Polazak u vrtić - vaspitači i roditelji u istom timu za što bezbolniju adaptaciju

Odvajanje od roditelja i roditeljskog doma, makar to bilo i na nekoliko sati, i odlazak u nepoznat prostor i nepoznata lica, uvek je stresan.

 - Dete tu promenu doživljava na sličan način kao što to je to slučaj i sa odraslima. Da bi se naviklo, potrebno je da se realizuje adaptacija, odnosno taj period privikavanja - da se dete privikne na uslove koje pruža nova sredina. Sam proces adaptacije može krenuti u različitim smerovima - nekada dete odmah, bez problema prihvati promenu, neka deca se teže privikavaju, dok se kod jednog broja dece javlja odložena reakcija - nakon dve ili tri nedelje se javlja negodovanje - objašnjava diplomirani pedagog  Biljana Bošnjak, zaposlena u PU "Naša radost".

Polazak dece u vrtić je velika promena u životu deteta i u životu roditelja, pa je zato potrebno da se dete od strane roditelja polako neformalno priprema - ne postoji univerzalni pristup, već se uzima u obzir dosadašnji život deteta, navike, karakter - svako dete je individua za sebe.

 - U tom neformalnom privikavanju, roditelj može da priča sa detetom, da mu objasni, da obilaze zajedno dvorište, da ode u posetu, da ode na igralište vrtića. Pri samom polasku u vrtić, možda je i najznačajnija saradnja roditelja i vaspitača. To je proces koji se realizuje u vrtiću, a zavisi od brojnih faktora, a na prvom mestu je to karakter deteta i njegova individua. Važna je komunikacija roditelja i vrtića, odnosno vaspitača na prvom mestu. Vaspitači su ti koji su domaćini. Ustanova je tu da pruži sve informacije roditeljima o tome kakav je recimo ritam dana, koja su ta neka pravila, odnosno kako vrtić funkcioniše. Sa druge strane, roditeljima će biti upućena pitanja, što je dobro i što jeste u sklopu adaptacije, o detetu - kako funkcioniše kod kuće, koje su mu navike, šta voli, čime se igra, koja su mu interesovanja, da li je dete samostalno i slično - kaže Bošnjak. 

Preporuka je da sam boravak deteta u vrtić tokom prve dve nedelje traje par sati, a da se zatim postepeno produžava. 

 - Trudimo se da svima izađemo u susret. Akcenat na adaptaciji nije samo na jasleni uzrast, već i na starije, jer se deca adaptiraju na vršnjake, na vaspitače. Nakon tog uvodnog dela potrebno je da dete i dalje boravi u vrtiću, i da se taj boravak postepeno produžava. Za dete je važno vreme - da roditelj istakne taj vremenski okvir u kom će neko doći po dete, recimo nakon ručka. Dete zna da je tu do ručka, za njega to ima emocionalni značaj, i pripremljeno je na to da će roditelj biti tačan. Ukoliko roditelj nije u mogućnosti da dođe po dete, onda to može biti neka druga osoba bliska detetu. To je sigurnost za njega - neko će doći po njega - ističe pedagogo. 

Iako je optimalno vreme kada bi dete trebalo da krene u vrtić uzrast od 3 godine, zbog tempa života i izazovima postavljenim pred roditelje, to nije uvek izvodljivo. 

 - Najoptimalniji period za polazak deteta u vrtić je 3 godine. I taj period je potrebno premostiti da dete bude u sigurnom okruženju najbližih. Iako se često smatra da će se manje dete lakše prilagoditi, ali to nije baš tako - dete na tom jaslenom uzrastu nije sposobno da shvati taj proces odvajanja onako kako je to u stanju dete sa 3 godine. Preporučuje se roditeljima da se dete dovodi u vrtić svakodnevno, da se omogući detetu da ponese omiljenu igračku, da rastanci ne traju predugo, jer to može izazvati emocionalne reakcije i kod roditelja a posebno kod deteta. Adaptacija je proces koji ne može da se reši preko noći, već traje duže vreme. Dete od tri godine već ima interesovanje za socijalno okruženje, ima potrebu da se druži sa drugom decom. Zato je detetu od tri godine mnogo lakše da se adaptira na vrtić, ali i to dete treba pripremiti, pomoći mu da se socijalizuje. 

Potrebno je ritam adaptacije uskladiti sa ritmom aktivnosti kod kuće - da dete ima vreme za igru, akivnosti, spavanje, tako da se sve uskladi u cilju uspešnije adaptacije. Tako se olakšava i vaspitačima i roditeljima, koji imaju isti zajednički cilj. 

 - Važno je razgovarati sa detetom o tome kako je provelo dan u vrtiću - kako se igralo, šta je radilo, koja su njegova zapažanja, kako se oseća i naravno da postoji komunikacija i sa vaspitačima. Nema mesta za optuživanja - važna je saradnja - ako se dete nije adaptiralo, niko nije kriv, već mora da se nastavi sa radom, i mora da postoji doslednost, istrajnost, upornost, strpljenje. Roditelji i vaspitači su tim, pa je važna njihova interakcija za dobrobit deteta. Kao ustanova se trudimo da se prilagođavamo potrebama roditeljima, uzimamo u obzir sve ono što čini život te porodice - obaveze, posao, i zato smo, kao stručna služba uvek spremni na saradnju i na to da izađemo u susret svim roditeljima koji nam se obrate. 

Osim vaspitača, značajna podrška procesu adaptacije jeste i stručna služba Ustanove, iz koje poručuju da su otvoreni za sva pitanja roditelja. 

 - Na procesu adaptacije je angažovana, pored vaspitača i roditelja, i stručna služba, psiholozi i pedagozi, koja daje svoj doprinos, i otvorena je za sve nedoumice i pitanja roditelja, kako bismo onoliko koliko smo u mogućnosti, olakšali ovaj period izuzetno stresan za celu porodicu. Naravno, važno je i da roditelj ima pozitivan stav prema vrtiću. Tu je i osetljivost roditelja, vezanost za dete, taj momenat odvajanja nije lak, mučan je iza roditelja i za dete. To jeste bolno - roditelj je vezan, a sad treba da ostavi dete. Često su roditelji u grču, što je potpuno normalno i očekivano. Zato je naš cilj da svi zajedno prebrodimo privikavanje kako bi dete što bezbolnije prošlo kroz njega - zaključuje Bošnjak.