„Neprilagođeni“: Život osoba sa invaliditetom iza prepreka koje društvo i dalje ne vidi

„Umorna sam od toga da se prilagođavam drugima i ovom svetu“, napisala je, između ostalog, Sanja Mihajlović. Njene reči otvorile su pitanje koje mnogi primećuju tek kada se sami suoče sa preprekom – koliko je naše društvo zaista prilagođeno osobama sa invaliditetom.

- Zaista, taj život vam mogu opisati kao jednu borbu. Od momenta kada napustimo naš stan ili kuću, to je bukvalno poligon s preprekama. Kako je dete starije ili lice sa invaliditetom, izazov je teži, kao trka s preponama. Kada je dete malo, još nekako pokušavamo da se izborimo. Međutim, naša deca postaju velika. Ta kolica su teška, široka, velika i zaista je to izazovno - počinje priču Sanja.

Prva prepreka često je već na samom ulazu u zgradu. Rampe koje bi trebalo da olakšaju kretanje neretko su napravljene samo da bi zadovoljile formu, ali ne i stvarne potrebe ljudi koji ih koriste, veli Dunjina mama.

- Ima mnogo zgrada sa neprilagođenim rampama koje se prave pod uglovima od 45 ili 60 stepeni, koje su kratke i koje od mene zahtevaju izrazito veliku snagu da bih sama kolica podigla, gurnula gore, zadržala i ušla na neka vrata. Automatski je sam ulaz i izlaz iz takvih zgrada problem - dalje će sagovornica.

I dalje postoje starije zgrade bez liftova, ustanove do kojih se ne može doći i mesta koja su za neku decu praktično nedostupna.

- Na primer, kod nas u gradu Dečje pozorište je za moju Dunju "zatvorilo vrata" već kada je imala četiri-pet godina, jer onoliki broj stepenica... Zaista je nemoguće poneti dete i njena kolica. To je zaista fizički nemoguće i neostvarivo. Tako da smo ograničeni u smislu izlaska i ulaska - veli majka četrnaestogodišnje Dunje.

Čak i ono što bi trebalo da bude najobičniji deo svakodnevice, odlazak u prodavnicu, često postaje nemoguće.

- Često su rafovi poređani toliko blizu da naša kolica jednostavno ne mogu da prođu. Mi apsolutno zakačimo svaku policu, svaki raf. Ne možemo da prođemo između kasa, tako da jednostavno mi u prodavnicu ne odlazimo sa detetom. Uvek se kombinuje da to bude u nekom momentu kada dete nije sa nama. Tako da smo opet mi ti koji moramo da se prilagodimo - precizira Sanja.

A onda dolazi problem koji direktno zavisi od ponašanja drugih ljudi – parkiranje na mestima namenjenim osobama sa invaliditetom. Za Sanju to nije pitanje komfora, već mogućnosti da uopšte izađe iz automobila sa detetom.

- To je trenutno najveći problem koji ja imam. U gradu je mali broj parking mesta za osobe sa invaliditetom i  ja kada dolazim sa Dunjom, a neko stoji ili sedi u autu i nekoga čeka sa sva četiri žmigavca, obično stanem, svirnem i zamolim tog nekog da se pomeri. Ne znam da li biste mi verovali, ali u 90 odsto slučajeva ti ljudi se sa mnom svađaju - kaže predsednica Udruženja „Pruži mi ruku“. - Ti ljudi budu jako ljuti što ih ja zamolim da se pomere sa mesta za osobe sa invaliditetom. U toj meri se ljudi svađaju da već imam spremno pitanje koje njima postavim: „To je u redu, vi ostanite na mestu, ali hajde, molim vas, dođite onda sa mnom da vi izvadite, dignete, stavite u kolica dete, pa kada mi to rešite, slobodno ostanite na mestu“.

Pored parkinga, problem su i trotoari, automobili parkirani po tim istim trotoarima i svakodnevne prepreke koje mnogi ljudi ni ne primećuju. Zbog toga osobe sa invaliditetom često ostaju nevidljive, jer mnoge porodice odustaju od izlazaka i aktivnosti koje bi trebalo da budu dostupne svima.

U objavi koju je nazvala „Neprilagođeni“, Sanja je napisala da bi "volela da se jednog jutra probudi u svetu u kojem su ulice ravne, bez rupa, u svetu u kojem ne mora da meri širinu vrata, tuš-kabine i prolaza pre svakog odlaska bilo gde". Iako kaže da je umorna, od svakodnevne borbe ne odustaje.

- Opcija da odustanem ne postoji. Ja ću i dalje svaki put zvati komunalnu miliciju kada vidim nekoga ko je parkiran na mestu za osobe sa invaliditetom. Ja ću s Dunjom i dalje izlaziti, makar gurala kolica po kaldrmi, makar slomila troja kolica. Ne postoji opcija da ostanem u kući, da negde ne odem - završava sagovornica.