Milorad Kuraica pre 27 godina iz Krajine pošao na put bez povratka: "Ovi dani su za nas traumatični, puni bola!"

Akcija "Oluja" dočekala ga je u Kninu, gde je živeo i radio kao direktor Republičkog zavoda za tržište rada, objašnjava nam vremešni Milorad pokazujući prsten na desnoj ruci koji predstavlja jedinu materijalnu uspomenu koju je poneo iz rodne Krajine.

- Centar Knina je granatiran i raketiran, a ja sam živeo u prizemlju zgrade koja nije imala ni jednu jedinu betonsku ploču. Stan sam napustio 4. avgusta oko 11h i uputio se u rodno Plavno koje je udaljeno dvadesetak kilometara od Knina. Većinu puta prešao sam pešačeći, bos. Dan kasnije, oko 1h iza ponoći sam stigao, a moji su, iako se pucalo na sve strane, bili presrećni, presrećni zato što sam uopšte živ. Odatle sam se sa roditeljima, sestrom i komšijama uputio na, ispostaviće se, put bez povratka, put u nepoznato - priča nam Milorad - Negde usput sam se odvojio od mojih i krenuo put Prijedora u nadi da će mi prijatelj sa studija pomoći. To je bila nemoguća misija pa sam opet pošao na taj put u nepoznato i dospeo u jedno prihvatilište u Beogradu. 

Spletom strašnih i nesrećnih okolnosti, Miloradova porodica u izbeglištvu se razdvojila. Sa majkom i sestrom je uspostavio kontakt ubrzo po dolasku u Beograd, ali ne i sa ocem za kog je mislio da je preminuo, pa mu je dao čitulju u "Politici".

- U beogradskom prihvatilištu sam dobio informaciju da mi je otac preminuo navodno kod Bosanskog Petrovca. Nisam mogao da se vraćam pa sam odlučio da sačekam da se situacija malo stabilizuje pa da idem da sahranim roditelja. Dao sam mu i čitulju koja je objavljena u listu "Politika", nakon čega me je kontaktirao kum da kaže da mi je otac živ i da je u požarevačkoj bolnici. Dao sam čitulju živom čoveku. Kada sam mu otišao u posetu pitao me je jesu li nam ubili kravu, rekao sam da nisu, a šta drugo i da mu kažem - setnim glasom priča sagovornik.

To pakleno leto 1995. godine osim po tragičnoj sudbini koja je zadesila srpski narod, Milorad će pamtiti i po dobrim, humanim i empatičnim ljudima na koje je nailazio u moru zla.

- Nikada neću zaboraviti kako su nas dočekali u Rači. Meštani su nas primili sa puno ljubavi, topline, empatije. Neću zaboraviti ni gest mog prijatelja Nikole Hristivojevića koji me je, po dolasku u Beograd, odveo u svoj stan, nahranio, obukao i dozvolio da se okupam. Zahvaljujući njemu i Subotičaninu Laslu Nađu dobio sam posao u ovom gradu u kom živim evo već 27 godina - neće Milorad nikada zaboraviti ni rodno Plavno o kom još uvek priča sa knedlom u grlu - Nakon 26 godina, prošle godine sam posetio moje Plavno. Iako je još uvek lepo, ma najlepše mesto na svetu, tamo više ništa nije isto. Krajina je devastirana, zarasla i pusta.

Dok vrti prsten sa početka priče koji predstavlja jedinu opipljivu uspomenu na njegovu Krajinu, Milorad objašnjava da danas na "Oluju" gleda kao na opomenu da se takav zločin više nikada ne sme ponoviti.

- Narode, možemo imati različita mišljenja i stavove, ali hajde da razgovaramo i pregovaramo. Puška nikada ne sme ići ispred zdravog razuma. "Oluju" treba da pamtimo, ali ne da bismo se svetili, jer ćemo onda biti isti kao i oni koji su te zločine počinili, već da nam služi kao opomena da se tako nešto više ne sme ponoviti. Budimo ljudi. Postoji samo jedna podela, na čoveka i nečoveka - jasno zaključuje naš sagovornik.