SUgrađani: Zoran Vukmanov - "Nije bitno popeti se, bitno je - pomeriti se"

Razgovor tek što je počeo, a on već izgovara rečenicu zlata vrednu: “Živi dok možeš, koristi svaku priliku!”. Savet ili opomena? Ili i jedno i drugo... Pitamo ga da li je to ujedno i njegov moto. “Ne. Moj moto je ranac na leđa i put pod noge!” – odgovara, uz osmeh, navodeći svoju devizu po kojoj ga ne prepoznaje samo internet i “Google”, već svi oni koji su (makar jednom, a mnogi i više puta) pričali, pešačili, penjali se, vozili bicikl, istraživali i uživali u društvu Zorana Vukmanova, pešaka, planinara, vodiča, zaljubljenika u prirodu, u biciklizam; osnivača Vojvođanske treking lige i Udruženja “Poželi želju”, čoveka koji će sam za sebe, s pravom reći, da “sam dosta zanimljiva ličnost zato što sam svašta prošao i svugde došao, ali slučajno - ništa nije bilo s namerom...”.

-    Moja prva životna preokupacija, moj prvi dečački san bio je da biciklom odem u Amsterdam - kao grad biciklista, a ja sam bio zaljubljenik u biciklizam. Imao sam 14 godina i odlučio - sešću na bicikl, i prvo, za probu, obići Vojvodinu biciklom. Moj tata (milicioner) rekao mi je - imaš ličnu kartu, nemaš, koliko imaš godina, ne možeš nigde, sedi kući! Do ostvarenja je došlo devet godina kasnije, kada sam 1. jula 1989. krenuo od kuće sa namerom da biciklom obiđem tadašnju SFRJ, ili bar njen deo. Avantura je trajala trinaest dana – za to vreme prevezao sam 1920 kilometara: Osijek, Zagreb, Ljubljana... Spustio se do mora, i kod Plitvičkih jezera, umesto da se spustim dole desno (ka Zadru i Dubrovniku), ja odlučim da se vratim nazad! Imao sam neku krizu što je i normalno jer čovek je mlad, neiskusan, putuje sam... U svakom slučaju, bilo je to jedno veliko životno iskustvo koje mi je puno pomoglo da pre svega mentalno ojačam. A to je jako važno.

PROCENTI – OD JEDAN DO STO - “Za ovih nepunih osam godina kroz Udruženje “Poželi želju” prošlo je gotovo hiljadu Subotičana. Neki su bili članovi godinu dana, neki tri, neki stalno. Ako gledamo na to da ovaj grad ima 100.000 stanovnika, znači da sam ja barem taj jedan posto animirao. A to, ako gledamo realno, nije mala stvar  jer ako sto ljudi animira po jedan posto, bilo bi nam lepše...”.

Otkriva da se u bicikl zaljubio u trenutku kada je na jednom putovanju, po povratku iz Nemačke kući, video tri (natovarena) Poljaka – bicikliste na putu po Evropi. Više nego dovoljno. 

-    To je bilo “ono”, klik u glavi i misao - ja ću to da radim! Roditelji su mi kupili trkačku biciklu “Rog senior”, hit u ono vreme - oni odu na posao, ja biciklom u Novi Sad! Iskustva sam upijao odlazeći na granični prelaz Horgoš, “loveći” bicikliste koji putuju kroz tadašnju Jugoslaviju, i posmatrao kako oni voze, eventualno sa nekim progovorio nekoliko _*reči – koliko sam znao engleski, nemački. Prolazile su godine - završila se srednja škola, vojska, zaposlio sam se. 

U vojsci stiče zvanje radio-telegrafiste i pamti reči zastavnika koji mu je rekao da sa tom diplomom može da radi (isključivo) u pošti, na železnici i u policiji (tada miliciji). Prateći stope roditelja, zapošljava se u policiji, kao telefonista u centrali, i tamo provodi ceo radni vek, da bi iz SUP-a u penziju zvanično otišao 2021. godine. Ne samo od tada do danas, već i mnogo duže - praktično ceo život, posvećen je aktivnom načinu života, koji je jednom prilikom simbolično opisao: “Važno je da se hoda – vodoravno ili uspravno”. Nesrećne devedesete, kao i svi, pamti po sankcijama, hiperinflaciji, turbo folku i Slobodanu Miloševiću. Bile su to godine kada se njegov san o odlasku u Amsterdam (konačno) raspršio.

-    Nisam bio i neću da idem! Drug mi je doneo jedan magnet (biciklu) na kom  piše “Amsterdam” – to mi je dovoljno. Razočaran u sve, prodao sam bicikl i zarekao se da ga nikada neću voziti. Na nagovor bratovog druga koji mi je rekao – dođi, to će ti biti dobra alternativa, ti si izdržljiv, ti to možeš; godine 1993, u vreme najveće inflacije, u dubokim platnenim patikama (takozvanim “šangajkama”) i sa pokidanom pertlom vezanom u čvor (jer nisam imao para da kupim nove), krenuo sam na Fruškogorski planinarski maraton i završio srednji (57 kilometara) - sasvim dovoljno za prvi put, da bih u narednim godinama zaređao 13 velikih maratona od 82 kilometra! 

AVANTURA MOG ŽIVOTA - “Iako ih je bilo više, i dalje taj put (1989) biciklom po SFRJ, smatram avanturom svog života. Pre desetak godina moj drugar išao je biciklom u Veneciju i uhvatila ga je kriza, što je normalno – ideš daleko, do mora... U tom trenutku rekao sam mu - imaš mobilni telefon, imaš društvene mreže, imaš buking, imaš platne kartice, internet, nema problema. Ja nisam imao ništa - ni mobilni telefon, samo papirnu kartu i deset čekova koje sam svaki drugi dan unovčavao u nekoj banci. Imao sam 22 godine, obišao 1920 kilometara za 13 dana, s tim da moji sedam dana nisu znali gde sam - to je bila moja “osveta” tati zato što me nije pustio sa 14 godina da idem. (smeh) Tada sam im rekao - otiću ću kada budem veliki, nećete mi ništa moći! I to sam i uradio”. 

Preko “skromne” Fruške gore vremenom je stigao i do Musale, najvišeg vrha Bugarske i Balkanskog poluostrva (2.925 m), a momenat kada se zaljubio u planinarenje, prekretnica koja mu se desila, bio je odlazak na Durmitor, planinsku gromadu, “direktora među planinama”. 

-    Kod planinara mi se dopada to što te niko ne gleda popreko ako ustaneš u četiri, i u pola pet već doručuješ! Dopala mi se ekipa. Planinari su specifični ljudi. I ja sam za sebe uvek govorio da sam drugačiji – ne u smislu da sam bolji ili gori, ali uvek sam imao malo drugačiji stav i pristup. Znači, ono što svi slušaju, ja obično ne slušam; ja slušam ono što niko ne sluša, gledam ono što niko ne gleda. Pitaju me zašto volim napolitanke sa limunom - zato što imam dva mlađa brata koja to nisu volela, a ja jesam jer nisu mogli da mi pojedu! (smeh) Oni su pili “Kolu”, ja “Pepsi” zato  što oni to ne vole. Generalno, uvek sam hteo da budem drugačiji... 

Sa (osnovnim) planinarskim iskustvom 2003. postaje član Planinarskog kluba “Spartak”, gde su ga, po sopstvenom priznanju, iako je bio novi i nikoga nije poznavao, dočekali sa interesovanjem jer je uvek bio pun zanimljivih priča... Ubrzo i napreduje - biva postavljen za  potpredsednika Kluba, postaje i član načelništva Planinarskog saveza Srbije, predsednik komisije za planinarstvo Planinarsko-smučarskog saveza Vojvodine, a možda i najvažnije – osnivač i prvi direktor Vojvođanske treking lige - jedna od najaktraktivnijih, najmasovnijih planinarskih disciplina trenutno u Srbiji. Ostavivši iza sebe (sve) funkcije i članstva, poželeo je nešto novo i drugačije, i osnovao Udruženje “Poželi želju”. 

-    Nisam napustio planinarski klub zbog toga što sam se sa nekim posvađao, što sam sam se na nekog naljutio, već zato što se konceptualno nisam složio sa strategijom planinarstva. Za mene je planinarstvo relaksacija, ali planinarstvo je pre svega sport - za njega važe zakoni o sportu, isto kao što važe za fudbalski ili košarkaški klub “Crvena zvezda” ili “Partizan” – traže se rezultati, što je za mene nebuloza, jer planinarstvo je i geografija i istorija i biologija i ekologija i putovanje i druženje i emocija. Generalno, ja sam to drugačije doživljavao. Zato sam rekao - ja ću da napravim udruženje ljubitelja prirode, zakon to dozvoljava. I osnovao ga u januaru 2018, sa željom da se nas pedesetak okupimo i mesečno jednom odemo negde zajedno - lakše je kada se organizuješ, podele se troškovi... Međutim, mi smo posle mesec i po dana već imali više od sto članova, i već u martu napunili prvi veliki autobus! Tako je priča krenula... 

ČUČI OKO SRCA - “Kada sam odlazio u penziju, od kolega iz svog odseka dobio sam jako lep poklon – bicikl! Malo sam se vratio vožnji, išao do Mađarske, Rumunije... Iako sada stagnira, bicikla ostaje, čuči oko srca, i kad tad, iskočiće u prvi plan! Imam i “biciklističke planove” – da nakon 40 godina ponovim prvu turu po SFRJ - ima više granica, drugačije su okolnosti, putevi, infrastuktura, ali makar deo puta da pređem biciklom...”.  

Pojedini članovi Udruženja su ljudi koji ponosno gaze sedamdesetu, ali i deca od šest, sedam godina, koja mogu da pređu neke staze. Ima i onih sa zdravstvenim problemima, ali svima njima, osim fizičke aktivnosti, prija i druženje, pozitivna atmosfera koja vlada. Već sam naziv - Poželi želju” mnogo govori.

-    Pošto imam jednu fotografiju kako ležim u rascvetalom maslačku, a on ima neku simboliku - poželiš želju, duneš, i ona ti se ostvari (ako budeš dobar!), hteli smo da Udruženje nazovemo “Maslačak”, ali kada smo predali papire, kažu - ne može jer je ime već zauzeto. A moj sin je već naštampao zastavu na kojoj je bio maslačak i napisao – “Poželi želju”, pa sam rekao - zvaćemo se tako! I mnogo je veći efekat ostvaren tim originalnim nazivom. Članovi su mahom Subotičani, ali imali smo i bračni par iz Budimpešte, imamo članove iz Novog Sada, Turije, Bačke Topole... Kada krenemo na put, imam utisak da su to učenici trećeg razreda osnovne škole – ekskurzija! Toliko su sretni, toliko pozitivne energije ja ne znam da li se negde može naći – kao kad košarkaši pobede neku jaku ekipu pa je publika sretna. Ista takva atmosfera je u autobusu. Nedavno smo bili na Rtnju – taman završili pešačenje, ušli u autobus, kada je krenula da pada kiša. Takav se aplauz prolomio, kažu da je bio namenjen meni – pitam zašto, kažu - ti imaš veze sa onim gore... S tim u vezi postoji jedna urbana legenda - ako je vodič u nedelji pred put bio dobar, nije imao grešne misli, vreme će biti lepo. I kada idemo na neko putovanje i pokisnemo, pogledamo u vodiča i kažemo - šta si radio prošle nedelje, priznaj! (smeh) 

SINOVI – PUTNICI PO SVETU - "Razveden sam, imam tri sina (Vladan, Tadija i Strahinja). Nastariji je grafički dizajner, sam svoj gazda, putuje po svetu kad god ima prilike, sve je prošao; drugi je takođe informatičar, a treći završava Srednju medicinsku školu i bavi se fudbalom. Iako je od sve trojice najmlađi najmanje planinario, imamo dobre fotografije sa putovanja – on godinu-dve, ja ga nosim na leđima, a on me drži za uši... (smeh)”. 

Ponosan na saradnju Udruženja “Poželi želju” sa decom iz “Kolevke” i subotičkim osnovcima, naš sagovornik najavljuje i neke nove akcije u koje će biti uključena i deca koja boluju od dijabetesa, čime se širi spektar dodatnih aktivnosti. Ali najvažnija – uvek ostaje. 

-    Udruženje ima za cilj da promoviše aktivan boravak ljudi u prirodi, da pokrenemo ljude da izađu u prirodu. Ne mora on da pređe celu stazu ako ne može, ne mora se popeti na vrh, to nije problem, bitno je da se pomeri! Svesni smo činjenice u kakvim okolnostima živimo, 21. vek je: mobilni telefoni, kancelarije, laptopovi... Sve se svodi na sedenje, statičnost. Ja sam radio sedeći posao 35 godina, meni je ovo (bio) beg u neki drugi život. Iako je oko organizacije puno posla, obaveza i briga, i često mi ne prija taj administrativni deo posla, jednostavno, toliko to čoveku uđe u krv da ja živim život u Udruženju. Ali tražim naslednika i nameravam da ostanem još toliko da zaokružim 40 godina od mog prvog maratona. Mislim da je to dobar tajming za odlazak u penziju – ovu drugu.