SUgrađani: Desimir Đukić - "Uvek sam ostao isti!"

Bio je i ostao skroman. Te nisam ja iz Subotice (a rodom iz „daleke“ Bačke Topole), te ima drugih koji bi pre mene trebalo da dođu na red... – govori nam na početku razgovora, ne krijući da mu je čast što se i on našao među našim i vašim „SUgrađanima“. A za to postoje više nego dobri razlozi, jer, doktore, i nama je čast što nam je gost u rubrici čovek kojeg su, ni manje ni više, predložile upravo njegove bivše (možda i buduće!) pacijentkinje, žene kojima je vodio trudnoću i porađao ih. U 20 najboljih ginekologa u Srbiji pre nekoliko godina uvrstio ga je i portal „Bebac“, nakon sprovedene ankete u kojoj je učestvovalo 12.000 mama iz cele Srbije! I zato je dr Desimir Đukić, specijalista ginekologije i akušerstva, načelnik Odeljenja za akušerstvo Opšte bolnice Subotica - prava adresa za intervju. Kucamo na vrata ordinacije - srdačan pozdrav, osmeh koji je uvek tu, i priča teče sama...

-    Stvarno sam se iznenadio kada ste me pozvali zato što sam ja iz Bačke Topole, tamo sam rođen, tamo živim, i dan-danas to nisam menjao. Ali jesam na neki način i Subotičanin zato što sam februara 2009. došao u subotičku Bolnicu i od tada sam gotovo svaki dan tu. Naš poziv je takav da i kada imate neko slobodno vreme, može da se desi da vas pozovu, tako da sam od sedam dana u nedelji, između pet i šest u Subotici. Osim posla, za ovaj grad veže me i deo porodice sa majčine strane, rodbina koja tu živi i radi već dugi niz godina. Bilo je momenata kada smo razmišljali o tome da i mi pređemo — zbog mene (sigurno da bi meni bilo lakše), međutim, i moji roditelji i roditelji moje supruge žive u Bačkoj Topoli, i kada smo dobili sina, oni su nam strašno puno pomogli i dan-danas nam pomažu oko naše životne organizacije (i na tome sam im večno zahvalan), i to je presudilo - prisustvo naših dragih roditelja kojima je naš sin okružen. Moj posao je takav da često nisam kod kuće, da sam, nažalost, dosta odsutan, i to je presudilo — ostali smo.

O roditeljima govori s ljubavlju i poštovanjem. A sigurni smo da smo njih pitali za sina, ponos bi izbijao iz svake reči… Sa muške strane familije, kako kaže, poneo je sklonost ka medicini, a iz roditeljskog doma – kućno vaspitanje u pravom smislu te reči. Zato kada mu prenosimo pozdrave pacijentkinja koje ističu da doktor ima isti pristup i lepu reč prema svakoj od njih, odgovara:

-    To je od kuće, to je vaspitanje; zasluga mojih roditelja i cele porodice. Takvog su me upoznale i kolege i svi zaposleni kada sam došao u subotičku bolnicu, pa su rekli – doktore, vi ćete se promeniti kada završite specijalizaciju. Mislim da se nisam promenio. Uvek sam ostao isti, to je neki moj moto. Imam neke svoje principe, životne... 

DVA I DVA (NI)SU ČETIRI?! – „U našem poslu dva i dva nikada nisu četiri! Svaka trudnoća je priča za sebe. Ako je žena imala dve, tri trudnoće bez problema, sada nešto može biti problem. Jednoj ženi sam vodio tri trudnoće, svaka je bila različita. Zato morate imati individualan pristup. Svaka pacijentkinja ima svoju priču, svoju problematiku. I zato se maksimalno posvećuješ, u svakom pogledu”. 

Medicina mu je u genima. Njegov otac Borislav Đukić – lekar (jedno vreme direktor Doma zdravlja u Bačkoj Topoli); stric Petar Đukić – kardiohirurg. I tu nije kraj.

-    Sa muške strane Đukići su povukli na medicinu, tako da su, eto, četiri Đukića u porodici medicinski radnici — dvoje su u penziji, dvoje rade (pored mene tu je i brat od strica Predrag Đukić — on je završio ozbiljne škole u Italiji i Americi, više se bavi menadžmentom u zdravstvu). Ja sam studirao u Beogradu, tamo sam imao stan od babe, gde je posle došla i moja rođena sestra Dragana (završila Ekonomski fakultet, danas šef ekspoziture “OTP banke” u Bačkoj Topoli). Medicinski fakultet završio sam 2004. godine, kasnije i specijalizaciju u Beogradu, gradu za koji me, osim studija, veže i (kompletna) očeva familija… 

MINI, MAKSI SVET - “Mama je stub cele naše porodice — čitav radni vek provela je u “Žitokombinatu” u Bačkoj Topoli i relativno rano za ovo današnje vreme otišla u penziju. Ona je organizator svega, sve nas povezuje, kuva, čuva unuče, baba za sve! Porodica je najbitnija, tako sam i vaspitan, familija, prijatelji, to je jedan mini-svet koji imate oko sebe, u kom živite. Kroz ovu profesiju nagledao sam se stvarno svakakvog sveta, svakakvih ljudi i situacija - odlazeći u neke kućne posete, bio sam zapanjen! Uvek sam mislio kako je Bačka Topola jedna mirna sredina, ljudi žive solidnim životima, ali sam tek onda video šta sve ima: i sirotinje i sukoba i narkomana, droge… svega onoga čime ja nikad u životu nisam bio okružen! Onda vidite da izvan tog vašeg mikrosveta postoji jedan potpuno drugi svet, gde se dešavaju sve te stvari o kojima čitate u novinama i gledate na televiziji, i mislite da su daleko od vas, a u stvari — u blizini”. 

Nakon završenih studija, nije ni pomislio da će jednoga dana doći da radi u Subotici! Kao lekar opšte prakse zapošljava se u Domu zdravlja u Bačkoj Topoli (prvi mladi doktor koji dolazi posle niza godina), u ambulantama u Panoniji i Bajši, obišavši i sve seoske ambulante u opštini, ne krijući da mu je to iskustvo prijalo.

-    Pored toga, nekoliko puta mesečno kao ispomoć radio sam u Hitnoj pomoći Bačka Topola, stičući iskustva i znanja. Ali želja mi je bila da ispratim pacijenta, da zatvorim krug, a rad u ambulanti u većini slučajeva je takav da vi faktički uputite pacijenta kod nekog specijaliste i (ponekad) izgubite kontakt, ne znate šta je bilo sa tim pacijentom, kako je izlečen, kakva je njegova priča…  I počeo sam da razmišljam u tom pravcu. Bačka Topola dugi niz godina ima vanbolničko porodilište, jedno od retkih u Srbiji (i ja sam tamo rođen), gde ste imali mogućnost obavljanja velikog spektra ginekološko-akušerskih poslova, i mene je to privlačilo. Međutim, tada nije bilo potrebe za ginekologom u Bačkoj Topoli. Sticajem okolnosti, direktor Opšte bolnice Subotica tada je bio dr Bićanin koji je poznavao mog oca, i isto tako jedna bitna ličnost u to vreme bio je, nažalost pokojni, dr Bogoljub Zelen, saradnik mog oca, tako da sam ja došao na informativni razgovor u subotičku Bolnicu sa idejom da vidim da li tu postoji mogućnost specijalizacije… Upravo tada jedan ginekolog odlazio je u penziju, i tako je krenulo. 

MI SMO TIM! – „Kada sam došao u subotičku bolnicu, prvo što sam video i shvatio jeste da je to jedan tim – da tu ne mogu da se ponašam kao jedinka, nego kao deo ekipe. Tu ekipu čine svi ljudi koji su na odeljenju. Svi imaju svoju ulogu i svi su bitni. Nisu bitni samo lekari, bitne su i sestre, bitne su i spremačice. Zaista svi. I svi zavisimo jedni od drugih. I iako sam ja sada vaš gost, ako sam postigao neki uspeh, nisam to lično postigao. To je uspeh cele moje ekipe. Ja to nikada nisam krio. I ako je dobra atmosfera u ekipi, sve je mnogo lakše raditi. I sve funkcioniše mnogo lakše”.

Punih 13 godina on je specijalista subotičke bolnice, a danas se rado seća svojih početaka. 

-    Tamo su stvarno bile vedete subotičke ginekologije: doktor Anđelić, doktor Sigmund, doktor Knežević, doktor Radulović i naravno doktor Mavrak. To su ljudi koji su obeležili moj početak rada u subotičkoj Bolnici. Od svih sam pomalo krao znanje… Papirološki, meni je mentor bio doktor Sigmund, ali svi su oni bili korektni, svima dugujem. Ne znam da li znate doktora Andora Goliju — on je napustio bolnicu, otišao u privatnu praksu, moj je veliki prijatelj i, po meni, čovek koji je pre mene trebalo da bude u ovoj rubrici…

I sam je delimično angažovan u privatnoj praksi — nakon desetak godina provedenih u Ginekološko-akušerskoj ordinaciji “Ginea”, danas radi u poliklinikama: “NovaMed” (kod doktora Mavraka za kojeg ga vezuje ne samo poslovna, već i prijateljska veza), “Sente” i “Eumed” u Bačkoj Topoli. Pitamo ga kako (sve) postiže.

-    U principu, samo dobra organizacija! Ja sam isprogramiran i isplaniran za naredna dva meseca, tačno znam šta ću i kada ću da radim. Uhvatite jedan ritam života. Po odlasku doktora Golije, počeo sam da dežuram svakog četvrtka u bolnici, i bukvalno celu svoju radnu nedelju prilagodio sam tom dežurstvu kako bih napravio jednu vrstu organizacije. Nekad dežurstvo imam subotom, nekad nedeljom, i ja već sada mogu da kažem da sam 31. maja, u nedelju, dežuran! Sve se zasniva na dobroj organizaciji, na planiranju. Nisam „nedodirljiv”, pacijentkinjama sam dostupan, nikada nisam menjao broj, nikada ne isključujem mobilni telefon, jedino što kada sam na letovanju ili zimovanju („Pravi odmor za mene je kada negde otputujem”), ne nosim telefon sa sobom kada izađem iz sobe, već odgovorim na poruke i pozive po povratku. Čak sam se i sa Balija, sa Tajlanda javljao – nije nikakav problem. Ima jedna anegdota — postoje neke društvene mreže gde žene, trudnice, komuniciraju, sve (do)znaju. Jedna trudnica mi kaže – čujem, doktore, idete na godišnji odmor, dve nedelje nećete raditi. Pitam je otkud zna, bilo mi je simpatično. 

SIN I SUPRUGA – MOJ PONOS – „Sin ima 15 godina, završava osnovnu školu, stvarno je dobar dečak i ja sam ponosan na njega – kako se ponaša i kako uči. Rano je za procene da li će krenuti mojim stopama, upisaće gimnaziju pa će imati još četiri godine da odluči šta bi i čime bi voleo da se bavi, mada je i sa devetnaest godina to teško. Obaveza moje supruge i mene jeste da ga u tome ispratimo, da mu pomognemo, ali bez pritiska, baš kao što i moji roditelji nisu na mene vršili nikakav pritisak. Moja supruga Magdalena takođe je iz Bačke Topole (pravnik po struci) i ove godine biće 20 godina našeg zajedničkog života. Moraću nešto da smislim za godišnjicu! (smeh) Često porodično odlazimo na Divčibare, vikendom u Novi Sad, Beograd... Ako me pitate za hobi, nemam ga — igrao sam tenis rekreativno, ali nemam puno vremena”.

Posao kojim se bavi, pored svetle, ima i svoju tamnu stranu…

- Ova profesija – ginekologija, akušerstvo, pre svega akušerstvo, jedna je od najlepših profesija u medicini zato što ste svedoci dolaska novog bića na svet. Nažalost, postoji i rekao bih, ekstremno ružna strana – situacije sa kojima je jako teško i živeti, loše pamćenje za čitav život. Kada se u našem poslu dese neke loše stvari, to ostane duboko urezano, pogodi vas strašno. Na svu sreću, te stvari su retke, ali se, nažalost, dešavaju i jako je teško to podneti, živeti sa tim, i dugo vam treba, zaista dugo, da se oporavite. Ova profesija je stvarno lepa, njen cilj je da dobijete zadovoljnu majku koja odlazi kući iz porodilišta i da dobijete zdravo dete. To je suština. Kada krene po zlu, bude ružno i tužno, ali ja sam na vreme to shvatio. Moj posao je hod po tankoj žici sa koje nikada ne znate kada ćete pasti! Trudite se da radite svoj posao maksimalno profesionalno, odgovorno, ali kažem, onaj ko radi, taj može da pogreši. Suština je da greška nikada ne bude namerna. Sa tim morate da se pomirite i pokušavam i mlade kolege koje dolaze da uputim u to da i oni tako razmišljaju jer, jednostavno, živimo u takvom vremenu kada informacije prostruje za deset sekundi! To je teg koji je uvek vama na leđima, gde vi nosite ogroman teret odgovornosti i što pre to čovek shvati, lakše će prolaziti kroz sve prepreke, probleme, bilo šta što se dešava u ovom poslu. Vi morate uveče da legnete, spavate (mirno!), to je suština - da biste sutra došli na posao odmorni i da možete racionalno da razmišljate, da donosite kvalitetne odluke, iza kojih morate da stojite. Da stanete ispred ogledala, pogledate se i kažete - ja sam stvarno sve pokušao, ali protiv majke prirode neke stvari ne mogu... Onda je potrebno biti ne samo ginekolog, već malo i psiholog i čovek i porazgovarati sa tim ljudima, pre svega sa tom majkom. Nekada su te stvari teške i mučne i nisu lake za podneti, ali život ide dalje, posao ide dalje – bolnica je jedna mašinerija koja radi 365 dana u godini, 24 sata, tu nema stajanja! Dolaze novi pacijenti, novi problemi, nove obaveze i samo idete dalje.

Na sreću, neuporedivo je više onih lepih situacija, lepih trenutaka, kada vam pacijent kaže „hvala”, kada u ordinaciju dođe neko novi po preporuci, kada su suze od radosti, a ne od tuge.

-    To su stvari koje prijaju, koje one loše brišu. Na taj način vi se resetujete, idete ispočetka i vidite da ste i puno toga pozitivnog uradili. Bilo je različitih i komičnih situacija, ljudi su pre svega uzbuđeni, nasmejani, to je ono što je najbitnije. Vi izađete da čestitate nekom ko je u hodniku, prvo pitanje je naravno – kako je beba, kako je supruga i tako dalje. Često mi se dešavalo da me pozovu na proslavu…

TATA NA POROĐAJU?! – “U svetu je trend, i mnoge me Subotičanke pitaju za mogućnost prisustva oca na porođaju. Kod nas to nije dozvoljeno zato što jednostavno nemamo tehničkih uslova. Da bi to bilo omogućeno, neophodno je da se naprave boksovi za porođaj, a većina naših bolnica građena je u prošlom veku (60-ih i 70-ih godina) i to tada nije bilo tako predviđeno. U Subotici imamo pretporođajnu sobu sa šest kreveta. Kako bi to izgledalo da pored svakog stoji roditelj, a vi ležite...”.

Uslovi u subotičkom porodilištu za deo trudnica su odlični, dok će druge izneti brojne zamerke. Ko je u pravu?

-    Morate da se prilagodite situaciji koja vas je zadesila. Bilo je svega - i situacija da niste imali konca, da niste imali određenog leka, ali sve su to prolazne epizode koje se vrlo brzo rešavaju. Jedan kratak period imali smo jedan ultrazvuk na odeljenju! Ali opet si na poslu, među kolegama, snađete se, morate se snaći. Da je sve idealno, bili bismo u Švajcarskoj ili ne znam gde. Sve je to okej - i oprema i zidovi da li su lepi, beli, ali suština za mene je da li imamo dovoljno kadra i da li imamo dovoljno stručnog kadra. Nažalost, imali smo situaciju da nas je dvoje, troje lekara u poslednje vreme napustilo i onda je to problem u smislu organizacije same službe. Voleo bih da nas je više (lekara), u smislu da bude lakše. I što više sestara, čak i spremačica, jer mi smo jedan ceo tim. I, naravno, što više beba! Zabrinut sam u tom pogledu. Kada sam došao u Suboticu, bilo je između 1.400 i 1.500 porođaja godišnje, a sada, poslednje tri, četiri godine, broj beba je u padu (do 1.100 porođaja). Zato upućujem apel Subotičanima – što više beba!