Šetnja šumom sa poznavaocem gljiva: od najopasnijih pupavki do omiljenih šampinjona

Laslo je jedan od retkih poznavalaca gljiva u okolini Subotice. Za ovu oblast se školuje u Budimpešti, u okviru Mađarskog mikološkog društva, a svoje znanje godinama usavršava na terenima širom regiona i Evrope. Sa njim smo proveli prepodne na Makovoj sedmici, u potrazi za vrstama koje kriju ovdašnja staništa.

- Subotičke šume kriju izuzetno bogatstvo gljiva. Na ovom području može se pronaći više od hiljadu vrsta, ali najveći broj njih nije za jelo. Među jestivim, mogu se pronaći šampinjoni, bukovače, sunčanice i druge gljive koje iskusni berači traže - počinje priču sagovornik.

U bogatom svetu gljiva koje kriju šume u okolini grada postoje i one koje privlače pažnju svojim neobičnim izgledom i osobinama. Jedna od njih je jetrenjača, koja se najčešće pojavljuje na ranama hrastova.

- Kada se preseče, iz nje izlaze kapljice koje podsećaju na krv, zbog čega je ova gljiva dobila posebno mesto među zanimljivim vrstama koje se mogu pronaći u prirodi u okolini Subotice. Ova gljiva se smatra jestivom, ali uz odgovarajuće pripreme. Ima visok sadržaj tanina, zbog čega je pre konzumiranja potapamo u vodu ili mleko preko noći, a nakon toga može da se koristi na više načina, čak i kao turšija - precizira Laslo i dodaje da se od borovog vrganja može pripremati džem. - Zahvaljujući odgovarajućoj teksturi, nakon skidanja kožice sa šešira i kuvanja sa šećerom, nastaje kremasta smesa neobičnog, ali vrlo prijatnog ukusa. Ne može se uporediti ni sa čim, baš je nešto drugačije. Kod kuće smo džem od ove gljive jeli sa palačinkama. 

Osim jestivih vrsta, subotičke šume kriju i neke od najotrovnijih gljiva u Evropi. Među njima su zelena i bela pupavka, koje su smrtno otrovne.

- Dodatnu opasnost predstavlja to što se, na primer, bela pupavka može zameniti belom strnišnom gljivom, koja  takođe raste na ovom području. U pitanju je izuzetno otrovna gljiva, a najveći problem je što simptomi dolaze tek nakon nekoliko sati, a kada se pojave dijareja, povraćanje i bolovi u stomaku, tada je već kasno - upozorava Laslo.

U svetu gljiva ne postoje jednostavna pravila po kojima se može razlikovati jestiva od otrovne vrste. Iako mnogi veruju da se otrovne gljive mogu prepoznati po boji, obliku ili izgledu, takva pravila ne postoje. Svet gljiva traži znanje, oprez i poštovanje, podvlači sagovornik.

- Nisu sve upadljive i šarene gljive otrovne, kao što ni one neugledne nisu automatski bezbedne za branje. Skoro za svaku jestivu gljivu postoji neka koja joj slično izgleda, a otrovna je ili nije jestiva. Čak i šampinjoni, koje mnogi smatraju dobro poznatim gljivama, imaju svoje nejestive i otrovne dvojnike. Za sigurno branje potrebno je znanje i dobro poznavanje karakteristika vrste. Zato uvek treba jako dobro da se pogleda svaki detalj i bez obzira na iskustvo i znanje, dodatan oprez je neophodan - kaže on.

Za Lasla Čanjija gljive nisu samo ono što može da završi u korpi i na trpezi. Pored jestivih vrsta, sakuplja i one koje nisu za ishranu, ali su značajne za naučna istraživanja. Deo pronađenih gljiva koristi za pripremu hrane, a čuva ih zamrzavanjem ili dehidratacijom, dok deo ostaje u njegovoj zbirci.

- Najviše ih ima tokom jeseni, kada je sezona sakupljanja najbogatija, a tada su gljive deo moje svakodnevne ishrane. Inače ih jedem bar dva do tri puta nedeljno - završava sagovornik.

Njegovo znanje o gljivama vodi ga i van subotičkih šuma. Redovno odlazi u Mađarsku i Češku, istražuje različita područja, a posećuje i Frušku goru, kao i planinske krajeve uz granicu Španije i Francuske, gde različite klime donose i različite vrste gljiva. Cilj mu je da jednog dana vodi izlete posvećene gljivama i šumama širom Evrope — ne samo u potrazi za pečurkama, već i u upoznavanju prirode kroz svet koji većina ljudi nikada ne primeti.