"Stojadinom kroz Jugoslaviju" - Put ljubavi, sećanja i prirode

Gubitak drage osobe u čoveku budi bol i tugu koji se na neki način moraju prevazići kako bi život mogao da krene dalje svojim tokom. Nažalost, Mirko Zahora je to osetio na sopstvenoj koži. U trenucima kada je sve delovalo idealno, njegova supruga se razbolela i ubrzo preminula. Život, međutim, ne može da se predvidi. Od planova da zajedno obiđu sve bivše republike nekadašnje Jugoslavije, Mirko je ostao sam. Ipak, nije se predao, odlučio je da, u znak sećanja na svoju suprugu, skoro godinu dana posle njene smrti, 5. juna, sam krene na putovanje dugo 6.000 kilometara.

- Ovo je priča u kojoj se prepliću gubitak voljene osobe, jugonostalgija, ljubav prema prirodi i putovanjima kroz predele od kojih zastaje dah. Hteo sam da predstavim Jugoslaviju u kojoj smo živeli na jedan lep način. Supruga i ja smo obožavali putovanja, ali smo uvek birali mesta koja okružuje priroda. U njoj smo pronalazili mir, zadovoljstvo i tišinu. Ovo putovanje sam želeo da nastavim u njeno ime. Isplanirali smo ga mesecima ranije, ali je ona iznenada preminula. Na neki način sam hteo da joj se odužim za 28 godina braka koje smo proveli zajedno i mislim da sam u tome uspeo - kaže Mirko.

Put je trajao 15 dana. Uspeo je da obiđe sve republike bivše države i napravi neverovatan video o prirodnim lepotama koje su, po njegovim rečima, krasile najlepšu zemlju na svetu u odnosu na njenu veličinu. Krenuo je iz Subotice, preko juga Srbije, Tare, Zlatibora i Uvca, zatim kroz Kosovo i Metohiju do krajnjeg juga Makedonije. Put ga je dalje vodio kroz Crnu Goru i Dubrovnik, potom kroz Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku i Sloveniju, da bi se preko Zagreba i Osijeka vratio u Suboticu.

- Cilj mi je bio da zabeležim gotovo sve prirodne lepote bivše Jugoslavije, i mislim da sam u tome uspeo. Namerno u videu nisam naveo nazive mnogobrojnih lokaliteta, jer smatram da su sve te lepote činile jednu jedinstvenu državu koje, nažalost, više nema. Obišao sam sve nacionalne parkove i trudio se da snimam rano ujutru, kada su gužve bile manje da bih "uhvatio" samu prirodu bez turista i posetilaca. Pored prirode snimao sam i tvorevine ljudskih ruku, mostove, brodove, tunele i puteve koji povezuju sve ove destinacije. Svakog dana sam prelazio peške oko 20 kilometara do nepristupačnih predela gde se nije moglo prići automobilom. Popeo sam se i na Triglav, bez planinarske opreme, jer sam tim činom želeo da simbolično zaokružim stih iz pesme „Od Vardara pa do Triglava“. Najveći utisak na mene ostavila je Slovenija, dolina reke Soče, sa prelepim potocima tirkiznih boja, mnogobrojnim vodopadima i planinskim vrhovima.

Njegov verni „stojadin“ izdržao je sve. Uspeo je da savlada i najteže uspone, mnogobrojne krivine, kanjone, klisure i raznorazne saobraćajne situacije i na kraju da ga sigurno vrati kući.

- „Stojadina“ sam izabrao jer je to naš prvi i jedini automobil. Kupili smo ga novog 1998. godine, u prvoj godini braka, i do danas je sa nama. Pre puta sam ga u potpunosti sredio i nije me izneverio ni na jednom kilometru. Putovali smo njime po Austriji, Rumuniji, čitavoj Mađarskoj i bivšoj Jugoslaviji a sada je prešao i ovih 6.000 kilometara bez problema. Osim toga, „stojadin“ je i simbol nekadašnje Jugoslavije, jedan od najpoznatijih i najprodavanijih automobila tog vremena. Za mene ima ogromnu sentimentalnu vrednost i ne postoji cena za koju bih ga prodao. Dok sam živ, biće sa mnom, da me podseća na sve lepe trenutke koje smo supruga i ja delili.

Tokom puta imao je podršku svih svojih najbližih, a najviše sestre Zlate, koja mu je danas najveći oslonac u životu.

- Sestra se u početku uplašila kada sam joj rekao da planiram da idem sam, ali me je maksimalno podržala. Svi su verovali u mene ponosni kao i uvek. Tek kada sam završio poslednje kilometre i stigao kući, osetio sam olakšanje, sreću i neizmernu zahvalnost "stojadinu" što je izdržao, suprugi što je "bila uz mene" i sudbini za uspešno obavljenu misiju, jer mnogo toga je moglo da krene po zlu. Uspeo sam da ostvarim sve što sam zamislio i da zaokružim priču koja, nažalost, nije mogla da se završi zajedno sa mojom suprugom. Verujem da je bila uz mene tokom čitavog putovanja i znam da bi i ona bila ponosna - prisetio se Mirko i dodao - Imam samo jednu želju, da ovaj video dopre do žitelja svih bivših republika jer sigurno bi i oni bili ponosni što žive u tako lepim državama. Zato ko god ovo pročita, neka moju poruku prosledi dalje, gest koji ništa ne košta, a toliko mnogo znači.