Pola veka od ukidanja tramvaja u Subotici
Na današnji dan, krenula je na svoju poslednju vožnju tramvajska kompozicija od petoro kola, okićena cvećem i ispraćena pogledima velikog broja sugrađana koji su izašli na ulice.
- Vozio sam se od centra do Malog Bajmoka i natrag, tog 2. aprila 1974. Bila je velika gužva, sardine nisu toliko zbijene u konzervi, koliko je ljudi tog dana bilo u tramvaju. To su nezaboravne uspomene, bolne. Da kažem da sam i ja pustio pokoju suzu u ono vreme, zbog ukidanja tramvaja. Narod nije želeo da tramvaj bude ukinut. Ljudi su se navikli na njega. Ogroman broj ljudi vozio se tramvajem, to je gotovo 80 godina trajanja tramvaja u našem gradu - ističe Ljudevit Vujković Lamić, koji se u mladosti vozio tramvajem, i dobro pamti vreme kada je on prolazio ulicama Subotice.
Iako se ovim prevoznim sredstvom moglo stići u različite delove grada, poseban doživljaj bio je vožnja u otvorenom tramvaju, do Palića.
- Ne može se to opisati, to se mora doživeti. Mnogo sam se vozio tramvajem, gde god krenem , kod bake i deke, na Palić. Posebno je bio interesantan otvoreni tramvaj. Tamo kod "Elektrovojvodine" čekalo se mimoilažanje tramvaja, pa smo tu pili vodu i osvežavali se na česmi. Sećanja naviru. Sreća je što su dozvolili da makar ova tramvajska kola stoje u centru, da vidimo i da znamo kako je nekada bilo i šta smo imali - objašnjava Ljudevit Vujković Lamić.
Dve naše sugrađanke, čiji su životi od ranog detinjstva bili usko vezani sa tramvajem, jer su im očevi radili u "Subotičkom tramvaju" svake godine obeležavaju godišnjicu gašenja ovog preduzeća i sa setom se sećaju prošlih vremena, kada su bile deca.
- Ja sam praktično živela u tramvaju. Svaki trenutak, dok tata vozi, ja sam bila sa njim. Iz škole nisam išla kući, nego u tramvaj, radim domaći, a tata na drugom kraju vozi. Nekad smo i mi prodavali karte, dozvoljavali su nama, deci, da mi prodajemo karte. I dan danas žalim što nema tramvaja. Bilo mi je jako žao kada su ukinuli, jer svuda smo stigli sa tim tramvajem, i sada ga imaju veći gradovi, a kod nas ukinut - priča Ruža Saulić, čiji je otac bio tramvajdžija.
Ćerka drugog vozača tramvaja, i Ružina drugarica još iz detinjstva, Rita Milodanović, ističe da je i ljubavna priča njenih roditelja započela baš u tramvaju.
- Da nije bilo tramvaja, moji mama i tata se ne bi ni upoznali. On je vozio tramvaj, a ona se svaki dan vozila, išla je kući tramvajem, i tu se se upoznali. Gledali se, gledali, i zavoleli. Posle sam se i ja rodila, a mi smo se kao deca stalno vozili. Kao članovi porodice, imali smo pravo na besplatne karte, a najlepše je bilo leti kad smo se vozili do Palića otovrenim tramvajem. I svi smo se međusobno znali, družili i pomagali, mi, porodice radnika iz "Subotičkog tramvaja" - kaže Rita.
