Boris Kečenović: "Tri minuta trke vrednija od petnaest dana odmora"

Ljubav prema konjima kod Borisa nije nastala na hipodromu, već u porodičnom dvorištu. Odrastao je uz konje koje su držali njegov otac, dede i drugi članovi porodice. Kako kaže, konji su za njega oduvek bili nešto sasvim prirodno.

- Kod nas je to bilo potpuno normalno. Kad sam stigao iz bolnice kao beba, konj je već bio u dvorištu. Nije to bila neka odluka da ću se baviti konjima, jednostavno sam odrastao uz njih i oni su oduvek bili deo mog života – počinje svoju priču naš sagovornik.

Prve trke vozio je još kao tinejdžer, a prekretnica u karijeri dogodila se 2005. godine, kada je otišao u Italiju da radi u profesionalnoj štali.

- Kad sam otišao tamo, mislio sam da nešto znam. Međutim, vrlo brzo sam shvatio koliko zapravo ne znam. Imao sam osnovu, ali profesionalni rad sa konjima je sasvim druga priča. Tamo sam video koliko detalja odlučuje o uspehu i koliko je važno posmatrati konja, njegovu ishranu, trening i svaki sitan znak koji pokazuje - dodaje on.

Po povratku iz Italije nije planirao da nastavi ozbiljno da se bavi konjima, ali se ljubav prema sportu pokazala jačom.

- Vratio sam se sa idejom da se više ne bavim ovim. Konji su uvek trošili više nego što su donosili. Sećam se da su svi iz Italije donosili opremu, sulke i razne stvari, a ja sam doneo samo jedan ekser za potkivanje kao uspomenu. Ipak, život te nekako vrati onome što voliš. Kupili smo jednog konja koji je trebalo da završi na klanici i tako je sve ponovo počelo.

Od tada su usledile brojne pobede na najznačajnijim domaćim trkama, ali i zapaženi nastupi širom Evrope. Zajedno sa suprugom Monikom, koja je takođe profesionalno posvećena kasačkom sportu, predstavljao je Srbiju na međunarodnim takmičenjima na Malti, Siciliji i u Francuskoj. Tokom bogate karijere osvojio je najprestižnije domaće trke, među kojima su Derbi, Dužijanca i Ljubičevo. Ipak, kako ističe, pojedine pobede zauzimaju posebno mesto jer iza njih stoje godine rada, strpljenja i zajedništva sa konjima.

- Derbi je nešto posebno. Konj ima pravo da ga trči samo jednom u životu. Između stotina ždrebadi na kraju ostane samo nekoliko najboljih i tada se odlučuje sve u nekoliko minuta. Dva puta sam bio drugi i dva puta sam pobedio. Za takve trenutke se živi.

Ipak, sa posebnom emocijom izdvaja pobedu u trci koja nosi ime njegovog dede, uspomenu koja mu je i danas najdraža.

- Najemotivnije mi je bilo kada sam u Budimpešti osvojio Memorijal mog dede. Ta trka je imala posebnu vrednost za mene. Od tri održana memorijala uspeo sam da pobedim dva puta. To su trenuci koje ne možeš da kupiš niti da zaboraviš.

Vožnja sulki za većinu ljudi izgleda atraktivno, ali iza nje stoje godine rada, znanja i hrabrosti.

- Prvo moraš da voliš konje, a drugo da se ne plašiš. Brzina od 45 do 50 kilometara na sat u sulkama je kao da voziš automobil 150 na sat. Nalaziš se na dva tanka točka, bez zaštite, a u rukama držiš sve – i volan i kočnice. Dovoljan je jedan kvar ili trenutak nepažnje da dođe do ozbiljne nezgode - objašnjava Kečenović.

Konjički sport spada u najskuplje sportove, a Boris kaže da se njime sigurno ne bavi zbog zarade.

- Kada sve sabereš, jedan konj mesečno košta najmanje nekoliko stotina evra. Tu su hrana, veterinar, potkivanje, transport, oprema... Na kraju godine to su ozbiljni troškovi. Mnogi odustanu upravo zbog toga. Ali ako gledaš samo računicu, onda ne treba ni da ulaziš u ovaj sport.

Najveća vrednost, kaže, krije se u odnosu koji čovek izgradi sa životinjom.

- Uvek kažem da postoje ljudi koji vole konje i ljudi koji vole pobede. To nisu isti ljudi. Ja svog konja volim i kada pobedi i kada bude poslednji. Volim ga i kada je zdrav i kada ima problem, jer on nije samo sredstvo za rezultat. On je deo mog života.

Uprkos iskustvu i velikom broju osvojenih trka, Boris smatra da je upravo poraz najveći učitelj.

- Ovaj sport ti ne dozvoljava da se uzdigneš previše. Danas imaš vrhunskog konja i pobeđuješ, a već sledeće sezone sve može da bude drugačije. Zato prvo moraš da naučiš da podneseš poraz. Tek kada naučiš da gubiš, znaćeš da ceniš pobedu.

Iako iza sebe ima karijeru na kojoj bi mu mnogi pozavideli, jedna želja još uvek nije ispunjena.

- Osvojio sam mnogo velikih trka, ali nikada nisam uspeo da osvojim Subotičku milju. Moj otac je bio drugi, ja sam bio drugi nekoliko puta i nekako nam ta trka stalno izmiče. Možda baš zato toliko znači. Dok god postoji nešto što nisi ostvario, postoji razlog da nastaviš dalje. Mnogi me pitaju zašto i dalje ulažem toliko vremena i novca u konje. Odgovor je jednostavan. Ja ne bih menjao tri minuta jedne velike trke za petnaest dana odmora na moru. To je osećaj koji može da razume samo neko ko istinski voli ovaj sport.

U konjičkom sportu je gotovo ceo život, a razlog zbog kojeg ga i dalje voli vidi u izazovima koji nikada ne prestaju.

- Konjički sport je poseban jer njime možeš da se baviš gotovo ceo život – od tinejdžerskih dana pa do sedamdesete godine. Uvek postoji neki novi izazov i potreba da se dokažeš. Kada si mlad, želiš da pokažeš da pripadaš tom svetu, u srednjim godinama boriš se da održiš nivo, a kasnije želiš da potvrdiš da godine iskustva nisu bile uzalud. Koliko god vozač ili trener bio dobar, osnova svega je kvalitetan konj. Najbolji trener na svetu ne može mnogo protiv vrhunskog konja kojeg vozi neko manje iskusan. Naravno, dobar konj zahteva pravi trening, negu i vožnju, ali talenat i kvalitet životinje često prave najveću razliku. Ipak, upravo je to lepota ovog sporta. Konj od hiljadu evra može da pobedi konja od sto hiljada. Najbolji pedigre i najpoznatije krvne linije nisu garancija uspeha - ističe na kraju razgovora Boris Kečenović.