Osamdesetogodišnjak gotovo pola veka dočekuje mušterije na pijaci

Pijačno jutro, ni svi prodavci još uvek nisu stigli da se raspakuju, a na tezgi Lajoša Rihtera već su uredno izložene šargarepe, peršun, karfiol, krastavci, tikvice i drugo povrće. Zatičemo ga u doručku, koji je započeo, kako kaže, da bi odagnao dosadu jer je baš danas slab pijačni dan.

- Prodaja slabo ide, ali ne mogu da se žalim. Imam stalne mušterije koje redovno dolaze kod mene, malo uzimaju, ali uvek uzmu po nešto. Najvažnije je da sam na nogama, jer volim ovaj posao, to me drži u životu - priča Lajoš, osmehujući se mušterijama i nabrajajući aktuelne cene zeleniša.

Radeći kao poljoprivrednik celoga života, naš osamdesetogodišnji sugrađanin kaže da nikada nije želeo da se bavi nekim drugim poslom, te da su mu najveću radost pričinjavali odlasci na njivu i posete ataru. Danas taj posao rade njegov sin i snaja, koji uzgajaju povrće na salašu, dok ih Lajoš prodaje na Mlečnoj pijaci, na istoj tezgi koju zakupljuje već 46 godina. 

- Mnogi mi kažu "dosta si radio, treba da odmaraš, a katkad da odeš i na pecanje". Ma kakvo pecanje, kad ne volim da pecam - odmahnu rukom Lajoš. - Hoću i mogu još da radim, ali ne kao nekada. Za sada je sve dobro, jedino me noga malo zeza, ali to nije ništa. Rekli su mi da probam razne masti, neke lekove, da masiram, ali kažem im da je sve to džaba. Starost se ne leči, nema tog leka koji može godine da izleči.

Od prvog dana, kada je robu donosio peške na taličkama, do danas, kada još jedino automobilom može da se doveze do pijace zbog neprijatnih bolova u nozi, odlučno kaže da tezgu ne želi da menja za penziju.

- Navika je čudo. Dok sam bio mlad, znao sam da se posvađam sa majkom jer nisam izlazio na pijacu ponedeljkom. U to vreme sve zabave i balovi održavali su se subotom ili nedeljom i onda me je molila da ustanem ujutro i izađem na pijacu zbog naroda, jer ljudi svaki dan kuvaju i uvek im nešto treba. Sada isto to i ja radim. Osim za Božić, Novu godinu i Uskrs, ja sam uvek ovde, ne mogu da ostanem kući i gotovo - glasno će Lajoš.

Pet decenija na pijaci, u očima našeg sagovornika bile su ispunjene i brojnim dogodovštinama, poput one kada ga je jedno jutro zavejao sneg, te je morao da pozove sina da ga izbavi iz belog pokrivača, kako bi na vreme došao na pijacu. Kaže da se pijaca nije mnogo menjala, ali da je najveća promena vidljiva u našim novčanicima.

- Danas beli luk na kilu jedva prodam, a nekada sam prodavao po hiljadu venaca, koje sam znao da pletem do ponoći. Sećam se da su od mene nosili za Ljubljanu i Zagreb po 400 i 500 venaca, ali sada više ne. Sada ih ne pravim, nemam kome, jer većina kupuje po jednu ili dve glavice luka. Nekada je narod kupovao na veliko peršun, šargarepu, krompir, pogotovo u septembru i oktobru, kada sam znao da nosim i po četiri džaka za jednu osobu, a danas je i dve kile dosta - objašnjava Lajoš, dok pakuje jednu glavicu karfiola starijoj sugrađanki.

Kao zakupac s najdužim radnim stažom, Lajoš Rihter je na ovogodišnjoj manifestaciji "Noć subotičkih pijaca" dobio i posebnu zahvalnicu od JKP "Subotičke pijace" i AD "Tržnica". Da može da vrati vreme, bez previše promišljanja kazao je da bi sve ponovio, jer mu je pijaca, osim posla koji voli i zarade koja je neophodna, donela brojna poznanstva, druženje i ispunjeno vreme, zbog čega se svako jutro na nju vraća.