SUgrađani: Novica Pavlović - "Imam više sportskog staža nego neko života!"

Generacije Subotičanki, danas dame u godinama (da se ne uvrede, a tu spada i potpisnica ovih redova), pamti njegove komande: “gore-dole; desno-levo; korak napred, nazad dva; step!” koje su se, nadjačavajući muziku, orile u sali na spratu Doma vojske u centru grada, dopirale i do prolaznika, pozivajući ih na čas aerobika – čas bavljenja sobom. Svojim telom. I duhom. Nije fraza – znaju oni koji su probali. I istrajali. Njegovo ime, sinonim za fitnes, vezuje se za osnivanje i rad dobro poznatog “Vitalis” centra koji je devedesetih godina, “serviranjem” kvalitetnog treninga, okupljao stotine Subotičana (oba pola) vođenih idejom i ciljem da svoje telo zadrže u dobroj formi, ili dovedu u bolju. I u tome zajedničkim snagama – uspevao. A uspeva i danas, kroz personalizovane treninge, negujući oproban “Vitalis koncept” čiji je nosilac. Iako zvanično u penziji, Novica Pavlović, profesor fizičkog vaspitanja, magistar nauka u sportu, daleko je od penzionera u pravom smislu te reči. Na kondiciji bi mu pozavideli i (mnogo) mlađi, i zato, bez pauze, “trčećim korakom” – pravo na tekst! 

-    Fitnes centar “Vitalis” počeo je sa radom 1991. godine.  Odmah smo krenuli ozbiljno. Bivša supruga, doktor nauka iz oblasti nutricionizma, bavila se ishranom. Vođenje, praćenje: telesna visina, telesna masa… Čak smo u to vreme imali i “body fat analyzer” (uređaj koji meri procenat masti, mišića i vode u telu, prim. aut) što je bila retkost. Suština je da sam već tih davnih godina krenuo sa nekim nivom stručnosti - svako ko uđe, ko dođe da vežba, bio je, uslovno rečeno, praktično ispitan (koje su njegove trenutne psihofizičke sposobnosti) da bismo znali u kojoj grupi će vežbati. Među prvima smo imali tri nivoa aerobika: prvi, srednji i napredni. Grupno vežbanje podrazumeva određene benefite - tu je muzika, lep osećaj, međutim, nisu svi isti. I zato su postojale grupe. 

U tom “poslu” veliku podršku pružale su mu i dve dame – nažalost prerano preminula Đurđica Zrnić (sportski aerobik) i Olivera Imbronović (klasičan). 

-    Kolega Nikola Korać (danas vlasnik Turističke agencije “Profis”) kaže mi - ima jedna mala, kako pleše, ona bi mogla da ti bude dobra za aerobik! I tu, na ispraćaju srednjoškolaca, ja je upoznam, pozovem, i ona stvarno dođe. To je bila Đurđica Zrnić – devojka koja je iz plesa prešla kod mene i počela da vodi aerobik… Đurđica, Olivera i ja bili smo stalna postava, dok je kroz centar na mesečnom nivou prolazilo oko 200 ljudi - mahom žena, ali bilo je i muškaraca. Napravili smo dobar koncept. U Domu vojske imali smo dve sale - jedna je bila teretana (gde su ljudi radili na spravama), a druga je bila za aerobik. Uveli smo i step aerobik i step tae bo…

Ubrzo je, posle fitnes centra, otvoren i klub za sportski aerobik (KSA), koji je negovao i takmičare u ovoj disciplini, a najuspešnija među njima bila je upravo – Đurđica, koja je, između ostalog, zauzela četvrto mesto na Otvorenom prvenstvu Evrope 2002. godine. 

-    U saradnji sa jednim klubom iz Novog Sada, u to vreme oformili smo i prvi Fitnes-aerobik savez (tada Srbije i Crne Gore). Znači, prvo smo mi, Subotičani, i Novosađani počeli da se bavimo sportskim aerobikom u zemlji!  Ja sam ’96. godine imao priliku da odem u Atlantu, gde sam imao prijatelja koji me je upoznao sa svojim prijateljem koji je imao deset fitnes centara koji su u to vreme u Americi bili u ekspanziji. Ostao sam 25 dana, vodio step aerobik, snimio neke stvari i posle ih implementirao. 

Mnogi će se iznenaditi kada čuju da naš sagovornik nije rođeni Subotičanin – rodom je iz Požarevca, studirao u Novom Sadu, i, kako to već biva, nakon studija u Suboticu došao - zbog ljubavi. I tu ostao. 

-    Ja sam od ‘84. godine u Subotici. Bilo je zanimljivo kada sam odlazio kući u Požarevac - odem u kafić. Otvorim laptop i radim… Dođe konobar, pita šta želite, ja mu kažem. Treći dan, isti kafić. On kaže – izvinite, molim vas, odakle ste vi? Nećeš verovati, ja sam iz Požarevca! I pokažem ličnu kartu. Kaže - ko bi rekao?! Jednostavno se prilagodiš sredini u kojoj živiš i radiš. Mislim da je to i normalno. 

Da će biti profesor fizičkog, znao je već u petom razredu osnovne škole! 

-    Imalo sam jako dobrog nastavnika koji je primetio talenat i moju sklonost ka ovom predmetu. To se i ostvarilo. Postao sam profesor fizičkog, iako mi je mama to malo osporavala, govoreći – molim te, pa to ljudi samo u cirkusu vežbaju! (smeh)

Završio je Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja (DIF) u Novom Sadu, usmeravajući odbojku, a diplomirao na psihologiji sporta, i na kraju magistrirao. Obrazovanje je upotpunio i stečenom licencom za sudiju u sportskom aerobiku (bio među organizatorima festivala sportskog aerobika), a recenzent je i knjige čiji je autor prof. dr Đorđe Nićin “Prva knjiga o fitnesu”. Ipak, sam početak nije bio lak. 

-    U Subotici sam u početku imao malo problema zbog dvojezičnosti koja se tražila kod nas u prosveti. Nažalost, nisam znao mađarski i možda i stvorio neki otpor jer nikako nisam mogao da budem primljen - sećam se, na jedno mesto primili su nekog apsolventa. Pitam kako je moguće, kažu - zna mađarski! Poludeo sam! Burazer me zove i kaže - ako hoćeš da se vratiš, evo, možeš da budeš direktor sportskog centra. Kod nas u Požarevcu napravili su halu sportova… Reko’ – neću! Sad sam već ovde, izboriću se za svoj status. I tako, malo po malo, izborio sam se.

Jedno vreme radio je na gradskom bazenu, pa kao kondicioni trener u fudbalskoj školi (“Pionir”), i tako redom, sve dok nije dobio prvi “pravi” posao – kao nastavnik fizičkog u OŠ “Ivan Milutinović”. Usledila je Srednja ekonomska škola, da bi se nakon 15 godina (koliko je proveo kao privatnik), opet obreo u prosveti (bio saradnik u nastavi na Visokoj školi strukovnih studija, i predavao tehnologiju fitnesa na Fakultetu za sport i psihologiju TIMS u Novom Sadu). U penziju odlazi iz OŠ “Sveti Sava”, gde se zapošljava prvo kao nastavnik, da bi od 2017. do 2023. obavljao funkciju direktora. 

-    Biti direktor nije lako, ali ja se uopšte ne sećam tamnih momenata! Za mene to ne postoji. Imali smo stvarno dobru ekipu, i ja sam imao iskustvo kao privatnik, škola je uspela da privuče kapitalne investicije, prvi smo u Subotici dobili “Erasmus+” projekat, napravili odličnu saradnju sa Slovencima (OŠ “Zadobrova” Ljubljana), da bi sadašnji direktor Miroslav Cicmil nastavio tu saradnju. Direktor škole u Ljubljani Vladimir Znoj i ja danas smo kućni prijatelji, on svake godine jednom dođe kod mene, i ja odem kod njega.

I dok su se angažovanja menjala, jedna stvar ostajala je (kao) konstanta.

-    Bez obzira na to šta sam radio, uvek sam preferirao fitnesu! Zato sam pre tri godine prihvatio poziv Nenada Kozomore ispred Doma učenika srednjih škola. Oni imaju dve teretane, tamo sam od ponedeljka do četvrtka, i radim kao spoljni saradnik za slobodno vreme koje deca imaju u okviru boravka u domu. A u julu prošle godine, u okviru Udruženja za lepšu budućnost (čiji sam predsednik), pokrenuo sam “Vitalis fitnes koncept”, program funkcionalnog vežbanja. 

Tako se, na adresi Trg Lajoša Košuta 1 svakodnevno okupljaju polaznici na personalizovanim treninzima koji podrazumevaju vežbanje pod nadzorom. 

-    Sad svi znaju šta je sarkopenija, gubitak mišićne mase. Istraživanja govore da ljudi posle 30. godine rapidno gube mišićno tkivo, naravno ako ne vežbaju, ako ga ne održavaju. Smatra se da nakon deset godina čovek gubi svoju mišićnu masu negde oko osam posto. Ako ne vežbaš, svakih deset godina tvoja mišićna masa opadne. Šta je problem? I mišić srca i svi ostali mišići učestuju u metaboličkim procesima. Znači, ako nisu aktivni, to nije samo stvar izgleda. Naravno da je i stvar izgleda jer oni koji vežbaju, lepše izgledaju. Ali problem je u metaboličkom smislu, više se talože materije kao što su masnoće i slično. Znači, to je zdravstveni problem. Kada dođeš kod mene, prvo se odradi anketa i motorička testiranja - podaci koji ti objektivno govore koliko imaš aerobne kondicije, i na osnovu tih parametara, određujem program. To sam nazvao personalizacija vežbanja, personalizovani trening koji se radi pod nadzorom. Da bi čovek adekvatno opteretio svoj organizam, mora tačno da zna koliko dugo, recimo, treba da trči na traci, pod kojim uglom, kojom brzinom i tako dalje. 

Među njegovim polaznicima su ljudi koji imaju neki zdravstveni problem, ali i sportisti u trenažnom procesu, kojima nedostaje aerobna i mišićna snaga. Po brizi o telu, Subotičani su definitivno, kaže, na zavidnom nivou u odnosu na druge gradove. Tako je danas, a tako je bilo i nekad – u prilog tome navodi podatak da je još onomad u Domu vojske snimao priloge “Vežbajte uz YU Eco televiziju”, u vreme kada se ni Beograđani toga još nisu setili! 

-    Sigurno smo među prvima u Srbiji to uveli. Znači, mi smo bili toliko napredni, ne zato što smo to forsirali, nego zato što je ovo bilo pogodno tlo za to. U Subotici se vežbanje “primilo”. Neki su vežbali, neki nisu, ali i to je dovoljno da te inspiriše, da treba nešto da uradiš. Da li ja i danas vežbam? Naravno! Tri do do četiri puta nedeljno po sat vremena, i - osećaš se dobro. Tako celog života. Ja imam više sportskog staža, ili staža vežbanja, nego neko života! A, počeo sam od pete godine - igrao fudbal, kao i svi dečaci. 

MEHANIČKA I BIOLOŠKA MAŠINA - “Ima jedna anegdota. Sreo sam poznanika koji trguje automobilima. Bila je zima, januar mesec, blato, a njegov auto čist - spolja, iznutra. Prolazim, pitam - kako lepo miriše. imaš onu jelkicu? On odgovori - e, moj profesore, pa ti ne znaš! Pazi, već u ono vreme postojao je šampon za pranje kola! Da lepo miriše… Vidi ovako – odgovorim mu ja. Sad će profesor nešto da ti kaže - uvek kada dođeš, nudio si mi kola. Menjao kaiš, menjao ulje, sve perfektno! Sad da mi proda auto, taj auto ima da ide x kilometara, nema nikakvih problema. Kažem – a sad, ‘ajmo, biološka mašina! Ti si meni pričao o mehaničkoj mašini, da vidimo šta je sa biološkom! A biološka je čovek, njegovo ćelije. Šta si ti od energije jutros uneo, odnosno šta jedeš, koliko… Opa, kaže on, znaš, svari se to… Ne, ne svari se to baš uvek tako kako ti misliš, nego se taloži... Dobra je uporedba čovek i njegov auto. Kada pređe 6.000 kilometara, ideš da menjaš ulje, mali servis. A da li mi menjamo “ulje” na vreme…?”. 

MUŠKARAC PRED OGLEDALOM - “U ono vreme retkost je bila da ja kao muškarac vodim aerobik. A sve je počelo još na fakultetu, vezano za predmete estetska gimnastika, narodni plesovi… Dođe profesorica i pita – da li biste vi, kolega, pošto imate dobar osećaj za ritam, da usmeravate estetsku gimnastiku? Trebalo je da sastavimo neku vežbu sa rekvizitima, neku korografiju. To je bila smejurija, to ni jedan muškarac na DIF-u nije znao, to su dve leve, dve desne! A ja sam počeo da radim rukama nešto što nije bilo običajeno za moju generaciju i za muškarca uopšte, i to je verovatno posle rezultiralo ovim. A sigurno postoji i genetska predispozicija - mama i tata su igrali folklor, tata je još i pevao, znači postoji taj nasleđen gen…”. 

JA SAM SREĆAN ČOVEK - “Od 2012. U braku sam sa Jelenom Pavlović, koja je po struci farmaceut (bila gost naše rubrike prim. aut) - izuzetna, izuzetna žena. Prava dama. Njoj je prvi brak, meni drugi, upoznali smo se zahvaljući Radoslavu Svirčevu (takođe bio gost naše rubrike prim. aut) i njegovoj supruzi Kaći, to među nama kliknulo je odmah i rezultiralo brakom… Kažem mu – Svirac (tako ga zovem), tebi ću da dignem spomenik! Zahvaljući tebi i Kaći, ja sam srećan čovek! Retko se dešava, hvala bogu, meni se desilo…”. 

KREĆITE SE! - “Ljudi bez kretanja jednostavno ne mogu da uživaju u životu. Ako se čovek dovoljno i optimalno kreće, to će uticati na zdravlje. Ali to nije sve - 30 posto je vežbanje, 70 posto ishrana. Znači, džaba ti sve ako ne vodiš računa o ishrani. Pored tog benefita koji imamo što se tiče mobilnosti, kretanja i tako dalje, imamo i psihološke efekte”.