"Plavo srce" kuca 24 sata dnevno

Našem sugrađaninu Nebojši Bulatoviću dijagnostifikovan je dijabetes 2010. godine, ali kada je samo godinu dana nakon toga dijagnostifikovan i njegovoj ćerki, tada sedmogodišnjoj devojčici, uvideo je ono za šta su mnogi od nas i danas "slepi", a to je da se gotovo niko ne bavi decom i omladinom koja bojuju od ove bolesti.

- Kada smo saznali da nam ćerka ima dijabetes, ona mi je rekla: "Tata, još jedna stvar po kojoj smo ti i ja slični". Meni je došlo da puknem, rekoh: "Sine, kako ti nisam dao nešto drugo, nešto bolje po čemu možemo biti slični" - zapitao se uz osmeh Nebojša.

- Postojala su udruženja, koja postoje i danas, ali su uglavnom namenjena starijoj populaciji koja boluje od dijabetesa tipa 2, koji se dobija u poznim godinama zbog načina života, stresa, nepravilne ishrane, ali niko nije pominjao problematiku kod dece koja su insulinski zavisna i bez njega ne mogu da funkcionišu - priča Nebojša, koji je tada počeo da posećuje razne seminare, kongrese i sluša predavanja, kako bi mogao da pruži adekvatnu pomoć ćerki. - Subotica je mali grad i vrlo brzo sam došao u kontakt sa drugim roditeljima koji se suočavaju sa istim problemom i tako smo odlučili da 2013. godine formiramo udruženje koje smo simbolično nazvali "Plavo srce 024", jer je plava boja zaštitna boja osoba sa dijabetesom, srce jer su u pitanju deca, mala srca koja treba da se nose sa tim ceo život, a 024 jer je to pozivni broj za naš grad.

Kao predsednik tek formiranog udruženja, Nebojša je ubrzo shvatio da najveći problem predstavlja to što su ljudi nedovoljno edukovani o dijabetesu kao stanju organizma, kao i nedostatak pravih informacija koje nije imao gde i od koga da dobije.

- Na svaka tri meseca imate redovne kontrole kod endokrinologa koji može da vam posveti 10 do 15 minuta, a kao i svaki roditelj imate bar milion pitanja za njega, jer vi ste svom detetu 24 sata endokrinolog, nutricionista, psiholog, fizioterapet i treba da znate kako da reagujete u slučaju niskog ili povišenog šećera, da znate da računate kalorije i kako to utiče na jedince insulina, da budete psiholog, jer kada vam dete dođe plačući zato što više neće da se bode, hoće da ide na sladoled, pa pojede parče pice, odnosno da bude kao i sva druga deca, morate da znate kako to da izbalansirate. Možete da kažete 'sad ćemo da sednemo i pojedemo tablu čokolade', a već u glavi računate da ako pojede tri reda, morate da dodate dve jedinice insulina - objašnjava naš sagovornik. - Poenta našeg udruženja je upravo to, da imamo organizaciju kojoj možemo da se obratimo i da dobijemo dogovore na sva pitanja, a ono što nam je od neprocenljive vrednosti, jesu iskustva roditelja. Neko ima dete od 7 meseci, neko od 17 godina, a ja mogu da dam savet roditelju čije dete je sa 7 godina dobilo dijabetes i kako smo mi tada prolazili kroz to.

"Plavo srce 024" danas broji 53 člana, odnosno dece i omladine koja boluju od dijabetesa tipa 1 i još oko desetak onih koji su prešli granicu punoletstva, ali su ostali aktivni članovi udruženja. Za 7 godina postojanja, organizovali su veliki broj radionica za roditelje o značaju pravilne ishrane i pripremi obroka, pokrenuli nekoliko projekata među kojima su najznačajniji "Moj slatki drug", kroz koji su edukovali mališane i vaspitače u vrtićima, kao i nastavnike i đake u osnovnim školama o dijabetesu, te "Slatki vikend" na Paliću, koji okupi oko 120 mališana iz Vojvodine i njihovih roditelja, uz predavanja eminentnih stručnjaka, a takođe su pomogli osnivanje sličnih udruženja u Novom Sadu, Somboru i Beogradu.

SARADNJA SA BOLNICOM - "Plavo srce 024" ima dobru saradnju sa Odeljenjem dečje endokrinologije Opšte bolnice Subotica, gde svaki novootkriveni slučaj dobija edukativne pamflete koji upućuju na udruženje. Naš sagovornik kaže da je članstvo dobrovoljno i da svako ko želi može da se priključi u bilo kom trenutku i dobije neophodne informacije. - Deca mnogo lakše podnose saznanje da imaju dijabetes nego roditelji, jer oni znaju šta sve može da proizađe iz toga, ako se dobro ne reguliše. Vi ste 24 sata na oprezu sa vašim detetom, od toga koliko je čega pojelo, do toga koliko je to kalorija, ugljenih hidrata, masti, večita neka "slatka" matematika, koju računate i pretvarate u jedinice insulina koje treba da pokriju pojedeno. To ume da bude zamorno i nama roditeljima, a možete da zamislite kako je toj deci, jer dok su mala, njima je teško da shvate šta se dešava, oni gledaju svoje vršnjake, željni su života i provoda i ne gledaju na to šta će se desiti za 10-20 godina, njih interesuje sadašnjost - kaže Nebojša.

- Trnovit je to bio put, oko godinu i po do dve nam je bilo potrebno da sve to zaživi onako kako smo zamislili. Ono na šta ukazujemo kroz sve naše aktivnosti i projekte, jeste da je uvek bolje uložiti u prevenciju i edukaciju nego u lečenje, jer na uložen 1 dinar uštedi se 4 dinara troškova koji su neophodni za lečenje komplikacija nastalih used dijabetesa - ističe predsednik udruženja. - Bilo bi mnogo lakše kada bi oni na odgovornim pozicijama imali nekoga ko je prošao kroz sve ovo, pa bi možda imali više razumevanja, jer uglavnom za nas imaju sluha oni koji su sličnoj situaciji. Imamo dobru saradnju sa određenim farmaceutskim kućama koje nam izlaze u susret sa nabavkom potrošnog materijala, jer količina koju Fond propisuje za regulaciju dijabetesa nije sasvim dovoljna. Da biste imali dobru regulaciju, morate između 5 do 10 puta dnevno da kontrolišete šećer, dok je neko u Fondu, ko verovatno nema dodirnih tačaka sa tim, propisao da treba 4 puta dnevno, pred svaki obrok. Kada vam dođe dete i kaže da mu je loše, sigurno mu nećete reći da sačeka ručak pa da mu izmerite šečer, već ćete ga izmeriti odmah i opet pre ručka. Zahvaljujući udruženju se međusobno pomažemo i snalazimo, ali radimo na tome da preko Dijabetološkog saveza Srbije dobijemo više trakica na mesečnom nivou.

Osim što je predsednik udruženja, Nebojša Bulatovic je po profesiji policajac, odnosno zamenik komandira u Prvoj policijskoj ispostavi Subotica, a kako oba posla zahtevaju veliku odgovornost i posvećenost, njegov trud da oba obavlja uspešno utoliko je veći.

- Naporno i zahtevno jeste, ali kada osetite zahvalnost roditelja te dece za to što radite, to vam uliva snagu i energiju da nastavite. Prvenstveno sam krenuo zbog svog deteta, a onda shvatite da niste jedini i kada razgovaram sa nekim, znam kako se oseća, jer sa mnom nije imao ko da razgovara, niko da me uputi i posavetuje, već sam morao sve sam. Sada više niko ne mora sam, lično poznajem svako dete u udruženju, kod svakog roditelja sam bio u kući i oni znaju da imaju tu slobodu da me nazovu u bilo koje doba dana i da mogu da se oslone ne samo na mene, već i na ostale članove udruženja, jer smo se toliko povezali, da smo postali porodica - zaključuje Nebojša.