Boris odavno savladao lekcije iz humanosti

Na početku Radijalca nalazi se „zeka” u kojem se prodaju kokice, a njegov vlasnik nije običan prodavac. Boris je pre četiri godine odlučio da počne da prodaje kokice, kako bi se družio sa ljudima, opustio i što kvalitetnije provodio vreme.

Prve godine, je kako kaže, bio u velikom gubitku, a sledeće se pokazalo da se od tog posla može i zaraditi. „Zeka” je ubrzo postao mesto gde se okupljaju mladi, ali i svi oni koji žele da se ispričaju. Boris je neko ko ume da sluša i svima pruža ruku podrške.

- Susreo sam ovde mnogo ljudi, dobrih i loših. Ovde se druže bogati i siromašni. Na ovom mestu sam shvatio da ima mnogo ljudi koji teško žive. Odlučio sam da od prodaje kokica mesečno izdvajam deo novca i od toga kupujem odeću i obuću deci kojoj je to zaista potrebno. Dešavalo se da sam uzimao i bicikla ljudima koji nemaju čime da idu na posao. Pomažem porodicima za koje preko poznanika i prijatelja saznam da su u veoma teškoj situaciji i za koje sam znao da im je potrebna pomoć. Trudim se da svakog meseca nekome pomognem - kaže Boris i ističe da mu nije teško da pomaže.

Jedan je od onih koji ne odustaju i uvek se bore. Završio je građevinsku školu, ali se time nije bavio. Imao je druga interesovanja. Savladao je desetak zanata, ume da radi sa strujom, vodom, snalazi se kao automehaničar, autoelektričar, vozač, ume da kuva i zaposlen je u nekoliko firmi.

- Radim po ceo dan. Ipak poslepodnevni sati koje provodim u „zeki” mi dođu kao odmor. Kontakt sa ljudima je jedna odlična terapija za mene. Pokušavam ljude da uverim da treba da se bore, da iskoriste svoje veštine i da ne odustaju lako. Takođe vidim da ljudima nedostaje druženje, da porazgovaraju sa nekim. Mislim da treba više da izlaze napolje i provode vreme u šetnji sa prijateljima.

Ističe da je zadovoljan onim što je pokrenuo, ali uvek teži ka nečem višem. Ima nekoliko ideja sa kojima bi se moglo izaći u susret ljudima i pružiti im pomoć.

- Jedna od njih je da se sagrade kuće za samohrane majke, da mogu da žive zajedno i da ne moraju da plaćaju stanarinu. Takođe imam ideju da se otvori jedan prostor u koji bi ljudi mogli da dolaze, da se druže i da se sa minimalnom članarinom taj prostor održava. Ideje još uvek nisu realizovane, ali mislim da ću jednog dana uspeti u svom naumu. Mogle bi se to ostvariti, ali je teško pokrenuti ljude da pomognu. Mislim da bi smo svi mogli da odvojimo po koji dinar mesečno, ali su ljudi postali škrti, svako gleda samo sebe - priča Boris.

Njegov humani gest podržali su roditelji, a mali broj prijatelja mu je odao priznanje zbog onog što čini. Većina mu je rekla da ne treba to da radi i da treba samo da gleda sebe.

- Nedostaje nam humanih ljudi i sličnih akcija. Malo je potrebno da bi se nekome pomoglo. Ja sam se sam borio i umorio sam se. Planiram da sledećeg marta otputujem u Trebinje i radim nešto drugo. Možda napišem i knjigu o stvarima koje sam doživeo i ljudima koje sam upoznao prodajući kokice — kaže Boris.

M. M.