Prva jelka na javnom mestu na našim prostorima okićena pre 168 godina

Gotovo da nema doma u našem gradu koji ovih dana ne krasi veća ili manja ukrašena jelka. Običaj katoličkog življa da ukrašava božićno drvo i na sto stavlja adventske vence i ikebane, vremenom se proširio i na ostalo stanovništvo te se danas u mnogim domovima, rame uz rame, mogu videti i svetlucava, šarena jelka i badnjak i pšenica.

Na naše prostore, prvenstveno u Vojvodinu kao deo Austroguarske monarhije, običaj kićenja jelke došao je početkom 19. veka. Prve božićne jelke, 20ih godina 19. veka okitile su aristokratske porodice, koje su imale rodbinske veze u Nemačkoj, Beču i Budimpešti. Staklene anđele, jaganjce i svećice ispod kojih su bile šarene kutije sa poklonima, dugo su čežnjivo gledali siromašniji građani.

UKRASI - Predanje kaže da je jedan Nemac, duvač stakla, bio toliko siromašan da nije imao čime da okiti jelku i obraduje decu, te se dosetio da staklene kugle oboji i njima okiti drvo. Prva plastična veštačka jelka napravljena je 1880. godine u Nemačkoj, kako bi se sačuvale prirodne jelke,  a prve lampice zasijale su 1882. godine i delo su Edvarda Džonsona, pomoćnika Tomasa Edisona.

Kako bi radost Hristovog rođenja podelio deci, u čijim skromnim domovima jelka neće zasvetleti, Lajoš Velđi, osnivač jednog od prvih zabavišta u Subotici, okitio je veliko božićno drvo. 

Na desetine najmlađih Subotičana, okupljenih u jaslicama Lajoša Velđija, 24. decembra 1859. godine pevalo je božićne i netremice posmatralo veliku, okićenu jelku. A kada je svako od njih dobio simboličan poklončić, koji se nalazio ispod božićnog drveta, njihovoj radosti nije bilo kraja.

To je bio prvi put na ovim prostorima da se jelka okitila na nekom javnom mestu a tada je i prvi put organizovana javna proslava Božića u obdaništu. Svečano proslavljanje Hristovog rođenja brzo se proširio i u druge ustanove gde su boravili najmlađi, a akcenat je bio na simboličnim poklonima koji su se nalazili ispod jelke.

PREDANJE - Prema predanju, sveti Bonifacije je spasao život detetu koje su pagani hteli da žrtvuju, tako što je pesnicom sravnio sa zemljom hrast oko koga su se okupili. Na tom mestu nikla je jela, kao simbol večnog života. Drugi mitski koren je legenda o jelki, kedru i boru koji su rasli ispred pećine u kojoj se rodio Isus Hrist. Pošto jedino jelka nije imala plodove kojim bi darivala novorođenče, anđeo ju je okitio zvezdom.

Iz Velđijevih spisa vidi se da su se na jelkama u subotičkim obdaništima nalazile po četiri staklene kugle, 60 svećica sa držačima, četiri velike nacionalne zastave sa natpisom božićnog karaktera, papirni lanac nacionalne crvene, zelene i bele boje. Proslave su u vrtićima potom organizovale mesne zajednice, a na njima su učestvovala sva deca, bez obzira na versku pripadnost.

Okićeno božićno drvo je tako na velika vrata počelo da ulazi u građanske porodice i odomaćuje se u severnim krajevima. Bogati su se utrkivali čija će jelka biti veća i sjajnija, dok je siromašni sloj i seosko stanovništvo u kući imao samo jednu zimzelenu granu sa pokojim ukrasom. Dok su u bogatom gradu staklenim i luksuznim ukrasima društvo pravile svilene bombone i svećice, po selima su se ukrasi pravili od grančica, gline, a često su i tvrđi medenjaci i orasi krasili borove grane. Vrlo brzo, jelka je postala i statusni simbol. Domaćice su se utrkivale koja će napraviti lepše zvezdice i anđele, koji su po pravilu krasili vrh jelke.

Javno proslavljanje Božića 25. decembra trajalo je sve do kraja Prvog svetskog rata i prisajedinjenja Kraljevini SHS, kada je ukinuto i postalo samo porodična svetkovina.

Dolaskom komunističke vlasti sredinom minulog veka, koja je zabranjivala verske obrede, božićno drvo ukrašavalo se krišom. Trudeći se da lep običaj ne predaju zaboravu, katolici su jelku počeli da kite koji dan kasnije, tako da su ukrasi i ikebane postavljena uoči novogodišnje noći.

NAJVEĆI OBOŽAVATELJ - Jedan od najvećih poklonika kićenja jelke bio je princ Albert, poreklom Nemac, muž engleske kraljice Viktorije. On je za Božić 1841. godine kraljevski jelku okitio svećama, sušenim voćem, kolačićima. Englesko plemstvo, potom i ostali stanovnici Ujedinjenog kraljevstva, počeli su da podržavaju vladarski par i kite jelke u svojim dvorovima i kućama.

Dugo je srpsko stanovništvo imalo i dozu odbojnosti prema ukrašenim jelkama, smatrajući da će njima, na neki način izneveriti pravoslavni badnjak, koji se takođe krišom unosio u kuće. Međutim, sjajne svećice i novogodišnja čarolija su prevagnuli, te su polako polako ulazili i u srpske domove.

Prava ekspanzija kićenja kod nas počinje upravo 80ih godina godina, kada su se ukrasi i jelke počeli prodavati na ulicama a počeli su da se krase ne samo kuće, nego i izlozi, trgovi, javne ustanove...

Danas su ukrasi i jelke dostupni svima, prvenstveno zahvaljujući kineskim prodavnicama, tako da skoro svaka kuća, srazmerno svojim mogućnostima, može da oseti duh praznične atmosfere.