Komentara: 13
Pregleda: 4032

Vremeplov: Oslobođenje i ujedinjenje u Subotici 100 godina kasnije - Epizoda IV - Srpska vojska u Subotici

13.11.2018. u 11:00h
Izvor: Subotica.com
Vremeplov: Oslobođenje i ujedinjenje u Subotici 100 godina kasnije - Epizoda IV - Srpska vojska u Subotici

OSLOBOĐENJE I UJEDINJENJE U SUBOTICI - STO GODINA KASNIJE

ZAVRŠETAK PRVOG SVETSKOG RATA

U prošloj epizodi ovog serijala, koju možete pročitati ovde, prikazali smo stvaranje Bunjevačko-srpskog narodnog odbora u Subotici i širu situaciju u Mađarskoj do 10. novembra 1918. godine.

Već sledeći dan nakon Velike jugoslovenske narodne skupštine u Subotici, na kojoj je osnovan Bunjevačko-srpski narodni odbor, nastupilo je primirje na poslednjem aktivnom - zapadnom frontu. Bio je ponedeljak, 11. novembar 1918. godine. U 5:00 časova ujutru, u severoistočnoj Francuskoj, u šumi blizu grada Kompijena, potpisano je primirje između Antante i jedine preostale centralne sile - Carevine Nemačke. Skriveni u šumi, predstavnici zaraćenih strana dokument su potpisali u železničkom vagonu.

Potpisnici su bili, za Anatantu - vrhovni komandat savezničkih vojnih snaga, francuski maršal Ferdinand Foš i britanski admiral Roslin Vemis. U ime Nemačke, državni sekretar Matijas Ercberger, grof Alfred fon Oberndorf, general Detlof fon Vinterfeld i kapetan Ernst Vanselof.

Uslovi primirja više su ličili na kapitulaciju. Nemačka vojska je obavezana da se povuče iz Belgije, Francuske, Luksemburga i oblasti Alzas; da takođe napusti zapadni deo Nemačke do leve obale reke Rajne i omogući Saveznicima da okupiraju gradove Majnc, Koblenc i Keln; da se povuče sa zauzetih teritorija na istoku (Poljska) i vrati u granice Nemačke iz 1914. godine.

Obavezana je i da odmah oslobodi sve ratne zarobljenike; preda Saveznicima: sve podmornice, 10 bojnih brodova, 6 krstarica, 8 lakih krstarica, 50 razarača, 2.000 aviona, 5.000 artiljerijskih oruđa, 3.000 minobacača, 30.000 mitraljeza, 10.000 kamiona, 5.000 lokomotiva i 150.000 vagona. Nemačka je pristala i na plaćanje ratnih reparacija Belgiji i Francuskoj. Nemačka delegacija uspela je da ubedi maršala Foša da im ipak ostane 5.000 mitraljeza, 300 aviona i 5.000 kamiona, da bi država imala čime da se bori protiv komunističke revolucije, koja je počela da zahvata velike gradove u Nemačkoj. Dogovoreno je da primirje stupi na snagu u 11:00 časova, na celom frontu. Dok je prošlo tih šest sati, još 3.000 vojnika je poginulo. Primirje je oročeno na 36 dana, ali je produžavano tri puta, dok nije potpisan Versajski mirovni sporazum 28. juna 1919. godine, koji je stupio na snagu 10. januara 1920. godine.

BEOGRADSKO PRIMIRJE - 13. NOVEMBRA 1918. GODINE

Ovo konačno primirje sa Nemačkom i činjenica da je Srpska vojska već 8. novembra oslobodila Pančevo, Vukovar i Belu Crkvu, 9. novembra Novi Sad, 10. novembra Vršac i 12. novembra Osijek, prisilili su vladu Mađarske da se suoči sa realnošću. 13. novembra 1918. godine, u zgradi Uprave fondova (današnjeg Narodnog muzeja) u Beogradu, potpisana je Vojna konvencija o primirju u Ugarskoj, u 23 časa i 15 minuta. Ovo je bilo poslednje primirje u Prvom svetskom ratu. Sa mađarske strane potpisnik je bio pukovnik Bela Linder, Karoljijev ministar vojni. Sa strane Saveznika konvenciju su potpisali srpski vojvoda Živojin Mišić i francuski general Pol Anri. Dokument se sastojao od 18 tačaka, od kojih su najvažnije odredile demarkacionu liniju reka Maroš - Subotica - Baja - Pečuj - reka Drava, zatim obavezu da se sve vojne snage Centralnih sila evakuišu u roku od osam dana i načelnu odredbu da mađarska administracija u krajevima pod srpskom vojnom upravom ostaje u nadležnosti mađarske vlade. Nakon stupanja na snagu Konvencije Srpska vojska je zaposela Pečuj, Baju, Mohač, Vilanj, Dardu, Temišvar, Lugoš i Oršavu. U Pragu i Bukureštu nisu bili zadovoljni ovim sporazumum, koji njih nije uzimao u obzir i sa te strane se haotičnost i nekontrolisan prodor u mađarsku teritoriju nastavio.

EPIZODA IV - SRPSKA VOJSKA U SUBOTICI

POSLEDNJA SEDNICA MAĐARSKOG GRADSKOG SENATA

U prošloj epizodi smo videli da su subotički Mađari, posredstvom intervjua sa grofom Karoljijem u lokalnim novinama, još 9. novembra saznali kako nepovoljni će biti uslovi Beogradskog primirja. Shvatili su da je pitanje dana kada će Srpske vojska doći u Suboticu. Lokalno Mađarsko narodno veće je sazvalo hitnu sednicu Proširenog gradskog senata za 11. novembar, da pokuša nešto da uradi pre nego što vojska stigne.

Dakle, gradski Senat zasedao je u Velikoj većnici Gradske kuće, tog novembarskog ponedeljka, dan nakon što je osnovan Bunjevačko-srpski narodni odbor. Mnogi od učesnika nedeljne skupštine nisu još otišli kućama, nego su napunili većnicu i balkone da vide da li će vlasti imati neki komentar na istorijskih korak Slovena u Subotici. Sednica je počeka u 10:00 časova. Zamenik gradonačelnika dr Lajoš Dembic je predsedavao. Prva i najvažnija tačka dnevnog reda bila je stupanje na dužnost komesara mađarske vlade i novog Velikog župana dr Luke Pleskovića. On je nakon zakletve održao karakterističan govor, u kojem je, između ostalog, rekao:

"Našoj lepoj domovini preti opasnost, možda veća nego mohačka propast. Rat smo izgubili. Večita odgovornost može da pritiska duše onih, koji nisu shvatili duh današnjice, koji nisu uzeli u obzir ljudska prava. Gazili su narodna prava, fabrikovali od ljudi obične stvorove za klanicu i ovako vukli mađarsku naciju, bez ikakvog cilja, u ovaj starahovit rat. Stavljajući na kocku našu nacionalnu čast pred celim svetom".

Njegov govor bio je manifest "nove Mađarske" koja je žalila što je ratovala za interese Austrijanaca, koji su i nju vekovima ugnjetavali. Koja će priznati sva prava narodima koji u njoj žive. Naročito je naglasio koliko će se truditi da pomogne opstanak i razvoj Bunjevaca, da se ne pretope u Srbe ili Hrvate. Ovakva retorika je bila pod velikim uticajem nedeljnih događaja i očigledan pokušaj da se privole subotički Bunjevci za lojalnost Mađarskoj.Njegov govor je bio na mađarskom, kao i svaki u lokalnoj skupštini, od 1867. godine, kada je Austro-Ugarskom nagodbom Mađarima data sva vlast u gradu. Govoriti na drugom jeziku u skupštini bilo je strogo zabranjeno.

Nije ni čudo onda što je sledeći govornik izazvao senzaciju među pristunima, kada se, posle više od pedeset godina, skupu obratio na bunjevačkom dr Stipan Matijević, kao predstavnik BSNO. Stotine pristunih srpskih i bunjevačkih omladinaca aplaudirali su, grlili se i klicali "živili Bunjevci" i "živio bunjevački jezik", na zaprepašćenje mađarskih senatora. Matijević je u ime Odbora pozdravio vladinog komesara i izrazio poverenje u njega kao svog ličnog prijatelja i spremnost svih da mu pomognu da uspostavi red i mir u gradu. Odmereno i uzdržano, bez određivanja prema novoj mađarskoj politici.

Održano je još nekoliko govora, Senat je usvojio ostavku gradonačelnika dr Karolja Biroa i imenovao dr Lajoša Dembica za vršioca dužnosti gradonačelnika. BSNO je tražio i dobio prostorije u Gradskoj kući (na prvom spratu u današnjoj matičnoj službi) u kojoj je bilo smešteno i Mađarsko narodno veće. Prostorije su odmah stavljene u funkciju i bile pune sveta dokle je postojao Odbor.

 

ULAZAK SRPSKE VOJSKE U GRAD

Rečeno je i u prethodnim epizodama da je Subotica bila prilično izolovana od drugih gradova u Vojvodini, naročito Novog Sada. Vlasti su strogo kontrolisale sve informacije, a lokalni listovi plasirali su uglavnom budimpeštansku propagandu. Tako su pisali da Srpska vojska uopšte i neće doći u Suboticu. Bez načina da pošalju poruku na jug i provere ovakve navode, Bunjevci i Srbi su postajali zabrinuti zbog neizvesnosti. Ipak, u gradskim kafanama su se samouvereno pevale slovenske pesme, glasnije i slobodnije nego ikad pre.

Vladin komesar Plesković bio je rešen da Bunjevačko-srpski narodni odbor nekako veže za mađarske institucije, pa se tako 13. novembra, predveče, našao u prostorijama BSNO u Gradskoj kući. U teškom razgovoru uporno je nudio da oni imenuju gradonačelnika iz redova Bunjevaca ili Srba, dok su članovi BSNO uporno odbijali i tražili pristup gradskim finansijama, radi održavanja Bunjevačko-srpske garde i drugih aktivnosti.

Na uporno Pleskovićevo vraćanje na pitanje gradonačelnika i zatezanje oko novca, velečasni Blaško Rajić je zagrmeo "Novaca mora biti!" udarajući šakom o sto. "Ako nam ne date milom, mi ćemo uzeti silom!" nastavio je. Ovu veliku tenziju u prostorijama Odbora prekinuo je Pleskovićev pomoćnik Ivan Marcikić, koji je ušao u kancelariju u glasno rekao "Srpski major Bodi je telefonirao sa žedničke stanice. Srpska vojska je stigla tamo i uskoro će biti ovde!" Usledio je tajac, a zatim gromoglasan usklik svih prisutnih Bunjevaca i Srba "Živela Srpske vojska!" Prebledelom Pleskoviću velečasni Rajić smirenim tonom je rekao "E sada Vam hvala, ne trebamo od vas ništa, ni oružje ni novaca. Sad ćemo mi imati dosta, sve što nam triba. Nećemo više nikoga moliti." Sada već vidno oznojan komesar je ustao i rekao da valja da se izađe na stanicu i dočeka vojska. Dok je prolazio kroz hodnike prisutni su klicali "Živila srpska vojska! Živili junaci! Živili oslobodioci!" i Gradskom kućom se prvi put zaorila srpska pesma "Oro klikće sa visine, glas se čuje iz dubine. Ne bojmo se sivi tiću, mi smo s tobom Svetozare Miletiću! Kad izvesni šalaj kucne čas, samo zovi evo nas!"

Svi su se brzo pokrenuli da razglase vest, a Plesković je naložio gradskom kapetanu Miklošu Brešćanskom da štampa i razdeli plakate na srpskom i mađarskom, koji obaveštavaju narod da dolazi Srpska vojska i da građani ne pružaju otpor ili kakvo drugo ometanje, jer ne dolazi kao neprijatelj nego kao "izaslanik slobodne i demokratske države radi održavanja reda". U gradu je nastala pometnja, mnogi trgovci spustili su rešetke preko izloga i zatvorili radnje. Mnogi Mađari su žene i decu tajno poslali vozom na sever, u strahu od osvete za zlodela koja su čuli da su austro-ugarski vojnici činili po Srbiji. Mnogi od njih to nisu krili prethodne četiri godine, nego se otvoreno hvalili.

Preko stotinu Bunjevaca i Srba se okupilo oko 18:00 časova na železničkoj stanici. Tu je bilo i mnogo manje predstavnika Mađarskog narodnog veća, na čelu sa v.d. gradonačelnikom dr Dembicom. Počinjala je kiša i u 18:35 časova, novinar Lazar Stipić je ugledao lokomotivu. Pogledao je na časovnik i okrenuo se svom prijatelju Dušanu Manojloviću sa opaskom "6:35. Finis Hungarije!". Svi pristuni su se okamenili i zanemeli na trenutak. Tišinu je prekinuo srpski vojnik iz lokomotive poželevši dobro veče. Neko je viknuo "Bog ti dobro dao!" i nastalo je višeminutno glasno klicanje "Živila braća, živili oslobodioci, živili junaci, živila srpska vojska!" a čulo se nešto tiše i manje spotano na mađarskom "Éljen a szerb hadsereg!" (živela srpska vojska).

Anta Živulović i Mihajlo Bodi u kasnijim godinama

Kiša i sneg su se pojačavali kada su sa vagona sišli major Mihailo Bodi i potpukovnik Anta Živulović, komandant II bataljona - VIII pešadijskog puka - Dunavske divizije. Prvi se oficirima obratio predsednik Bunjevačko-srpskog narodnog odbora Šime Milodanović, koji ih je kratko pozdravio i poželeo dobrodošlicu. Reč je zatim uzeo veoma uzbuđeni potpredsednik BSNO dr Jovan Manojlović i rekao:

"Draga braćo! Kosovski junaci! Kosovski osvetnici! Ovde u Subotici beloj čeka vas 70.000 Bunjevaca i Srba raširenih ruku, da vas prigrle na tople, bratske grudi! I da niste krv od naše krvi i da niste kost od naše kosti, s ponosom bismo dočekali najslavniju armiju celog sveta, a kamo li braću rođenu! Braćo! Ako je sanak lep, lep je sanak, svet nek mu se divi. Ali braćo draga nije ovo san, nije san! Nek zapeva Ravijojla vila - Sad je java što sam do sad snila! Dobro nam došli braćo!"

Manojlovićev govor izražava osećanja sve srpske elite u gradu. Citira pesmu "Brankova želja" Jovana Jovanovića Zmaja iz 1877. godine, gde se izražava čežnja za zavičajem i nada za obnovu Srpstva. Pesnik pominje vilu Ravijojlu, posestrimu Kraljevića Marka, na čijoj legendi su odrastala sva srpska deca ranijih vekova. On je predstavnik elite zadojene nacionalnim epskim duhom, koji je sanjao "osvetu Kosova" i ujedinjenje svih Srba. Otud njegovo uzbuđenje i neverica pred realizacijom njegovih snova, koje su snivali i Zmaj, Svetozar Miletić, Laza Kostić i svi velikani Srpske Vojvodine.

Potom se obratio dr Emil Havaš, u ime Mađarskog narodnog veća i rekao da MNV dočekuje Srpsku vojsku ne samo sa prijateljstvom već i ljubavlju, kao izaslanike jedne slobodne i demokratske države i da ih pozdravlja, takođe demokratski, mađarski narod. Kratko je pozdravio i v.d. gradonačelnik Dembic.

Potpukovnik Živulović odgovorio je kratko, vojnički: "Zahvaljujem na dočeku. Mi dolazimo da vam održimo red i poredak. Ja sam vojnik i nisam prijatelj nikakvih parada. Samo vršim svoju vojničku dužnost. Nadam se da će skorašnji mir doneti svima zadovoljstvo. Živeo narod!"

Kako su se postrojavali vojnici - mršavi, ozbiljni, u starim srpskim uniformama i većina u opancima - zasuti su cvećem i neprestanim pokličima. Zauzeta je stanica i redom važni objekti u gradu. Bunjevačko-srpska narodna garda se stavila na raspolaganje i zajedno sa vojskom uspostavila straže i patrole. Oficiri su organizovali odlazak dela vojske dalje za Baju i Sombor, a zatim ih je dr Stipan Matijević upoznavao sa gradom i važnim adresama koje su obilazili. Oko 22:00 časa došli su u prostorije Bunjevačko-srpskog narodnog odbora, gde ih je dočekala panslovenska himna "Hej Sloveni" i  velečasni Blaško Rajić, koji je, između ostalog, rekao:

"Čast mi je pozdraviti vas, kao vođu pobedonosne Srpske vojske, kao osloboditelje potlačenih naroda ispod teškog jarma. Zveket vašeg oružja gospodo, to je glas zvona, što navišćuje vaskrsenje naše! Tresak topova vaših, koji dolaze, porušiće kule i gradove u kojima je zasidala sila što nas je tlačila!"

Rajić je završio izrazivši radost što su Subotičani stupili u krilo "mile majke naše, majke Jugovića". Njegovo često spominjanje majke Jugovića otkriva koliko je i na ovog bunjevačkog intelektualca i duhovnika imala uticaja narodna epska poezija.

Nakon ove posete, potpukovnik Živulović je obišao i velikog župana dr Luku Pleskovića, koga je uverio da će vojska obezbediti red, mir i zaštitu privatne svojine svih građana bez razlike. Tokom noći tako je i bilo. Nisu prijavljeni nikakvi problemi ili incidenti, pa su srpski oficiri bili slobodni da odu na svečanu večeru koju im je priredio BSNO.

Svečana večera upriličena je u hotelu "Zlatno jagnje", u Košut Lajoš ulici broj 3 (danas Korzo 3). U objektu izgrađenom 1857. i adaptiranom 1904. godine, gostili su se to veče srpski oficiri i vojnici. Nije čudno što će hotel kasnije poneti ime "Srpski kralj" a prema kraju dvadesetog veka postaće i dom vojske. Major Bodi je nazdravio srpskom kralju Petru I, a neko od vojnika je odmah potom započeo srpsku himnu "Bože pravde" koju su zapevali i ostali prisutni, gde se naročito čuo duboki glas Blaška Rajića. Ovo je bio prvi put da je srpska himna otpevana na javnom mestu u Subotici. Tridesetak mađarskih oficira koji su stajali za vreme himne, kada su čuli šta se pevalo, odmah su napustili hotel.

Neki od tih mađarskih oficira i nešto drugih pojedinaca pokušalo je da isprazni vojna skladišta, uglavnom uzimajući kvalitetnije odevne predmete, ali su, u toku noći i ranog jutra, Bunjevačko-srpska narodna garda i Srpska vojska to sprečile, bez žrtava ili otvaranja vatre.

potpukovnik Milan Atanacković

Sutradan, u četvrtak, 14. novembra 1918. godine, vest o dolasku Srpske vojske se proširila u narodu. Ulice su od ranog jutra bile pune ljudi. Mnogi koji su bili sa zaprežnim kolima okitili su konje peškirima, kao kada idu na svadbu. Narod je spontano grlio i ljubio vojnike na ulicama. Bunjevci i Srbi su se takmičili ko će bolje da ugosti nekog vojnika. U toku dana, u Suboticu su vozom pristigli komandant grada, artiljerijski pukovnik Vladislav Krupežević, njegov pomoćnik, potpukovnik Milan Atanacković i komandant VIII pešadijskog puka Dunavske divizije, potpukovnik Mihajlo S. Nedić, sa ostatkom vojnika, kojih je sada bilo 1.300 na broju, sa konjima, mitraljezima i nešto artiljerije.

Komandant grada pukovnik Vladislav Krupežević, rođen je 01.01.1876. godine u Velikoj Krsni, u svešteničkoj porodici. Nižu i Višu školu Vojne akademije završio je u Beogradu. Od 1897. do 1911. godine obavljao je dužnosti u Dunavskom artiljerijskom puku. 1903. godine unapređen je u čin poručnika. U oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine komandovao je raznim artiljerijskim odsecima, da bi kraj Prvog svetskog rata dočekao kao komandant Dunavskog poljskog artiljerijskog puka, u činu pukovnika. Do kraja 1919. godine bio je komandant grada Subotice. Od 1922. do 1924. godine obavljao je dužnost komandanta Moravske artiljerijske brigade. Postao je brigadni general 1923. godine. 1924/25 godine bio je zamenik komandanta Drinske divizijske oblasti. Unapređen je u divizijskog generala 1925. godine i postao je komandant Zetske divizijske oblasti. Penzionisan je 1929. godine. Preminuo je 29.09.1945. godine. Za svoje zasluge je bio  više puta odlikovan, između ostalih i ordenom Belog orla, Karađorđeve zvezde sa mačevima i francuske Legije časti.

Komandant VIII pešadijskog puka Dunavske divizije, potpukovnik Mihajlo S. Nedić rođen je u selu Majdan, na obroncima Rudnika, opština Gornji Milanovac, 1873. godine. Učesnik oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. godine. Nosilac Albanske spomenice. Učesnik proboja Solunskog fronta. Odlikovan ordenom Belog orla i Karađorđeve zvezde sa mačevima. Službovao je u garnizonu u Skoplju od 1921. do 1933. godine, a jedno vreme bio je i komandant garnizona u Ljubljani. Penzionisan je 1933. godine, a preminuo je u Beogradu 1955. godine.

Jasno je iz biografija da su oficiri koji su komandovali Srpskom vojskom u Subotici bili pravi junaci, koji su prošli sva ratišta Balkanskih i Velikog rata. Svi višestruko odlikovani nastavili su i kasnije uspešne vojne karijere. Biografiju potpukovnika Milana Atanackovića nažalost nismo uspeli da pronađemo.

Divizijski general Mihajlo Bodi (drugi sa leva) na pregovorima sa nacistima 1941. godine (File source: DPA / Frankfurter Allgemeine Zeitung, 04.05.2015.)

Na ovom mestu valja istaći i biografiju Mihaila D. Bodija - rođen je u Sofiji, 18.09.1884. godine. Bio je pitomac 34. klase Niže i 19. klase Više škole Vojne akademije 1905. godine. Prošao je oslobodilačke ratove 1912 - 1918. godine i obavljao niz dužnosti nakon što je otišao iz Subotice. Posebno se ističu: Vojni delegat Srpske vojske u Budimpešti 1919 godine, a zatim i vojni izaslanik u Mađarskoj do kraja septembra 1922. godine. Od 1927. godine vojni izaslanik u Atini i od 1928. godine u Turskoj. Od 30.04.1929. godine načelnik Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba (danas Vojnoobaveštajna agancija Ministarstva odbrane). Penzionisan je u činu divizijskog  generala 1940. godine. Reaktiviran je posle 27. marta 1941. godine. Kao pomoćnik komandanta pozadine Vrhovne komande vodio je pregovore sa Nemačkom, nakon Aprilskog rata 16.04.1941. godine. Odbio je da potpiše bezuslovnu kapitulaciju. Nacisti su ga potom zarobili i držali do 1942. godine kada je pušten, pa je od 1943. do 1945. bio izaslanik jugoslovenske vlade u Švajcarskoj. Preminuo je u Beogradu 1953. godine.

Dakle, ovi srpski oficiri su, po dolasku komandatna Krupeževića, otišli zajedno sa njim u prostorije Bunjevačko-srpskog narodnog odbora, gde su opet najsrdačnije dočekani, uz pesmu, cveće i najveće počasti. Sutradan, 15. novembra, pukovnik Krupežević automobilom se odvezao sa mađarskim majorom Imreom Ratvaijem da mu ovaj preda komandu nad svim vojnim objektima. Ljudi su još uvek bili na ulicama i oduševljeno reagovali kada su videli komandanta u automobilu. Subotica je bila jedino mesto u Vojvodini gde je vojna oprema predata kompletna, po inventaru. Zahvaljujući naporima Bunjevačko-srpske narodne garde. Formirana je komanda grada, u koju su uključeni i oficiri narodne garde. Ratvaji je zatim, sa oko stotinu preostalih mađarskih vojnika, vozom napustio Suboticu i otišao severno od demarkacione linije.

Komandant grada prvi put se zvanično obratio građanima Subotice Naredbom broj 26. koja je objavljena putem plakata. Naređeno je stanovništvu da se vrati redovnim poslovima, a svo oružje da se preda do 19. odnosno 23. novembra za žitelje salaša. Zabranjeno je širenje lažnih vesti i kretanje posle 23:00 časa. Za kretanje van grada potrebna je putna isprava koju će izdavati komanda mesta.

Klikni za kompletnu naredbu

Značaj 13. novembra u istoriji Subotice ne može se prenaglasiti. Vojno zauzimanje grada sprečilo je etničke sukobe u gradu, uvelo red i mir posle meseci haosa i svakodnevnih razbojništava. Bez ulaska vojske ne bi bilo načina da se obezbede uslovi za slobodno izražavanje volje većine Subotičana. Sve zamisli i organizacije Bunjevaca i Srba ostale bi ili neostvarene ili bi morale da se ostvaruju nasiljem protiv prvih komšija. Srpska vojska je svojim postupanjem potvrdila svoju veličinu. Izvori pominju da se držala svog starog načela "Sve za obraz, obraz ni za šta". Takav stav umanjio je strah od buduće slovenske države među manjinama u gradu. Datum ulaska vojske u grad slavljen je sve vreme trajanja Prve Jugoslavije kao dan grada, dok je posle Drugog svetskog rata potpuno zanemaren u korist dana oslobođenja od fašističke okupacije. Danas se obeležava i dalje vrlo svedeno, uz potpunu dominaciju 1. septembra, kao dana dobijanja statusa "slobodnog kraljevskog grada". Ovo je skroman prilog za sagledavanja značaja ovog datuma i otimanje od zaborava dostojnih i velikih ličnosti koje su stvarale istoriju Subotice.

AUTOR I LITERATURA

Serijal "Oslobođenje i ujedinjenje u Subotici – 100 godina kasnije" za portal Subotica.com piše naš sugrađanin Sava Stambolić. Literatura koja je korišćena u prikupljanju istorijskih činjenica navedena je u nastavku:

  • Mirko Grlica, Geza Vaš, "Subotica u Jugoslaviji", časopis "Pro memoria", Subotica, maj 1989. godine;
  • Dr Vuk Vinaver, "Jugoslavija i Mađarska 1918 - 1933", Beograd, 1971. godina;
  • Pop Marko Protić, "Zlatni dani Subotice - Od oslobođenja 13. novembra 1918. do potpisa mira 4. juna 1920.", Subotica, 1930. godina;
  • Josip Šokčić, "Subotica pre i posle oslobođenja - građa za istoriju Subotice", Subotica, 1934. godina;
  • dr Stipan Matijević, "Događaji koji su se odigrali u Subotici za vreme mojeg javnog delovanja od 10. novembra 1918. do 20. maja 1920. godine", Subotica, 1928. godina;
  • Petar Pekić, "Povijest oslobođenja Vojvodine", Subotica, 1939. godina;

Kako je ulazak Srpske vojske promenio političku klimu u gradu? Šta očekuju Bunjevci i Srbi od prisustva vojske? Kakav je odnos vojne i civilne vlasti? Kada će se odlučiti o statusu Banata, Bačke i Baranje? Na ova i mnoga drugi pitanja pokušaćemo da odgovorimo u poslednoj - V epizodi ovog serijala, 25. novembra.

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 godinu i 8 meseci
Komentara: 13
Pregleda: 4032
Povezane vesti
Povezane teme
subotica istorija istorija subotice istorija grada subotički vremeplov vremeplov
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 2 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.