Koliko smo humani?

Na devalviranje humanosti kao vrline u našem društvu značalno su uticale и okolnosti u kojima svi živimo.

Sekretar subotičkog Crvenog krsta Mihajlo Pece kaže da se u njihovom delokrugu rada nalazi briga o ljudima koji se nalaze ispod linije siromaštva. Njih ima više nego donatora koji obezbeđuju pomoć u koju spada I rad narodne kuhinje. Od oko 7.000 donatora koji se nalaze u evidenciji Crvenog krsta, tek njih 10 do 15 učestvuje u finansiranju za mnoge jedinog obroka u toku dana.

Građani godišnje predaju Crvenom krstu oko 20 tona polovne garderobe ali su potrebe gotovo duplo veće. Naše sugrađane na potrebu za humanošću svakodnevno podsećaju deca prosjaci, kao I osobe koje od vrata do vrata, iskreno ili ne, prikupljeju pomoć za obolele osobe.

Humanost je vrlina, I kod svakog čoveka je individualna. Stvara se od malih nogu, prvo u krugu porodice a zatim i u društvu u kojem čovek boravi. Sociolog Milenko Smiljanić na ove determinante dodaje i specifičnost, koja se u našem narodu ogleda, pored individualnih humanih primera, i u želji «da komšiji crkne krava» kao i činjenicu da više nismo socijalističko već kapitalističko društvo.

Humanost kao način pomoć onih koji imaju mnogo ili dovoljno onima koji imaju malo ili ništa u prethodnim decenijama bila je institucionalizovana. Ruku na srce, ona je to i sada ali je pomoć evidentno manja. Onima koji imaju malo ili ništa najteže je u hladnim zimskim danima, ali je i pomoć takođe proporcionalna težini njihove muke jer su hladni dani i dani praznika – dani kada smo navikli da praštamo, poklanjamo i pomažemo.