“Poželi želju” - otvoreni poziv za rekreaciju i druženje u prirodi

Cilj od samog početka nije bio stvaranje sportskih rezultata, ističe Zoran Vukmanov, predsednik udruženja, već okupljanje ljudi koji žele da prirodu dožive kao prostor slobode, a ne kao teren za dokazivanje.

- Na početku je to bila samo moja želja da okupim ljude kojima boravak u prirodi neće biti teret, nego opuštanje. Bitno je da se čovek opusti, da se družimo i da svako ode kući zadovoljan.

Iz tih neformalnih okupljanja vremenom je nastalo udruženje koje danas okuplja više stotina članova godišnje. Aktivnosti su se širile prirodno – od rekreativnog sporta u naselju, preko biciklizma i pešačenja, do organizovanih tura po Subotici i širem regionu.

- Nisam želeo da to bude zatvorena priča ili klub u kome moraš nešto da dokažeš. Hteo sam da to bude za svakoga – i za onoga ko može da pređe 100 kilometara i za onoga ko želi samo da prohoda nekoliko kilometara u prirodi. U početku je fokus bio na pešačenju i istraživanju Subotičke peščare, kao i na uređenju lokalnih staza. Kasnije se prirodno nametnula i biciklistička aktivnost, koja je idealna za ravničarski teren. Ravnica je savršena za bicikl. Nema velikih uspona, nema tehničkih prepreka. Ljudi mogu da uživaju, da se voze i da im to ne bude opterećenje nego zadovoljstvo.

Jedan od značajnijih segmenata rada udruženja su biciklistički „breveti” – duge rekreativne vožnje koje nisu trke, već izazovi izdržljivosti. Učesnici imaju zadatu rutu i vremenski limit, a cilj nije plasman, nego završetak vožnje.

- Brevet nije trka. Tu nema rangiranja, nema pobednika. Bitno je da završiš rutu u zadatom vremenu i da uživaš u vožnji. To je suština. Najkraća distanca je 200 kilometara, ali postoji i međunarodna tradicija mnogo dužih vožnji, uključujući i čuveni Pariz–Brest–Pariz od 1.200 kilometara.

Vukmanov ističe da su ravničarske ture često najbolji ulaz u ovaj vid biciklizma.

- Ko krene u ravnici, mnogo lakše ulazi u priču nego u brdskim predelima. Telo se postepeno navikava i ljudi dobiju sigurnost u sebe. Ljudi često misle da je 100 kilometara nešto nedostižno. Ali kad kreneš postepeno i imaš kontinuitet, to postane normalna stvar. Naučiš kako da se pripremiš, šta da poneseš i kako da rasporediš snagu.

Osim biciklizma, važan deo aktivnosti su i pešačenja – od lokalnih tura po Peščari do izleta na Frušku goru, Rtanj i druge planine u regionu.

- Nije svaka tura ista. Negde ideš lagano i opušteno, a negde moraš da se potrudiš. Ali poenta je ista – da se izađe napolje i da se čovek pokrene. Imamo učesnike koji imaju blizu 80 godina i i dalje dolaze na ture. To mi je možda i najlepši deo cele priče, jer pokazuje da kretanje nema rok trajanja.

Udruženje funkcioniše kao otvorena zajednica u kojoj su dobrodošli svi, bez obzira na kondiciju, godine ili iskustvo.

- Kod nas nema selekcije. Bitno je samo da želiš da se krećeš i da budeš deo toga. Sve ostalo se usput nauči. Iako sam danas najviše posvećen biciklizmu, i dalje organizujem pešačenja i aktivnosti, ali deo tog posla preuzimaju i drugi članovi. Leti sam više na biciklu, jer mi to više prija i lakše mi je zbog zdravlja. Ali trudim se da pešačenja i dalje postoje, jer ima ljudi koji to više vole.

UKLANJANJE SMEĆA NA STAZAMA ZDRAVLJA - Priroda nam mnogo daje, neophodno je i da joj vratimo na neki način. Jedan od njih je i održavanje  ambijenta čistim i upotrebljivim za sve. Nažalost, kultura određenog broja posetilaca nije na očekivanom nivou i potrebne su akcije da se takve pojave svedu na minimum. Zato ova ekipa, ali i mnogi drugi posetioci lokalnih staza zdravlja, organizuje s vremena na vreme čišćenje šume, onih najprometnijih i najuočljivijih delova gde nesavesni odlažu smeće i ruže prirodu.

Njegov lični put u aktivnom boravku u prirodi traje decenijama – od dugih biciklističkih vožnji krajem osamdesetih, preko planinarskih maratona, do današnjih rekreativnih tura.

- Sve je krenulo davno. Imao sam velike planove, želeo sam i duže ture, ali vremenom shvatiš da nije poenta u ekstremu nego u kontinuitetu. Danas vodim više računa o ritmu i granicama nego o izazovima. Bitno je trajati. Nije poenta da ideš najbrže ili najteže, nego da ostaneš u pokretu koliko možeš.

Na kraju, poruka udruženja ostaje jednostavna - svaki oblik kretanja je važan, a priroda je prostor koji ljude najlakše vraća sebi.