Komandant Goran Ljubisavljević ispraćen u penziju: "Vatrogasac je poziv za ceo život"

Svoju vatrogasnu karijeru započeo je 1. marta 1992. godine, a zahvaljujući posvećenosti poslu i stalnoj želji za profesionalnim usavršavanjem, 2014. godine unapređen je sa mesta zamenika komandira čete na dužnost komandanta Vatrogasno-spasilačkog bataljona. Tu funkciju obavljao je sve do odlaska u penziju. Prve susrete sa vatrogascima imao je već sa pet godina, kada se rodila ljubav prema ovom pozivu, koja ga, kako kaže, prati čitavog života.

- Jutros je prvi put da nisam otišao na posao. Skuvao sam sebi kafu i seo u zadnje dvorište, bez mobilnog telefona -  počinje razgovor uz osmeh. - Verovatno će proći dosta vremena dok se ne naviknem na drugačiji, civilni način života, u kojem brinete samo o sebi i svojoj porodici. Takav sam čovek da su me i tokom najtežih intervencija emocije sustizale tek kasnije, dan ili dva nakon svega. Dok ste na terenu, razmišljate isključivo o zadatku koji je pred vama. Sve ostalo tada nestaje. Velika odgovornost bila je i na meni i na mojim ljudima, vatrogascima. Sada se to završava i mogu da se posvetim nekim drugim stvarima – dodaje Ljubisavljević.

Međutim, odlazak u penziju za njega ne znači i kraj angažovanja.

- Mislim da ću i dalje biti uključen u ovaj posao kroz dobrovoljno društvo i različite organizacije. Tokom karijere upoznao sam mnogo ljudi i stekao brojna poznanstva, pa verujem da tim iskustvom i kontaktima mogu da pomognem i vatrogasnoj jedinici i dobrovoljnim vatrogasnim društvima. Nemam nameru da se u potpunosti udaljim od ovog poziva i krenem nekim drugim putem.

Tokom više od tri decenije duge karijere doživeo je i lepe i teške trenutke, ali jedno je sigurno – vatrogasac nije običan posao. To je izuzetno odgovoran i opasan poziv, a funkcija komandanta nosi dodatnu težinu, jer svako ima svoj deo odgovornosti.

- Želja da pomognete nekome uvek je bila osnovni motiv. Naravno, vremenom postajete profesionalac i svoj posao obavljate odgovorno, ali taj ljudski aspekt nikada ne sme da nestane. Moja želja je uvek bila da među kolegama negujem razmišljanje da, kada nas neko pozove na broj 193, ne razmišljamo da li je to striktno u opisu našeg posla, već da li možemo da pomognemo. To je suština, ne samo u Subotici već svuda u svetu, i upravo sam to želeo da ističem kao osnovni motiv našeg poziva.

Na kraju, imao je i emotivnu poruku za svoje kolege.

- Izuzetno sam zahvalan što sam čitav svoj radni vek proveo upravo u vatrogasnoj jedinici. Verujem da je ovo poziv koji prevazilazi mnoge druge profesije. Sva iskustva, i teška i lepa, ostaju zauvek u čoveku. Uvek sam želeo da idem na najzahtevnije intervencije, pa i na gašenje šumskih požara, jer se upravo tada stiču nova iskustva i još više učvršćuju veze među ljudima. To zajedništvo je neprocenjivo. Svojim vatrogascima želim da poručim da ih iskreno volim i neizmerno poštujem. Možda će im to zvučati neobično, ali zaista tako osećam. Želim im da ostanu dobri ljudi, da nastave da neguju prijateljstvo i zajedništvo kao do sada, a pre svega im želim mnogo zdravlja, sreće i bezbednih intervencija, kako njima, tako i njihovim porodicama. A mom nasledniku želim da bude još bolji nego što sam ja - poručio je na kraju komandant u penziji Goran Ljubisavljević.