SUgrađani: Goran Vukoja - “Možemo mi pričat' tri dana, samo što ti mesta nemaš!”

Na samom početku razgovora prešli smo na TI, uz onu neposrednu i vedru konverzaciju, tako tipičnu za ljude poreklom iz Bosne. Iako je već ohoho godina Subotičanin, ovdašnji naglasak nije (mu) se „primio”, mestimično izbija ikavica i ijekavica, a mi uživamo slušajući – priču koja ima jedan početak, a sto krajeva; jednog glavnog i bezbroj sporednih aktera! I ne znamo kako da ga predstavimo – da li kao ugostitelja, kuvara, bajkera, humanitarca, zaljubljenika u motore, putovanja i dobar zvuk; lovca (ali ne i ribolovca) i na sve to građevinskog inženjera koji je diplomu poklonio svojoj majci! U originalnom ambijentu svog kafića („Intruder”), satkanog od moto-delova i mirisa dalekih cesta, Goran Vukoja je domaćin koji nas je, uz piće, počastio svojom pričom. I ispili smo je do dna.

- Rođen sam u prosvetarskoj porodici – mama učiteljica, tata predavao istoriju i srpski, jedna tetka nastavnica, njen muž – direktor škole, druga tetka – vaspitačica, brat (rođeni) – profesor matematike i fizike, a ja nisam hteo da studiram! Majka mi je rekla – ako nećeš da me ubiješ, onda upiši nešto. Rekli su mi da ovde nije teško, da ću lako završiti, da idem u Suboticu. I ja dođem, pitam ko je tu završio, kažu – još nije niko! (smeh) Nimalo nije bilo lako... 

Iako ga studije građevine nisu privlačile, upisuje ih, kako kaže, samo zbog roditelja, uspeo je da ih privede kraju i stekne diplomu građevinskog inženjera. 

- Kada sam dobio diplomu, ja sam je poklonio svojoj majci! Ceo život mi je želela najbolje. I bila je zadovoljna, nije se uzalud investiralo u mene… Ali meni je čitav život želja bila da imam svoju kafanu! I bukvalno, u svakom periodu života (naravno, onom malo zrelijem, posle škole) imao sam svoju kafanu, iako sam radio i neke druge poslove. To mi je bilo kao neki hobi.

OD MOTORA DO AVIONA – „Ovo je replika kacige Aleksandra Velikog. Kupio sam je kada sam bio u muzeju u Vergini u Grčkoj. U kafiću svaki predmet ima svoju priču. Ovaj malo odstupa, ali sve drugo je u bajkerskom i muzičkom fazonu. Još odstupa i ova kaciga od MiG-a 21… Tu je i auspuh od ’Harlija’, pa čuveni orao, jedan od najpoznatijih simbola, i volan, isto od ’Harlija’... A tu je i uramljen plakat Šabana Bajramovića – sa posvetom (’Nije upućena meni, dobio drugar pa mi poklonio’). Šaban je najveći evropski bluz pevač, a ja obožavam bluz”.

Kada je iz Bugojna, odakle je rodom, došao na studije u Suboticu, nije razmišljao o tome da tu i ostane.

- Prva misao je bila – završi školu i beži! Uopšte me nije privlačilo. Valjda sam bio još uvek mlad… I onda, nakon nekih pet-šest godina, poželeo sam da ostanem. Moja prva poslovna stanica bio je Buvljak. Kao i svi u to vreme, išli smo na Zapad, donosili neku robu, prodavali… Onda sam iz ljubavi prema toj zapadnoj, rokenrol muzici (koju i danas slušam i volim) otvorio kafe-bar u Petra Drapšina, koji se zvao „Gustav”. To je bio legendarni bar neke alternativne muzike. Imao je puno obožavalaca. Moj ortak Mićo (Mijo Bagarić, koji je takođe došao iz Bugojna i završio mašinstvo) i ja zamislili smo da to bude neka fensi pivnica, međutim, otišlo je u neke druge vode - goste ne biramo mi, nego dolaze sami. 

V(J)ETAR U ZIDOVIMA - “Kada smo organizovali humanitarnu akciju, pošto je ovo mali prostor da nas sve primi (i decu i pratioce i nas bajkere), predložio sam da dođemo u njihove prostorije, a oni kažu – nemojte, molim vas, oni se tako dobro ovde osećaju! Nema veze što je tesno. Samo da budemo tu... Da li je u ove zidove ušla ta neka bajkerska filozofija – vetar u kosi, sloboda neka, slobodan duh… Ne znam ni ja. Ali deca su to osetila. Onda smo ih vozili motorima. I tako svaki put”. 

“Gustav”, koji je sa radom počeo 18. decembra 1990, bio je kultno mesto koje je obeležilo subotičku (alternativnu) scenu devedesetih godina.

- Josip Jukić, još jedan Bugojanac koji je tu radio kao konobar i pomagao nam (takođe došao kao student i završio građevinu), puštao je muziku koja je malo naginjala panku, što se u to vreme moglo ređe čuti, i samim tim počeo je da se određuje naš pravac. Bilo je poznatih umetnika koji su svirali i pevali tamo, ali i onih koji su dolazili kao gosti. Svirao je Lajko Feliks, „Deca loših muzičara”, andergraund bendovi širom Srbije. To je bio mali prostor, nije moglo da stane puno ljudi. I sećam se da smo na godišnjicu, na rođendan, pravili „Sedam dana Gustava”, i svaki dan u tih sedam dana svirala su po tri benda! Bila je jako dobra scena i, kada smo zatvorili, zvali su me još godinama posle da sviraju kod nas. 

Ali „Gustava” više nije bilo. Progutalo ga je vreme velike inflacije, kao i ugostiteljstvo uopšte.

- A ja sam tada totalno krahirao! Sve što smo uložili, propalo je. Tj. mukotrpni rad. Otvorio sam firmu (“Aurora”) koja se bavila uvozom i izvozom – uglavnom smo uvozili arome za prehrambenu industriju i prodavali po Srbiji. Dobro smo radili - od tog posla napravio sam ovaj mali pansion, gde sad sedimo. Ovaj objekat sam ja od nule napravio.
Smeštene na lokacijski dobrom mestu, prekoputa “Buvljaka”, kod upadljivog objekta (nekadašnje “Vetrenjače” koju je držao sa jednim ortakom, ali su se posle poslovno razišli i podelili), sobe “Vukoja” godinama imaju svoje goste.
- Moja ciljna grupa su bajkeri koji su voleli da dođu; vole i dan-danas. Tu je bilo jako dobrih, lepih proslava. Moj hobi je kuvanje. Volim da kuvam i da spremam lepa jela. Ljudi dolaze - proslave, ručkovi… Ja sam glavni kuvar. Specijalitet su dugo spremana rebra u Džek Danijels (Jack Daniel’s) sosu, pa svinjski vrat u sosu od gljiva, a tu je i roštilj u svim oblicima, pa perkelt, gulaš... Organizovali smo i takmičenja u kuvanju između bajkerskih ekipa. Nisam završio školu za kuvara, ali imao sam prijatelja koji je bio profesionalni kuvar, on me je podstrekivao. A počeo sam da kuvam zato što sam morao! Imao sam kuvaricu koja je jednom došla pijana na posao! Oterao sam je i ja napravio ručak, a gosti su mi posle rekli - nemoj da je zoveš nipošto, ti nastavi da radiš! (smeh) I kuvao sam, sebi ostvarivao neke želje, pravio to što sam znao, a kada sam putovao, “krao” sam recepte jela koja su mi se sviđala, i onda to pokušavao da napravim.

VATRENI BUGOJANAC NA SUBOTIČKIM TRIBINAMA – „Jedno vreme bio sam direktor Fudbalskog kluba ’Spartak’. Zamolili su me prijatelji koji su vodili klub, trebao im je čovek od poverenja, i setili su se mene, iako o fudbalu ništa nisam znao! Igrao sam košarku, basket – sa veteranima Subotice osvojili smo nekoliko turnira. Ali bili su tu ljudi koji znaju fudbal, a ja sam bio tu da organizaciono malo potpomognem… Te sezone (2003–2004) ušli smo u viši rang. Ali zanimljivija je priča iz 1985, kada su igrali ’Spartak’ i ’Iskra’ – borili su se za ulazak u Prvu ligu. Ja sam tada još uvek bio onaj vatreni Bugojanac – navijač čisti. I sad u Suboticu, gde sam kao neki domaćin, dolazi ’Iskra’ iz Bugojna. Maznemo dva čaršava iz doma, spojimo ih i napišemo veliki transparent – ’Iskra Bugojno’! I raširimo ga usred Subotice na zapadnoj tribini! Bio je to doživljaj, novine su pisale o tome. To pamtim, a zaboravio sam ko je pobedio”.

Na konstataciju da se (iz priloženog) vidi da je gurman, reći će, uz smeh: “Pa kakav je to kuvar ako je suv k’o grana?!”. A za velikog čoveka – velik i motor. 

-    Voleo sam da putujem svakako - i motorom i bez motora. Ali kada sam počeo da putujem na motoru, shvatio sam da je to najveća čarolija! U početku uopšte nisam razmišljao o tome, a onda je jedan drugar, koji se bavio transakcijama, kupio dva motora. Odem kod njega, kaže - hajde da ti nešto pokažem! U garaži - jedan “Harli Dejvidson” (Harley-Davidson) i jedan “Suzuki Intruder” – 700 kubika. Posle jedno mesec dana, on me zove da mi jedan proda pošto mu trebaju neke pare... Reko’, hajde, uzeću! Pošto imam 150 kila i 192 sam visok (BIO, sad sam možda malo manji - smeh), uzmem “Suzuki”. Nisam znao baš ništa o motorima i bajkerskim pravilima, ali meni se to toliko svidelo da sam za godinu dana organizovao prvi moto-susret u Subotici – vozio ispred 300 bajkera i uređivao kolonu!

KAD JE DEDA MRAZ ZAPLAKAO… - „Moj dobar prijatelj ima dete koje je obolelo od cerebralne paralize. Pričao mi je o svojim problemima i o tome kako ima dosta dece koja boluju od te bolesti. Kliknulo mi je da bih mogao da organizujem svoje prijatelje, ne samo bajkere, već i druge koji su verovali u to šta radimo. Bio je kraj godine i pošto nismo mogli da nađemo ’pravog’ Deda Mraza, dovedemo ženu koja je bila vaspitačica i znala sa decom. Dođe novinarska ekipa, snimatelji. Dolaze deca u kolicima, mi u onim prslucima, bajkeri, kao opasni – kad su momci počeli da plaču! Plače Deda Mraz(ica), plače i reporter. Reko’, slušajte, vidim li još jednu suzu, počeću vas šamarat’! Hoću da se smejete! Ne smemo da dozvolimo da deca primete na nama da smo pogođeni. Bilo je emotivno, i meni se plakalo. Srce plače... Tada smo još čvršće stali iza toga da ćemo svake godine to organizovati i činili smo to narednih 15-16 godina. Već sledeći put bolje smo se organizovali, podelili paketiće, sakupljali novac. Lepo smo se družili”.

U početku na čelu grupe „Devils vils” (Devil’s Wheels), predvodio je uglavnom momke iz Subotice, koji su vozili čopere. Kada je, kako kaže, izašlo neko „ludilo od motora” („Suzuki Intruder” 1800 kubika), najveći i najsnažniji motor u to vreme, postao je ponosni vlasnik prvog takvog registrovanog u Srbiji. 

- Kad sam ga video, odmah sam se zaljubio! Posle sam vozio „Harlija” koji nije bio moj, već od druga, ali je pet godina bio kod mene. A motor ako stoji, propada. Ja sam ga održavao i vozio. Trenutno, nažalost, nemam svoj motor. Ali voziću i dalje. Poslednja je bila tura po Americi. Možemo mi pričat’ tri dana, samo što ti nemaš mesta… (smeh) Najdalje je bio Nordkap (Nordkapp – Severni rt, najsevernija tačka Evrope, ultimativni san mnogih motorista, prim. aut.). Igor Kukec Brnbi (naš poznati bajker i putopisac, prim. aut.), nedavno dođe kod mene, kaže – ti si krivac što sam ja išao na Nordkap! Poklonio mi knjigu: „Vukoju, mojoj Nordkap inspiraciji i glavnom krivcu za ovu priču…”. Moja ćerka živi u Americi – posle njenog venčanja, moj prijatelj, moj brat, Ivan Šoštarec, koji takođe živi u Americi, i ja seli smo na motore i vozili 5.000 kilometara po Srednjem zapadu – obišli sedam-osam država, devet nacionalnih parkova. Baš je bilo moćno! Ipak, najjače je kada putuješ sam. Išao sam na Kipar, obišao čitavu Tursku, išao preko pustinja… Nekad voziš motor, dva sata ne sretneš nikoga! Nedođija… Šta ako se nešto desi? Ne razmišljam o tome, jer ako razmišljaš, desiće se sigurno! Pošto sam vozio dobre motore, nove, nisam imao tih kvarova. Ali uvek je bilo, ako mi se baš nešto desi, zvaću Džonija (moj prijatelj Marko Kopunović) – auto je tu, prikolica je tu, pare su tu; dođi po mene! Srećom, nije trebalo.

Njegovo ime vezuje se i za nekadašnji bar „Bukanero” (danas „Aloha”) na peščanoj plaži na Paliću, koji je, kako kaže, napravio zbog svojih sinova, ali su oni imali druge planove…

-    Marko je rano otišao vani, putovao po svetu, radi u ugostiteljstvu kao menadžer, somelijer. Mlađi Luka je ovde našao ljubav svog života, dobio ćerkicu. Danas su obojica u Švajcarskoj, zajedno rade u jednom golf klubu. Ćerka Barbara je u Americi. Završila je fitomedicinu i otišla kao jedan od boljih studenata, dalje se školovala, napredovala i ostala. U tom svetu je jako dobar stručnjak. Zaljubila se u Amerikanca i imam dvoje divnih unuka. Sada sam ja na redu da odem tamo…

SVETI VUKOJA PREZADUŽENI – „Pošto nisam kršten i nemam slavu, a ljudi me pozivaju na te verske praznike, ja sam odlučio da napravim slavu za svoj rođendan! Dođu ljudi, pitaju – je li tebi rođendan ili slava?! Reko’, i jedno i drugo. Pa koja je slava danas? Sveti Vukoja Prezaduženi!” (smeh)

Iza njega je jedan brak (razveo se nakon 20 godina) – kuću je ostavio ženi i deci, a on, kako kaže, živi u kafani! Tačnije, u apartmanu pored onih koje izdaje (radi do tri, popodne – odmor, uveče – muzika, nargila). I ne krije da ugostiteljski posao nije lak: „To možeš da voliš ili ne voliš”. Dok je sticao i radio, zimi bio lovac, a leti vozio motore, prohujalo je 65 godina života…

- Kroz ovaj lokal i bajkerske susrete koje sam organizovao, prošle su najpoznatije rokenrol grupe („Riblja čorba”, „Divlje jagode”, „Atomsko sklonište”…) i još mnogo bendova iz zemlje i inostranstva. Uvek sam bio blizak toj muzici, pravio dobre žurke. Jednom prilikom, kada su se smenjivali pevači i muzičari (kako ko dođe, ušteka pojačalo i krene), kaže mi drugar iz Užica: „J***te, Gorane, šta je ovo, ko god u Subotici uhvati mikrofon, on peva!” (smeh) A ovi svi profesionalci, svako peva ddve-tripesme; daj meni, sad ću ja! Svaki put bila je vrhunska atmosfera. Prestao sam nešto, malo sam se umorio od svega. Ali ove godine treba da idem u penziju, i možda ću povodom toga napraviti jednu žurku. I zvaću te.

Držimo ga za reč – i za žurku i za poziv.