SUgrađani: Božidar Leković - "Prenesite pozitivno, negativno će samo od sebe doći"

“Gde si, Božo, legendo!” – upravo ovim rečima pozdravljaju ga poznanici u “Bosu”, dok prilazi stolu za kojim ga čekamo. U nama raste trema jer razgovor sa živom legendom uvek nosi i određenu težinu – kako adekvatno prikazati čoveka iza kojeg je doktorska i akademska titula, na desetine izdatih knjiga (od kojih se neke i danas koriste kao udžbenici na fakultetu), redaktorisanje međunarodnih monografija i članstvo u visokom telu poput Saveta i Senata univerziteta… A onda nas je, baš kao onomad i svoje studente, dr Božidar Leković pričom odveo na drugo polje – ono gde se brišu distance i reči upijaju sa gutljajem kafe koju naručuje… “Kafa ne trpi mleko, a šećer je belo zlo” – bila je prva lekcija koju smo čuli od profesora. I zapamtili. Zato, konobar, molim jednu bez šećera, i razgovor može da počne!

-    Rođen sam u Sivcu, tamo završavam osnovnu školu, dok sam srednju ekonomsku završio u Kuli. A hteo sam da upišem tehničku, i moj otac je imao zadatak da preda dokumenta pošto sam se ja u to vreme nalazio u Crnoj Gori. On je bio upravnik jednog poljoprivrednog dobra, imao je mnogo posla, i jednostavno to nije uradio - zaboravio je! Telefonski razgovor, šta da radim?! Reko’, upišite me u prvu školu do te (tehničke), a nisam ni znao koja je to. Ono ispadne ekonomska… (smeh)

I dok se uveravamo u to kako samo jedan potez može da (nam) odredi ceo život (pitajući se da li je slučajnost ili sudbina), saznajemo da je na studije ekonomije već došao svojom voljom, ali vođen i odlukom društva iz srednje škole, od kojeg nije želeo da se razdvaja.

-    Tu sam došao zbog drugara - molili su me da dođem, pa, hajde, iz drugarskih razloga, dođem i ja. Tako je cela generacija, nas tridesetak, došlo iz Kule. Studije upisujem 5. oktobra 1970, a u Suboticu sam došao još u avgustu, da se raspitam za uslove studiranja, smeštaj itd. Sećam se, došao sam sa bratom, TMZ motorom! Živeo sam u domu (kod Dudove šume). Na trećoj godini postajem prvi student prodekan, i studenti su me stalo zapitkivali kada će biti novi dom (kod Ekonomskog fakulteta). Rekao sam da ću uraditi sve da gradnja počne. Tako je i bilo. Studije završavam za četiri godine manje jedan mesec – u septembru 1974. Znači, i pre roka. Prvo sam mislio da idem za Novi Sad, u Zavod za urbanizam, ali ljudi sa fakulteta želeli su da ostanem. I evo me. 

Postdiplomske studije završava u Beogradu, da bi na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu odbranio doktorsku tezu “Razvoj upravljanja i informisanja u poslovnim sistemima”. Kao (redovan) profesor predavao je na osnovnim, master i doktorskim studijama, ne samo na Ekonomskom u Subotici, već i na nekoliko drugih fakulteta u zemlji i inostranstvu. Tokom radnog veka izveo je više od 30 generacija i bio pojam profesora koji studentima prilaze na drugačiji način. Znači, ne samo ono formalno – hajde, kaži šta znaš; pitanje, odgovor, nego - odakle si, iz kojeg kraja, ko su tvoji… 

-    I danas me zaustave, obraćaju se sa “profesore”, kažu - pamtimo vas, nabroje po čemu… Ako treba, pređu na drugu stranu ulice, rukuju se. Tako je u Subotici, tako i u Novom Sadu.  Ja ne mogu ući u neku firmu a da ne bude tako! Nikada se nisam trudio da budem u društvu ljudi koji su poznati u ovom gradu; živeo sam tako da je svako mogao sa mnom da razgovara i da zatraži pomoć. Kada pričamo o studentima, ima onih kod kojih vidiš da postoji trema. Onda ga odvedeš na drugo polje - lično i porodično. I onda se opusti. 

I kada je obavljao funkciju dekana (2007 – 2010), nije se odricao nastave. 

-    Istina, ponekad je morao da uskoči asistent, ali, u principu, gledao sam da ne ostanem dužan studentima. Moja poruka njima jeste da je znanje osnovni pokretač promena i uspeha. Učite, učite, ali i gledajte šta se dešava u vašem okreženju - i bližem i daljem, i pokušajte to da prenesete u svoju sredinu. Prenesite pozitivno jer negativno će samo od sebe doći... To je osnovni faktor razvoja. Osnovni. I ko se bude naoružao znanjem, može da ide u budućnost. Ko ga nema, ide u prošlost!

DELUJE ČUDNO, ALI OBAVEZA IMAM DOSTA - “Evo, baš ovde u ovom ćošku, sedeli smo kada je Nadi bio rođendan… Volim da izađem, da vidim, da budem sa ljudima, da čujem šta se dešava… Jer treba vremena da napišeš ovakvu knjigu, moraš dve-tri godine da se izoluješ. A kada takav projekat nije na stolu, onda čovek ima pravo i da dane dušom. Možda deluje čudno, ali obaveza imamo dosta. Gledam da ispratim i (sve) šta se dešava, ova luda situacija…  Kao i svaki mladi čovek, igrao sam fudbal, na fakultetu sam se bavio košarkom (bio bek), a sada (volim) košarku da gledam na televiziji”.

Na ovim i sličnim principima zasnovana je i knjiga koju potpisuje (jedna od mnogih) – “Menadžment principi – sistem i proces”. Listamo je - šest poglavlja, moderan dizajn. 

-    Hteo sam da i naš student ima ono što ima i američki ili neki drugi. Ovo je najnovija knjiga, ali ne i poslednja jer hoću, dok sam živ, od svakog poglavlja da izađe još jedna knjiga! Želim malo da demistifikujem menadžment jer vidim da ljudi u njega ulaze i izlaze odokativno, a principi menadžmenta kojima se bavim važe i danas, i važiće dok je sveta i veka. Ako je princip osnovno znanje, a jeste osnovno znanje, onda to znanje ne može samo da nikne na jednom mestu nego svugde gde ljudi stvaraju, gde hoće da postignu neki uspeh, gde žele da se dokažu…

Dokazivao se rezultatima, ličnim uspesima koji su se prelivali i na ljude iz njegove okoline, poprimajući univerzalna svojstva. Danas pamti samo one najvažnije.  

-    Jednim od najvećih uspeha smatram realizovanu akreditaciju fakulteta. Kada sam došao za dekana, taj zadatak me je čekao. Tek smo radili programe, to je trajalo… Predali smo akreditaciju, i 2008. dobili potvrdu. To je jedan od znakova kvaliteta. Kada se prezentujete javnosti, na internetu, tu je mnogo pitanja, a kod nas je, između ostalog, svaki predmet imao, ne samo svoje nazive, imao je i sadržaj i literaturu i izvođače. Znači sve je stavljano na uvid javnosti. To je prvi put u zemlji da se tako nešto radi! To sam zdušno podržavao i kao član Senata Univerziteta. Pre nekoliko godina pozvala me je prof. dr Radmila Marinković-Nedučin, koja je bila prva žena rektorka Univerziteta u Novom Sadu, i baš tada mi je rekla da smo bili jedna sjajna ekipa i da smo uradili nešto što je Univerzitetu značilo i jednu afirmaciju u širem okruženju (jer dosta toga prevedeno je i na engleski). Jednim od najvećih rezultata smatram to što sam uveo strategijski menadžment na doktorskim studijama. Doktorske studije - prvi put na Ekonomskom fakultetu. Uslov da se pojavite na doktorskim studijama, bili su objavljeni radovi u međunarodnim časopisima sa SSCI liste (naučni radovi). Sećam se, prvi sam sa našeg fakulteta imao objavljen rad na toj listi…

LEPO UPAKOVAN TROUGAO - Oni koji ga znaju, zovu ga legendom i zbog toga što je stizao i na predavanja i u kafanu i da brine o porodici, U šali kažemo – tri u jedan, a on dodaje - lepo upakovano! Saznajemo da se kafana (kafić) u koju je svraćao, nalazila blizu Ekonomskog fakulteta, na strani gde se danas nalazi apoteka. Ime ste zaboravili, lokaciju niste – dodajemo, uz osmeh. 

Nisu mu bile potrebne titule da se dokaže. Nikada nije trčao ni za funkcijama - one su ga same (pro)nalazile.

-    Mogao sam u Beogradu da nastavim profesorsku karijeru, imao razne ponude i mogućnosti, ali uvek sam bio okrenut prosveti i uvek sam se opirao tome da odem sa fakulteta. Nisam za funkcije jer sam primetio da one ne čine ljude srećnima! Bio sam u raznim upravnim odborima: i u sportu (KK “Spartak) i u “Severu”... Evo jedan primer - zajedno sa profesorom Orlovićem izradili smo program formiranja “Agrosa” kao sistema (SOUR “Agros”, Složena organizacija udruženog rada, u okviru kojeg su poslovali subotički poljoprivredni giganti prim. aut). To smo radili bez dinara.

Političko angažovanje (koje ne krije, ali ga se nerado seća) shvatao je više kao društvenu obavezu, uz napomenu da često nije ni bio pitan želi li neku (političku) funkciju ili ne. Izbora nije bilo. A slična situacija ponovila se i 2017. godine, kada odlazi u penziju - ne svojom voljom. 

-    Iskreno rečeno, nisam želeo i nije ni trebalo da idem u penziju! Po zakonu sam imao pravo još tri godine, ali je negde odlučeno da taj ko je ispunio 65 godina mora da ide. Mislim da je to jedna velika greška – deset redovnih profesora je tada otišlo. To ni Beograd ne bi izdržao!

Kao veliki rusofil (i poznavalac ruskog jezika), vođen ljubavlju, ali i uspostavljanjem i produbljivanjem stručne saradnje, pet puta odlazi u Rusiju, boraveći u Moskvi, Lenjingradu, Sankt Peterburgu… Redaktor je je monografije “Korporativno upravljanje”, nastale kao plod saradnje sa Ekonomskim fakultetom Univerziteta u Omsku. Član je Ruske akademije nauka i umetnosti.

-    Ja sam dosta realan čovek, i kao realisti nekako mi je bliže bilo da idem na tu stranu, gde je išlo mnogo, mnogo generacija. Nešto kasnije, 2009. bio sam i u Kini, povodom potpisivanja ugovora se Univerzitetom u Vuhanu – danas poznatom po koroni. Ako već govorimo o toj bolesti, verujem da ona nije autentično njihova, već da im je ubačena. Jedna vojna vežba i… Ne pričam to tek tako, pisalo je i u novinama. 

NIKADA NE RECI…  “Pokojni Sava Halugin i ja bili smo veliki prijatelji - jedno vreme i članovi upravnog odbora SKC “Sveti Sava” (gde sam ja bio potpredsednik, i u tom svojstvu dva puta domaćin patrijarhu). Baš nedavno smo ga Nada i ja sreli Savu, ona ga je pohvalila kako posle bolesti dobro izgleda. Bolje to ne govoriti jer to je poslednja faza u životu čoveka - lepo izgledaš. Žao nam je zbog Save…”.  

Molbu da napravi paralelu (ili podvuče crtu?!) između vremena kada su on i njegove kolege bile na fakultetu, sa vremenom današnjim, odbija uz obrazloženje: 

-    Ne bih mogao sa sigurnošću da poredim. Nije ni vreme za to, niti je takvo da se može porediti. Iskreno rečeno, nemam ni kontakte sa ljudima tamo, osim što mi je sin na fakultetu, on je vanredni profesor – dr Bojan Leković. I ćerka Tanja je ekonomista po struci, i nju su zvali da ostane, ali nije htela, želela je porodicu što pre (radi u PIO fondu). Danas od sina i ćerke imam troje unučadi: Mihajlo završava Karlovačku gimnaziju, Danilo osnovnu školu, a Tara ima pet godina. Nažalost, supruga, sa kojom sam 40 godina bio u braku, preminula je od karcinoma. Trebalo mi je vremena za privikavanje… Ali morao sam malo po malo da se vratim u običan život… 

A u tom “običnom životu” on je poslednjih godinu i po dana u srećnoj vezi sa našom sugrađankom, novinarkom Nadom Harminc, za koju ga vezuje dugogodišnje poznanstvo i saradnja. I retko (tačnije nikad) ćete ih videti jedno bez drugoga. Noge slabe i korak je teži, sirupi će ublažiti kašalj i vitamini ojačati imunitet, ali prava podrška ne može se kupiti u apoteci. Sretni su oni koji je imaju - pogotovo u godinama kada (nam) je stvarno potrebna.  

-    Boža i ja se godinu i pet meseci nismo odvojili nijedan dan, od kada smo zajedno, zato sam došla sa njim i na intervju. A prijatelji smo 30 godina. Uvek sam ga cenila. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu imala sam divne profesore - to su ljudi harizme kakvu ima Božidar, od kojih smo mnogo, mnogo naučili. Verujem da je to uticalo i na to da se u ovim poznim godinama, posle dugog i čistog prijateljstva, sretnemo na ovaj drugačiji način…