovensku himnu "Hej Sloveni".

Oficiri, postrojeni vojnici, artiljerijske baterije, konjanici narodne garde i masa naroda uputili su se zatim ka najstarijoj subotičkoj crkvi, pravoslavnom hramu Svetog Vaznesenja Gospodnjeg, iz 1723. godine. Crkva je generalno obnovljena 1909/1910 tako da je blistala u punom sjaju, spremna da primi oslobodioce. Od ulaska u portu, pa do praga hrama, stazu su pokrivala bela platna. Sveštenici su izašli u susret i kadili vojsku i narod sve do ulaska u crkvu. Narod je neprestano klicao "Živeli!" i zasipao cvećem vojnike. Svečano blagodarenje služio je subotički paroh Marko Protić. On je i sam bio jedan od narodnih vođa i aktivan učesnik u svim događajima, koje je kasnije sačuvao od zaborava u svojoj knjizi "Zlatni dani Subotice".

Službi u hramu su, kao i u Kerskoj crkvi, prisustvovale sve narodne vođe i mnoštvo i srpskog i bunjevačkog naroda. Sveštenik Protić nadahnuto je besedio i pozdravio Srpsku vojsku, između ostalog rekavši:

"Vi niste ni onda posumnjali u Boga, kada vas je bes germanski razvijao sa ognjišta vaših. Vi niste ni onda očajavali o milost Božju, kada ste se hladni i gladni probijali kroz neprohodne planine arbanaške. Vi niste roptali na Boga ni onda, kada vas je Sinja Adrija, mora i druga beda tamanila. Za takvu veru bi i Spasitelj rekao, da je bolje u Izrailju nema! Takvom ste samo verom i mogli, inače maleni, zadiviti svet. Takvom ste samo verom mogli zaljuljati osnove sveta i izvojevati pobedu najlepšoj ideji otkako je sveta - bratstva i zajedničarstva. Ideji slobodnoga samoodređivanja. To je dobro delo vaše, radi kojega će blagoslov Božji trajno biti na vama i deci vašoj. Toga radi evo i mi, vekovima ugnjetavani, no nikada ne savladani, spremni stojimo, da vam svom snagom kliknemo: ponosita i viteška braćo naša hvala vam! Vaše neiskazane muke, vaše neopeveno viteštvo, gorostasna požrtvovanost i nenasita ljubav, za sve što je srpsko i jugoslovensko, neka bi nama i pokolenjima nauka bila, kako da se borimo za ono što se srpskim zove."

Nakon besede otac Marko je, uz sve prisutne, izgovorio himnu "Bože pravde" kao molitvu, na šta njeni stihovi i upućuju. Potom je se orilo "Mnogaja ljeta" Kralju Petru I i njegovom domu, gde se istakao glas prote Gavre Miloševića iz Beograda, koji se vraćao iz zarobljeništva i tog dana se zatekao u Subotici. Povorka se potom uputila prema Gradskoj kući, ispred koje je postavljena bina, sa koje su komandant grada i oficiri posmatrali svečani defile vojske.

Nakon okončanja tog dela svečanosti, oficiri, narodne vođe i narod prešli su u Veliku većnicu Gradske kuće, koja je sva bila okićena za ovu priliku nacionalnim bojama i cvećem. Pevajući "Onamo namo" ispunili su sav prostor većnice i trg ispred. Komandant grada, pukovnik Vladislav Krupežević zahvalio se kratko ali srdačno Subotičanima, rekavši da je od Soluna do Subotice sa vojskom prešao hiljadu kilometara i svuda bio srdačno dočekan, ali nigde kao u Subotici.

Godinama kasnije, tada već divizijski general Krupežević pisaće subotičkom hroničaru Josipu Šokčiću o svojim sećanjima na odnos Subotičana prema Srpskoj vojsci:

"Pitate me kako su nas Bunjevci primili? Zar se to može zaboraviti!? Zar se to može opisati!? Ulazeći u Beograd bio sam zatrpan vencima i zasut glasnim pozdravima, pa ipak, ono što sam doživeo u Subotici, nešto je drugo. Tome se nisam nadao. To je trajalo danima i mesecima! Koliko svečanosti, divnih govora, izliva bratske ljubavi. Ko će sve to nabrojati! Narodno veselje pred Gradskom kućom, izmešani vojnici i Bunjevci u kolu. Ceo prostor pun sveta, pozdravi, besede, buketi, cveće, cveće, cveće! Bunjevci traže da im u Šandor pustimo vojnike, da ih ugoste. Mi pustimo čete, a posle dva, tri dana ne mogu da se skupe i povrate. Međusobno pričaju: iznesosmo glave iz tolikih ratova, a ovdi kod Bunjevaca izgubismo"

Nakon obraćanja komandanta, u Velikoj većnici Gradske kuće prvi put se čula srpska himna "Bože pravde" koju je otpevao poznati bunjevački muzičar, tamburaš Joca Mlinko Mimika iz Mola. Narod je klicao "mnogaja ljeta" oficirima i pevao za kraj "Hej Sloveni". Nakon toga ljudi su krenuli kućama, samo da bi se uveče opet sastali na svečanom veselju upriličenom za vojsku.

DOBROTVORKE POMAŽU SRPSKU VOJSKU

Srpska vojska je, osim izraza privrženosti i radosti, mogla u Subotici da računa i na ozbiljno organizovano zbrinjavanje bolesnih vojnika. "Dobrotvorna zadruga Srpkinja" osnovana u Subotici 1877. godine i njena predsednica Mica Radić, zajedno sa "Bunjevačkom dobrotvornom zadrugom žena" odmah po dolasku vojske stupile su u akciju. Iako joj je suprug, ugledni subotički Srbin Jovan Radić, preminuo od posledica zatočeništva u mađarskom zatvoru 1917. godine, Mica Radić, se nesebično trudila oko organizovanja bolnice za srpske vojnike. Ista je ubrzo postala operativna, sa 200 kreveta, pod upravom vojnog lekara dr Najdanovića. Vredne Srpkinje i Bunjevke nabavile su osim ležajeva i slamarice, ćebad, jastuke, veš, posteljine, posuđe i veliku zalihu namirnica. Što nisu imale, same su sašile i proizvele. Tokom osam meseci presudno su uticale da se ozloglašena bolest Prvog svetskog rata - španska groznica, ne proširi među vojnicima. Svi bolesni vojnici dobili su poklon za Božić, a dobrotvorke su im finansirale i proslavu krsne slave. Novac su prikupljale na zabavama koje su organizovale, a prilagale su značajno i svoja lična sredstva. Mnogo su pomagale i ruske izbeglice koje su počele masovnije da pristižu u Suboticu.

OBNAVLJANJE BUNJEVAČKOG LISTA "NEVEN"

17. novembra, na dan velikih proslava organizovanih za Srpsku vojsku, izašao je i prvi broj obnovljenog lista "Neven". Od 1884. godine, kada ga je osnovao učitelj iz Kaćmara, Mijo Mandić i izdao prvi broj u Baji, "Neven" je bio glavni čuvar bunjevačke nacionalne svesti i hroničar života Bunjevaca. Vlasti su stalno gledale kako da ga se reše. Prvi svetski rat je bio idealna prilika i list je ukinut u 31. godini izlaženja, 24. juna 1914. godine.

List je obnovljen kao dnevno glasilo Bunjevačko-srpskog narodnog odbora, sa sloganom "Glas slobode i narodnog jedinstva". Novi urednik je bio dr Joso Prćić, advokatski kandidat, a redakciju su činili Mijo Mandić, Lazar Stipić, Blaško Rajić, Aleksandar Rajčić, Bogdan Svirčević, dr Jovan Manojlović, Marko Protić i drugi ugledni Bunjevci i Srbi. List je izlazio dnevno sve do 1940. godine. U prvom članku obnovljenog lista, pod naslovom "I kamenje popucaše" dr Prćić, između ostalog piše:

"Naš kraj 1914. godine postade dolinom suza. Ponovo zaplače Majka Jugovića i plakaše dugo. Njen plač izazva srdžbu Božju protiv zlotvora naših! I gle čuda! Ta uništena Srpska vojska - u Subotici! Naši nikad neviđeni barjaci - na varoškoj kući, mrtav progovara - Neven!"

OPSTRUKCIJE MAĐARSKE ADMINISTRACIJE I NJENA SMENA

Prisustvo Srpske vojske u gradu, kao što smo videli, pokrenulo je mnoge zamrle srpske i bunjevačke organizacije i dalo jednu veliku dozu optimizma i poleta lokalnim Slovenima. Mađarsko narodno veće je na dolazak vojske gledalo kao na privremen fenomen, uslovljen Beogradskom vojnom konvencijom, koja je predviđala samo vojnu okupaciju, ne i ukidanje mađarske civilne vlasti. MNV i Gradska uprava, koju je kontrolisala vlada u Budimpešti, trudili su se da deluju suvereno u vođenju gradskih poslova.

Nastavili su sa pokušajima da uključe u svoje redove Srbe i Bunjevce. Sprovodili su naloge i prenosili poruke mađarske vlade upućene manjinama. Obećavali slobodnu upotrebu maternjeg jezika, škole, politička prava. Sve premalo i prekasno. Bunjevci i Srbi su bili zauzeti slavljem i jačanjem svoje organizacije da bi se obazirali na ponude. Međutim, ono što su primetili i lokalni Sloveni i Srpska vojska, bilo je to nerealno suvereno držanje mađarskih gradskih vlasti, koje je prelazilo u otvorenu opstrukciju i ignorisanje potreba vojske.

Bunjevačko-srpski narodni odbor i Komanda grada saglasili su se da takvo stranje treba što pre promeniti. Kao prvi korak, 19. novembra je razoružana Mađarska narodna garda i Radnička straža.

U sredu, 20. novembra 1918. godine, u 11:00 časova, komandant grada pukovnik Vladislav Krupežević je, sa vodom vojske i u pratnji majora Bodija i potpukovnika Atanackovića, otišao u Gradsku kuću da smeni postojeću upravu. Vojnici su se postrojili pred Velikom većnicom gde je zasedao Prošireni gradski senat. Komandant je ušao u salu, članovi Senata, na čelu sa komesarom mađarske vlade dr Lukom Pleskovićem, ustali su i saslušali naredbu, koju je pročitao potpukovnik Atanacković, a preveo dr Jovan Petrović Ćata.

Srpska vojna komanda grada naredila je razrešenje gradske uprave i Senata iz razloga neizvršavanja naređenja vojnih vlasti, nedovoljnog staranja o smeštaju i ishrani vojnika i nepoznavanja slovenskih jezika, čime se otežava komunikacija. Mađarska elita grada obaveštena je da se na Srpsku vojsku u Subotici ne odnose odredbe Beogradske vojne konvencije, o ostanku mađarske adimistracije, jer je sporazum potpisan posle 23:00 časa 13. novembra, dok je Subotica oslobođena u faktičkom i pravnom ratnom stanju, oko 18:35 časova istog dana.

Naredbom je određena nova gradska uprava, usaglašena sa Bunjevačko-srpskim narodnim odborom. Lokalni lideri su prvo predložili dr Jovana Manojlovića za gradonačelnika. Kada je on odbio, istakavši da načelnik treba da bude iz redova većinskog naroda, izbor je pao na dr Stipana Matijevića. Uz njega su imenovani i drugi ključni ljudi gradske uprave, iz redova uglednih i sposobnih Bunjevaca i Srba. Gradonačelnik je položio zakletvu Bunjevačko-srpskom narodnom odboru, a članovi gradske uprave njemu.

Iz današnje perspektive može se kritikovati legitimitet postavljenih kadrova ali bi to bilo površno. Mađarski gradski Senat nije odražavao demokratsku volju lokalnog stanovništva, jer nije biran demokratski.

Dovoljno je pogledati globalnu situaciju u Mađarskoj 1910. godine, kada je ugarski deo Habzburške krune imao oko dvadeset miliona stanovnika, od kojih čak devet miliona nisu bili Mađari. Pravo glasa imalo je samo 1.069.480 ljudi, a od toga 637.107 Mađara. Ovo je bio rezultat sistema vlasti gde su postojali veoma složeni uslovi (imovinski, obrazovni, nacionalni) da bi se nekom priznalo pravo glasa. U takvoj Mađarskoj, 461.000 Srba nije uopšte bilo predstavljeno u parlamentu i to je smatrano normalnim. Situacija je bila ista i na lokalu, gde je slovenski jezik bio skandal u gradskom Senatu, iako su većina stanovnika Subotice Sloveni. Gradski senat je predstavljao i okupljao uglavnom mađarsku veleposedničku i trgovačku elitu.

Gradonačelnika Matijevića nije izabralo svo građanstvo, ali on jeste bio izabran u najdemokratskijem političkom telu u Subotici - Bunjevačko-srpskom narodnom odboru, koji je biralo 5.000 ljudi iz redova običnog naroda. Taj isti narod sveže je pamtio obraćanje dr Matijevića na bunjevačkom u Gradskoj kući, dok je to još bilo skandalozno. Tako da se može reći da je i kao ličnost imao najširi legitimitet.

Da je Srpska vrhovna komanda saglasna sa odlukama komandatna grada i rezonovanjem da je Subotica oslobođena u ratnom stanju, a ne okupirana po odredbama mirovnog sporazuma, postalo je kristalno jasno 21. novembra, kada je u grad došao general Dragomir Milojević. Ovaj visoki oficir stavljen je na čelo novoosnovane Dunavske divizijske oblasti, sa sedištem u Subotici. Vojna oblast će se kasnije nazvati Potiska i njeno osnivanje svedočilo je o nameri trajnog zadržavanja Srpske vojske na ovom prostoru. Prilikom svečanosti koje su i tada organizovane general je izjavio i sledeće:

"Srpska je vojska Suboticu zauzela, mi smo se s vama zagrlili i taj zagrljaj niko nikad raskinuti neće. Demarkaciona linija je granica koju mi svakako tražimo i koju ćemo dobiti, a gde narod naš dopire i preko te granice i to je naše i to će nam se dati."

Pošto su okončane svečanosti i uređena gradska uprava, sve snage usredsredile su se na organizaciji Velike narodne skupštine u Novom Sadu. Kada će se ona održati? Kakav će biti sastav ove skupštine? Ko će predstavljati Suboticu? Kako će teći rad skupštine? Koje odluke će se doneti? Na ova i druga pitanja potražite odgovor u VI i poslednoj epizodi ovog serijala, 25. novembra 2018. godine

AUTOR I LITERATURA

Serijal "Oslobođenje i ujedinjenje u Subotici – 100 godina kasnije" za portal Subotica.com piše naš sugrađanin Sava Stambolić. Literatura koja je korišćena u prikupljanju istorijskih činjenica navedena je u nastavku:

  • Mirko Grlica, Geza Vaš, "Subotica u Jugoslaviji", časopis "Pro memoria", Subotica, maj 1989. godine;
  • Dr Vuk Vinaver, "Jugoslavija i Mađarska 1918 - 1933", Beograd, 1971. godina;
  • Pop Marko Protić, "Zlatni dani Subotice - Od oslobođenja 13 nov. 1918 do potpisa mira 4 juna 1920", Subotica, 1930. godina;
  • Josip Šokčić, "Subotica pre i posle oslobođenja - građa za istoriju Subotice", Subotica, 1934. godina;
  • dr Stipan Matijević, "Događaji koji su se odigrali u Subotici za vreme mojeg javnog delovanja od 10. nov. 1918. do 20. maja 1920. god.", Subotica, 1928. godina;
  • Petar Pekić, "Povijest oslobođenja Vojvodine", Subotica, 1939. godina;
Izvor: Subotica.com

povezane teme

12
kojot Odgovori
Нисте требали да нас ослобађате та слобода нам није ништа добро донела.
Don
Па, да нас нису ослободили тада, ти данас не би писао ћирилицом, јер је не би ни знао, а вероватно ни српски језик не би говорио, нити би имао српско име. Евентуално би ти остало само презиме, које би сведочило о томе које ти је порекло, баш као и десетинама хиљада данашњих Мађара са српским и уопште словенским презименима.
Друга ствар, жеља наших српских и буњевачких предака за ослобођењем од угарског јарма је била толико велика, да би неминовно дошло до међуетничких сукоба у самом граду, јер мађарска власт није хтела да одступи, а Срби и Буњевци више нису хтели да је признају. Долазак српске војске је то спречио. да је дошло до таквог сукоба, никада се више у овом граду међуетнички односи не би нормализовали. иовако нису на завидном нивоу, а замисли са таквим оптерећењем какви би били, када би се знало ко је чијег деду убио. Срећа па до тога није дошло.
Veseli Bunjevac Odgovori
Zašto ovoliko minusa na članak, ovo je povijest, svidelo se to nekom ili ne. Srbi i Bunjevci - braća zauvek. Kome se ne sviđa, blizu je Zagreb, blizu je Budimpešta, molim lipo.
SW
hahahaha , pa vi Bunjevci nikako,da se odlucite.....jednom ste za Hrvate,jednom za Srbe....veoma fleksibilan narod moram,da konstatujem.
Muki
Veseli bunjevac ostao veseli bunjevac . Al pametan nije to ti je to .
Neko
Ti nisi Bunjevac. Nego jedan od onih koji je kukavički napustio svoj kućni prag u Hrvatskoj. Ili su to uradili tvoji roditelji. I sada se praviš pametan i neovlašćeno govoriš u ime ovdašnjih Bunjevaca. Nama je ovde dobro,jer smo ovde rođeni i vaspitani pre svega u Subotici. Slični građanima Zagreba i Budimpešte. Vera, kultura, obostrana tolerancija prema svojim sugrađanima bez obzira koje su vere ili nacije. Sebe smatraš veselim ali treba da si tužan. Jer ne pripadaš ovde i nikad nećeš. Srbi iz Subotice i velika većina iz Srbije se ne slažu sa tobom. Uvezena frustracija, mržnja sveta protiv Srba više ne pali. Jer nije istina. Nikoga ne mrzimo (držite se te laži kao pijan plota), nego želimo sačuvati duh Subotice. Ali ti nisi na tom nivou da razumeš. I nemoj koristiti bunjevačke reči jer ti sa tim veze nemaš.
NIKO @ NEKO
Bice ipak da ste vi taj koji nije Bunjevac, jer vidimo iz teksta kako su Bunjevci dočekali one koji isto nisu tada "pripadali ovde" ali su OSLOBAĐALI OVDE od te divne Budimpešte tako tolerantne da nisu mogli Bunjevci ni progovoriti svoj jezik na ulici!

Subotica je bliža svom Novom Sadu, Somboru i Zrenjaninu, pa i Beogradu nego nekakvom Zagrebu (preko 400 km daleko) i ništa nama nije dobro došlo iz Zagreba 1918. ili bilo koje druge godine.

To što vi zastupate interese Zagreba koji je oterao te koje vi opet terate odavde, to je vaš problem i vaša tragedija!
PHILIPPOS Odgovori
"Oteto-prokleto."
danass Odgovori
@NEKO-Ne postoji bolji dokaz o tome da ne volite/glagol mrzeti ne koristim/ one druge pripadnike vase vere,kulture i tradicije,a pogotovo sugradjane druge vere,kulture i tradicije,od ovog i ovakvih upisa kao sto je Vas danasnji!
Realan, istina Odgovori
A od osnivanja komunističke partije 1919. godine svi ti Srbi i Bunjevci preleteše u Crvene.
mika Odgovori
Neka nas zajedno jos milion godina. Tako smo bogatiji u svemu, a oni koji žele da nas razdvoje neka prvo počiste oko svoje kuće.
Daddy Odgovori
Hvala gospodinu Savi Stambolicu i Subotica.com!

OSLOBOĐENJE I UJEDINJENJE U SUBOTICI - STO GODINA KASNIJE osvezava cinjenicama istoriskih dogadjaja i stvarnim motivacijama iza koraka i dela nasih vodja 1918te. Istina je retka ovih dana al srecom ispliva.

Nek se znade da Bunjevac zivi!

Zivila Srbija!
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.