Komentara: 31
Pregleda: 3949

Vremeplov: Oslobođenje i ujedinjenje u Subotici 100 godina kasnije - Epizoda III - Osnivanje bunjevačko-srpskog narodnog odbora

10.11.2018. u 11:24h
Izvor: Subotica.com
Vremeplov: Oslobođenje i ujedinjenje u Subotici 100 godina kasnije - Epizoda III - Osnivanje bunjevačko-srpskog narodnog odbora

USLOVI MAĐARSKOG PRIMIRJA SA ANTANTOM

U prošloj epizodi ovog serijala, koju možete pročitati ovde, bilo je reči o promeni vlasti u Mađarskoj i kako se to odrazilo na Suboticu; tajnom sastanku u kancelariji Vladislava Manojlovića i osnivanju Bunjevačko-srpske narodne garde.

Da bismo razumeli lokalne odnose u Subotici i ovu epizodu započinjemo pregledom globalne situacije u tadašnjoj Mađarskoj. Iako se Nemačka vojska držala dosta dobro na Zapadnom frontu, činjenica da je Srbija izbacila Bugarsku iz rata i oslobodila sve svoje predratne teritorije do 1. novembra, ispostavila se kao kobna za bilo kakvu nadu da Centralne sile stabilizuju svoju situaciju. Motivisana Kraljevina Italija zabeležila je neke od svojih retkih vojnih uspeha u istoriji, slomivši otpor demoralisane austrijske vojske na svom delu fronta. Izlaskom Mađarske iz Austro-Ugarske krajem oktobra, Аustrijanci su se borili sami. U Beču je vladala glad i snažan prodor Italijana bio je, početkom novembra, nezaustavljiv. Primirje je potpisano 3. novembra 1918. godine, u Padovi. Ono je omogućilo Italiji da zaposedne sve teritorije, koje su joj obećane tajnim Londonskim sporazumom, iz 1915. godine, koji je i bio njen motiv da uđe u rat na strani Antante.

Pitanje mađarskog južnog fronta je ostalo otvoreno. Grof Mihalj Karolji i njegova vlada u Budimpešti, naivno su verovali da će moći lako da objasne Antanti kako su predstavnici nove, pacifističke i socijal-demokratske Mađarske. Da to nije ona ista Mađarska, čiji su vojni brodovi bombardovanjem Beograda započeli Prvi svetski rat. Karolji zaista jeste otvoreno i dosledno bio protiv rata i želeo je uvek neki odvojen dogovor sa Saveznicima. Njegovi politički ideali međutim, masovnije su prihvaćeni u Mađarskoj, tek kada je vojni poraz postao očigledna činjenica.

Demarkaciona linija

Komandant svih antantinih snaga na istoku, francuski maršal Franše d'Epere, dobio je odrešene ruke da formira uslove za primirje sa Mađarskom. Za razliku od mnogih među Saveznicima, njemu je Srbija bila na srcu. Karolji, je 6. novembra vozom prošao kroz Suboticu, sa najvišom delegacijom svoje vlade. Beograd ga je dočekao 7. novembra, iznenađujuće srdačno i sa poštovanjem za njegov dosledan antiratni stav. Međutim, vojnik d'Epere nije mnogo mario za političke fraze i bio je ogorčen na Karoljijevo pozivanje na Vilsonova načela, protiv kojih je Mađarska ratovala do pre nekoliko nedelja. Izvori kažu da se maršal prema mađarskoj delegaciji postavio "energično, brutalno, čisto vojnički, ponižavajuće". Izdiktirao im je demarkacionu liniju: reka Maroš - Subotica - Baja - Pečuj - reka Drava. Karolji je bio očajan. Jedino što je prihtavio je ranije otcepljenje Hrvatske i Slavonije od Austro-Ugarske, ali ostalo nije nikako smeo tog dana da potpiše. Maršal d'Epere je, odmah po odbijanju mađarske delegacije, dao naređenje da se operacije nastave. Srpska vojska je tako 8. novembra oslobodila Pančevo, a 9. novembra i Novi Sad, dok je Nemačka vojska nastavila svoje povlačenje, na koje mađarske vlasti nisu mogle imati uticaj.

Pri povratku u Budimpeštu, mađarska delegacija se zadržala na subotičkoj železničkoj stanici, gde je Karolji dao intervju za lokalni list, koji je izašao 9. novembra. Tako da su Subotičani prvi saznali za uslove primirja, što je vrlo demoralisalo lokalno Mađarsko narodno veće, koje je sazvalo hitnu sednicu Proširenog gradskog senata za 11. novembar. Do pojave takvih vesti vladao je relativan optimizam i među subotičkim Mađarima. Grbovi stare Monarhije su rušeni sa zgrada i uništavani. Mađarsko narodno veće je odlučilo da prati vladinu politiku i uključi i manjine u svoj rad. Predstavnici MNV su ponovo pokušali da ubede dr Jovana Manojlovića da postane gradonačelnik, što je on, kao i ranije odbio.

francuski maršal Franše d'Epere

Najbolje osećanja Srba, prema novim "reformisanim" mađarskim vlastima, ilustruje odgovor dr Vladislava Manojlovića na apele da utiče na brata da prihvati ponudu: "Ja mogu reći da on neće primiti ponuđeni mu položaj. Još su nam u svežoj uspomeni one stvari, koje nećemo moći nikada zaboraviti. Hvala što ste mislili na nas, ali mi imamo druge planove i namere". Nezaboravne stvari o kojima je govorio bile su zatvaranje uglednih Srba na početku rata, u tamnicu u Kečkemetu. Odatle su mnogi ubrzo pušteni, na intervenciju uticajnih prijatelja Mađara, ali neki, poput uglednih dobrotvora Dušana i Jovana Radića, nisu preživeli uslove zatvora.

EPIZODA III - OSNIVANJE BUNJEVAČKO-SRPSKOG NARODNOG ODBORA

Iz prošle epizode znamo da su se subotički Bunjevci i Srbi, u vreme opisanih globalnih događaja, organizovali i odlučili da osnuju Bunjevačko-srpski narodni odbor. Narodni prvaci, okupljeni u kancelariji Vladislava Manojlovića, 5. novembra, zaključili su da je najbolje da okupe što više sunarodnika koji će prikazati snagu bunjevačko-srpskog pokreta u gradu. Čime bi dali pun legitimitet zamišljenom odboru (dok je nasuprot tome Mađarsko narodno veće osnovalo tek oko 150 delegata koje niko nije birao). Lokalnim vlastima bi opravdali skup velikog broja ljudi proslavom četrdesete godišnjice Pučke kasine, najvažnije društvene ustanove Bunjevaca. Tako je i učinjeno, određeno je mesto i datum, policija je odobrila skup i sve je bilo spremno za događaj dostojan istorije.

10. novembar 1918. godine, bila je nedelja, po izvorima hladno vreme. Veliki jugoslovenski narodni zbor zakazan je za 10:00 časova, u staklenoj sali hotela "Hungarija" na Terez trgu (danas Trg žrtava fašizma 5). Danas je u zgradi nekadašnje gostionice znameniti bioskop "Lifka". Već prethodno veče grad se komešao. Momci Bunjevačko-srpske narodne garde odjahali su i do najudaljenijih salaša, da pozovu domaćine na skup. U subotu su već počeli masovno da pristižu ljudi, od kojih neki nikad nisu ni bili u gradu. Na ulici su glasno govorili bunjevački i srpski, što se ranije činilo jedino šapatom. Vredne žene narodnih prvaka celu noć su šile srpske, savezničke i zastave Države Slovenaca, Hrvata i Srba. Vlasti su širile glasine da će doći do masovne tuče na najavljenom skupu.

Oslobođenje Novog Sada

Tu noć skoro niko nije spavao, a ujutru su ljudi počeli najpre da se okupljaju u Pučkoj kasini. Prostorije Kasine bile su u Kazinc ulici (danas Petra Drapšina). Tamo je narod dočekivao domaćin, predsednik Kasine, Veco Sudarević. Pored upozorenja svog kapelana Mađara, da će na skupu biti tuče i pucnjave, velečasni Blaško Rajić, posle odslužene mise, uputio se nešto posle 9:00 časova, u Pučku kasinu. Poučen ranijim iskustvima, sa sobom je poneo revolver, koji mu je dao gardista Andrija Mazić. U Kasini je dočekan sa oduševljenjem.

U isto vreme u "Hungariji" je bila mala grupa organizatora koja je strepela koliko će se ljudi pojaviti. U pravi čas su pristigli braća Vidakovići koji su doneli veliku zastavu Države SHS (crveno-belo-plavu trobojku) i razvili je u sali. U trenutku se okupilo desetak omladinaca i gardista: Andrija Mazić, Gavra Čović, Andrija Ćakić, Lazar Ivković Ivandekić, Andrija Kujundžić, Remija Miljački, Stipan i Lajčo Vidaković, Geza Perčić i Vinko Orčić. Sa suzama u očima ljubili su zastavu, a zatim je poneli na ulicu i uz usklike "Živela Jugoslavija!" proneli je do početka Koštu Lajoš ulice (Korzo). Mase okupljene na ulicama glasno su otpozdravljale, svi su klicali parole slobodi, jednakosti, pobedi jugoslovenske misli. Stariji ljudi bili su u strahu od reakcije mađarske garde i vojske na ovaj izliv slovenskog rodoljublja. Ali ovi su samo nemo, iznenađeno i bespomoćno gledali nezaustavljivu budućnost Subotice kako korača ponosno ulicama, na kojim se do juče nije ni moglo javno govoriti bilo kojim slovenskim jezikom. Ova grupa mladića se kasnije redovno sastajala svake godine, da čuva uspomenu na ovaj veliki događaj, a 1928. godine, povodom decenije od tog rodoljubivog čina, fotografisali su se zajedno i poklonili sliku Blašku Rajiću.

Hungaria (zgrada desno)

Hungaria danas

U deset minuta do deset časova, Blaško Rajić je, sa ostalim prvacima, krenuo iz Pučke kasine prema "Hungariji", praćen hiljadama ljudi. Iako se u to vreme održavala misa u Katedrali, pobožni bunjevački narod, ovaj put je pošao na istorijski sabor. Zvona sa crkve Svete Terezije Avilske zvonila su neprastano svo vreme skupa, očigledno sa ciljem da ometaju govornike. Niko za to međutim nije mario. Ispunjena je velika sala, hodnik, dvorište i ceo prostor ispred zgrade gostionice. Procene broja prisutnih idu i do 10.000, ali je najverovatnije bilo između tri i pet hiljada okupljenih.

Skupština je započela rad u 10:00 časova, kratkim uvodnim govorom dr Stipana Matijevića. On je istakao značaj Vilsonovih načela samoopredeljenja, na koje imaju pravo i subotički Sloveni i da su se oko tog cilja okupili. On je zatim predložio da predsednik okupljene Skupštine bude veleposednik i pukovnik u penziji Šime Milodanović. Rođen je 1856. godine, u istoj porodici koja je dala slavnog dobrovoljca Srpsko - turskih ratova Kalora Milodanovića. Bio je aktivan oficir carske vojske od 1879. do 1911. godine, na vrhuncu karijere pukovnik Šestog domobranskog puka. Iz penzije je vraćen u službu, na početku Prvog svetskog rata, tokom koga je vršio dužnost komandanta Petrovaradinske tvrđave i grada Subotice, kao i pešadijskog instruktora. Kako se rat bližio kraju oslobođen je tih obveza. Sa oduševljenjem je primio ponudu uglednih Bunjevaca i Srba da ga kandiduju za predsednika Bujevačko-srpskog odbora. Skup ga je burno pozdravio, jer je u narodu bio veoma uvažen i njegova podrška celom pokretu je davala dodatnu ozbiljnost i autoritet. On je dostojanstveno i kratko pozdravio skup i zahvalio sa na časti koju su mu ukazali.

Potom je prepustio reč Blašku Rajiću. Kao što je obično činio, velečasni Rajić je svojim govorom potpuno osvojio prisutni narod. Između ostalog je rekao:

"Naš jezik je jugoslavenski, kojim govore naročito Srbi, Hrvati i Bunjevci. Mi smo svi jedan narod, sinci Majke Jugovića! Mi ćemo zajednički, jer smo mi Srbi i Bunjevci jedno. Ne sme da nas rastavlja način kako se ko krsti. Ko nas dili taj je neprijatelj naš. Ako se pak mi sami dilimo, mi smo nerazumni ljudi. Dakle mi Jugoslaveni, Bunjevci i Srbi, mi smo dobili, jer odsad neće nas psovati, ako kod Varoške kuće progovorimo bunjevački, neće nam šibati dicu, ako ne znadu u školi rešiti zadatke na tuđem jeziku. Neće nas istiskivati iz crkava koje su naši oci gradili!"

Pristuni su klicali, plakali i odobravali svaku reč. Nakon Rajića, pozdrave i iskustva iz Sombora preneo je dr Vladislav Manojlović i predočio da je cilj da se i u Subotici osnuje Bunjevačko-srpski narodni odbor i da je skupština sa tim ciljem sazvana. Takođe je u ime subotičkih Srba proglasio stupanje u narodnu zajednicu sa Bunjevcima.

Potom je dr Jovan Petrović Ćata sproveo formalne radnje i stavio na usvajnje predloge. Skupština je izabrala 40 članova u Odbor, čiji je predsednik bio pukovnik Šimun Milodanović,  potpredsednici: dr Jovan Manojlović i velečasni Blaško Rajić, a sekretar dr Jovan Petrović Ćata. Odbor će se kasnije proširiti na čak 132 člana.

Izabran je i Izvršni odbor, kao operativno telo od trinaest Bunjavaca i osam Srba, sa istim predsednikom i potpredsednicima kao i širi Odbor. Ostali članovi su bili:  dr Josip Vojnić Hajduk, dr Stipan Matijević, dr Stipan Vojnić Tunić, dr Mirko Ivković Ivandekić, dr Vladislav Manojlović, dr Babijan Malagurski, dr Svetozar Ognjanov, Ivan Ivković Ivandekić, Bogdan Svirčević, Stevan Prodanović, Šandor Rajčić, Petar Gencel, Andrija Mazić, Dušan Manojlović i Lazar Orčić.

Na kraju Skupštine usvojen je proglas, u kojem se, između ostalog kaže:

"Bunjevci i Srbi grada Subotice, svesni svog slovenskog imena, krvi i jezika, a primajući i usvajajući načelo celoga kulturnoga sveta, po kome svaki narod ima pravo sam odrediti svoju sudbinu, odlučuju da biraju mesni bunjevačko-srpski Narodni odbor, koji će imati zadatak da spremi sve što je potrebno za održavanje velike narodne skupštine, koja će sa Srbima, Bunjevcima i drugim Slavenima Ugarske, imati preko svojih zastupnika da rešava o sudbini našeg naroda u Ugarskoj."

Deo donete odluke je bio i proglas o formalnom ustrojavanju Bunjevačko-srpske narodne garde (koja je već uveliko bila operativna) i pozdrav Srpskom narodnom odboru u Novom Sadu koji je detaljno obavešten o svim odlukama.

Nakon Skupštine narod je još dugo bio na ulicama i u Pučkoj kasini. U Kasinu su došli i narodni prvaci. Ljudi su viđani kako se grle na ulici skoro u suzama uz pokliče "Subotica će biti naša". Mogla se čuti i popularna pesma, koju je napisao sveštenik Nikola Kujundžić:

"Kolo igra, tamburica svira, pisma ječi, ne da noći mira: Svud se čuje, svud se šorom znade, da Bunjevac dušu ne izdade! Veseli se - svaki mu se divi - nek se znade da Bunjevac živi"

Ovo narodno veselje posmatrali su nemački vojnici koji su, baš tokom ovog dana, prolazili masovno kroz Suboticu, u disciplinovanom poretku, sa dosta artiljerije. Tako brojni i naoružani izazvali su mnoge glasine da se to sprema neka sveobuhvatna akcija protiv slovenskog naroda. Srećom dan se okončao mirno i ljudi su se polako razilazili kućama, a članovi Odbora pripremali za burne dane koji im predstoje.

AUTOR I LITERATURA

Serijal "Oslobođenje i ujedinjenje u Subotici – 100 godina kasnije" za portal Subotica.com piše naš sugrađanin Sava Stambolić. Literatura koja je korišćena u prikupljanju istorijskih činjenica navedena je u nastavku:

  • Mirko Grlica, Geza Vaš, "Subotica u Jugoslaviji", časopis "Pro memoria", Subotica, maj 1989. godine;
  • Dr Vuk Vinaver, "Jugoslavija i Mađarska 1918 - 1933", Beograd, 1971. godina;
  • Pop Marko Protić, "Zlatni dani Subotice - Od oslobođenja 13 nov. 1918 do potpisa mira 4 juna 1920", Subotica, 1930. godina;
  • Josip Šokčić, "Subotica pre i posle oslobođenja - građa za istoriju Subotice", Subotica, 1934. godina;
  • dr Stipan Matijević, "Događaji koji su se odigrali u Subotici za vreme mojeg javnog delovanja od 10. nov. 1918. do 20. maja 1920. god.", Subotica, 1928. godina;
  • Petar Pekić, "Povijest oslobođenja Vojvodine", Subotica, 1939. godina;

Kada će Mađarska potpisati primirje? Kakva je bila reakcija mađarskih vlasti na osnivanje BSNO? Da li će i kada pristići Srpska vojska? Kako je operativno delovao BSNO? Na ova i druga pitanja odgovor potražite u IV epizodi serijala, 13. novembra.

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 godinu i 9 meseci
Komentara: 31
Pregleda: 3949
Povezane vesti
Povezane teme
subotica istorija istorija subotice istorija grada subotički vremeplov
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 2 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.