Koncert u čast osnivača hora „Pro muzika”
Gabrijela Egete vodila je hor 31 godinu i sa horistima proputovala gotovo ceo svet pobravši mnoga priznanja.
– Nikada nikoga nisam zvala na rođendan, ali mi je 26. septembra bila puna kuća kolega profesora, bivših ili aktuelnih učenika. Sada su oni mene pozvali na nastup, mada ne volim svu ovu gužvu koja se pravi oko mene. Ja sam samo jedna stara žena – brani se Gabrijela Egete, koja je poslednjih dana u centru pažnje javnosti.
– Svakoga dana sto puta kažem: hvala. Hvala prvo mojim roditeljima, mojim profesorima, kolegama nastavnicima, hvala mojim učenicima, ali i članovima hora koji su na moje insistiranje pevali repertoar koji sam im nametnula, a koji nije bio uvek primeren jednom amaterskom horu. A veliko hvala i publici koja je prihvatala našu muziku ma u kojem kraju sveta da smo je pevali – priča nam Gabrijela.
Ona se priseća da je osnivanje hora 1968. godine u vezi sa proslavom 100-godišnjice Muzičke škole u Subotici. Spremljen je ambiciozni program, Mocartova „Krunidbena misa“, u horu 100 glasova, od nastavnika bivših i tadašnjih učenika škole, orkestar isto tako, a za dirigentskim pultom takođe bivši učenik, potom dirigeng beogradske Opere Dušan Miladinović. Za klavirom je sedela Gabrijela Egete, i priča nam kako delo uopšte nije poznavala, čak nije ni imala svoje partiture nego je svirala „sastavljajući“ notni zapis alta, soprana, basa...
– Ali, kada čovek nešto voli nije mu teško, nego prihvatiš da je u redu tako da radiš. Nakon toga, članovi hora poželeli su da nastavimo da pevamo, i formirano je prvo jezgro od 16 horista. Doduše, imala sam već neku „predistoriju“ u vođenju horskog pevanja jer sam imala jedan razred sa šest devojaka koje su pevale različite visine. Naše pevanje na času jednom je čula direktorica škole Kora Milko, koja nas je povela u posetu Muzičkoj školi „Stanković” u Beogradu. Tu nas je čuo muzički kritičar „Politike“, čije sam tekstove čitala tokom studija u Beogradu, i napisao da je naš nastup bio muzička poslastica koja se retko čuje od učeničkih horova – priča Gabrijela.
Od formiranja hora „Pro muzika“ ona je kao dirigent odredila repertoar. Dok je bilo manje članova, pevala se renesansa, ali kada je hor brojao više od 30 članova, za muzičku literaturu biran je barok. Vrata hora postala su otvorena i za amatere i, kako kaže, nije uvek ni tražila da pevač zna note, ali morao je da ima lep glas i da uredno dolazi na probe.
– Na jednom nastupu u Galeriji fresaka u Beogradu 1973. godine, nakon našeg nastupa prišao mi je Đura Jakšić koji je vodio profesionalni hor i predložio da zajedno nastupamo. Mi, amateri iz Subotice sa profesionalnim sastavom! I, nakon toga držali smo dva puta godišnje zajedničke koncerte i u Subotici i u Beogradu, a Jakšić je uvek insistirao da ja dirigujem kada nas publika pozove na bis. Kada se to prvi put dogodilo, pošto nisam nikada dirigovala orkestrom već samo horom, čula sam svoje srce kako glasno lupa. Moji horisti su sa bine sišli sa suzama u očima od ushićenja – priseća se naša sagovornica.
Hor „Pro muzika“ je proputovao ceo svet, a dugogodišnji dirigent kaže kako su nastupi u Beogradu, Dubrovniku, Meksiku i Italiji nešto što ostaje u pamćenju, kao što će se verovatno putnici leta do Meksika sećati hora koji u vazduhu drži probu. Na horskim svečanostima u Nišu dobili su nagradu za prefinjeni kamerni zvuk.
Kada je 1999. prestala da diriguje, za pult hora „Pro muzika“ je stala Irena Križak, dok danas horom rukovodi njena učenica Kristina Čikoš. Gabrijela prati sve nastupe hora, i nikada joj nije dosadno jer se bavi i fizičkim radom koji joj, kaže, donosi mnogo radosti jer su rezultati odmah vidljivi. Njeno dvorište je puno negovanog zelenila, a ona i dalje aktivno vozi bicikl. Do pre nekoliko godina odlazila je i na Palić biciklom, gde bi odigrala nekoliko partija tenisa.
Aleksandra Isakov
