Dragana Rajblović - žena sa vrha sveta

Zadivljena prirodnim lepotama Srbije, Dragana Rajblović je u prve ekspedicije istraživanja zavučenih i neotkivenih staza, rado odlazila u društvu prijatelja, koje je, kako je rekla, uvek nagovarala da joj se pridruže. Međutim, kako su jedan po jedan odustajali, Dragana je odlučila da se učlani u Planinarski klub i završi kurs alpinizma, nakon čega je počela polako da se uspinje na planine. Posle nekog vremena, poželela da ide na sve veće visine, te se 2004. godine popela na najviši vrh Evrope, Elbrus (5.640 m) na Kavkazu.

- Moja teorija je bila da je ženi sasvim dovoljno da dođe do te visine i da ću, kad se popnem na ovaj vrh, prestati da težim ka većim visinama, da ću se smiriti i kako to već treba, udati i stvoriti porodicu. Međutim, kada sam se popela na vrh, alpinista Dragan Jaćimović, koji je bio sa nama u ekspediciji i koji se još 2000. godine popeo na Mont Everest, rekao mi je da planira ponovo da ide na Himalaje, ovoga puta sa većom grupom u kojoj bi bila jedna žena. Kada sam dobila njegovu ponudu, ubrzo sam tu svoju teoriju promenila i rekla zašto da ne i najviši vrh sveta - ispričala je Dragana.

Odmah posle Elbrusa, usledile su pripreme za Himalaje, na koje se Dragana prvi put uputila 2005. godine, kada se popela na vrh Imja Tse (6.200 m), a samo godinu dana kasnije i na Čo Oju (8.200 m), šesti najviši vrh sveta. U osvajanje Everesta (8.850 m) krenula je 2007. godine, u ekspediciji sa još osam članova, od kojih je dvoje odustalo na putu do vrha.

- Usponi na vrhove preko 8.000 metara se penju ekspedicijski, što znači da tamo ostajemo oko dva meseca, da moramo da se aklimatizujemo na velike visine i da moramo da imamo, pre svega, mnogo strpljenja - objasnila je Dragana, dodajući da su tokom uspona na Mont Everest imali dva bazna i tri visinska kampa, te da je ceo put trajao oko mesec i po dana - Kada smo išli od prvog do drugog baznog kampa, prelazili smo 1.200 metara visinske razlike, što je put od oko 20 kilometara. Ova deonica je bila naporna i sećam se, kada smo konačno stigli u kamp, da mi je zujalo u ušima, smetali su mi zvukovi i morala sam pola sata do 45 minuta da mirujem i pijem tečnost da bih se stabilizovala. Dosta naporno je bilo i kada smo išli od drugog visinskog kampa, koji je na visini od 7.100 metara, pa do kampa na 7.900 metara, bez kiseonika. Tu visinsku razliku od 800 metara, što se na normalnoj visini pređe za oko dva sata, mi smo prelazili osam do deset sati. Tada sam zaista bila u iskušenju da se vratim i da odustanem, ali sam hrabrila samu sebe rečima šta je ovih osam sati naspram celog života. 

Upravo zbog fizičkih i psihičkih poteškoća, te velikih iskušenja i isčekivanja, kako bi skrenuli misli i prekratili vreme koje su provodili u kampovima, članovi ekspedicije su osmislili nekoliko zabavnih igara, koje su im u teškim trenucima vraćale osmehe na lice.

- Članovi ekipe, koji su religiozno pratili čuvenu Top listu nadrealista, dosetili su se da igramo "hrkljuš", što smo svi sa oduševljenjem prihvatili. Takođe, zvali smo i ljude sa drugih ekspedicija da igraju sa nama, objašnjavajući im ozbiljnim tonom da je u pitanju tradicionalna srpska igra, a oni pomalo zbunjeni, uvidevši da je to najveća glupost koju su ikada videli, odbili su da nam se pridruže - priseća se kroz smeh Dragana. - Tokom trajanja ekspedicije, dva momka su imala rođendan i kao poklon dala sam im šarene perike, a oni su se toliko obradovali da su pravili koncert u kampu. Ljudi iz drugih ekspedicija su gledali, svi su mislili da nismo normalni, a mi smo se tako lepo zabavljali.

Nakon dostizanja visine od 7.900 metara i dobijanja kiseonika, Dragana kaže da je sve postalo lakše, te da su se veoma ubrzo našli na "vrhu sveta", čime je ostvarila svoj dugoočekivani san.

- Kada smo stigli do trećeg visinskog kampa na 8.300 metara, imali smo nekoliko sati da se odmorimo i uveče oko 23 časa, uputili smo se ka vrhu. Na vrh smo stigli oko 9 ujutro i imali smo sreće da je bilo lepo vreme, pa se sve videlo. Na vrhu sam provela pola sata i nikada neću zaboraviti taj trenutak. Sa nama u ekspediciji su bila dva momka iz Prijepolja i kada su ih pitali, putem radio veze, šta vide sa vrha, rekli su da se vidi ceo svet, vidi se Prijepolje! Znači, Prijepolje do Everesta. Još jedan član, Petar, poneo je sa sobom fotoaparat koji je funkcionisao na toj visini, zahvaljujući kome imamo fotografije i snimke, koje smo pretočili u kratak film o ovom zaista nezaboravnom i jedinstvenom događaju u životu svih nas - zaključila je Dragana.

U okviru večeri, pred prepunom čitaonicom Gradske biblioteke, prikazan je kratak film o usponu na Mont Everest i tome kako su članovi ekspedicije provodili vreme u baznim i visinskim kampovima dok su se peli na najviši vrh sveta.