„Zašto je petao prestao da kukuriče” - priče koje čuvaju glasove prošlih vremena
Knjiga donosi priče o ljudima koji su prošli ratove, seobe i iskušenja 20. veka, a ipak sačuvali dostojanstvo, ironiju i humor kao svoj način preživljavanja.
- U pitanju su bili Solunski dobrovoljci naseljeni u Banatu i ovo je priča o njima. Radnja se odvija u jednom tajanstvenom kolonističkom selu, dok se u susedstvu nalazi naselje u kojem se može naslutiti spoj nemačke i srpske tradicije. Čitaoci kažu da u knjizi ima mnogo humora i da je vrlo duhovita, ali to je ona posebna vrsta duhovitosti koja se rađa kada je čoveku najteže. Taj humor izvire iz ljudi koji su često ironični prema svetu i sebi, i upravo tako nastoje da ostave trag o sebi kroz život - ističe autor Milan Micić.
Autor dodaje da je kroz te sudbine želeo da pokaže snagu i upornost „malog čoveka” koji u najtežim vremenima pokušava da sačuva ono ljudsko u sebi.
- Odrastao sam u jednom takvom naselju i slušao mnoge priče poput ovih. Kroz svoje istoriografsko istraživanje i književni rad pokušavam da ispričam priču o tim ljudima, njihovoj snazi i veličini. Ipak, to je u suštini univerzalna priča kroz sudbine iz naše sredine mogu se sagledati sva velika pitanja koja postoje u svetu, smisao ljudskog postojanja, život i smrt, seobe i pokreti, traganje za egzistencijom i mestom pod suncem. Svako ko bude želeo da pročita knjigu moći će da pronađe nešto za sebe, jer ta trpeza priča, bogata sadržajem i značenjem, ima mesta za svakoga.
Naslov knjige, dodaje autor, nosi simboliku vremena i glasova koji se gase, ali i opstaju uprkos svemu.
- Jedan od junaka kaže da svako vreme ima svoje „kukurikanje“, odnosno svoj govor. Ti ljudi su imali svoj identitet i samopoštovanje, ali su, na neki način, ostajali van vremena u kojem su živeli. Njihova mera i njihov glas nisu pripadali epohi kroz koju su prolazili bili su asinhroni u odnosu na vreme. Njihov glas je nekada bio snažniji, ali najčešće utišan ili gotovo nečujan, kao onda kada čovek otvara usta, a niko ga ne sluša. Ovo je priča o onima koji su, jednog dana, morali da ućute. Kada prolazimo kroz život, često ne umemo da prepoznamo meru vremena u kojem živimo. Stariji ne razumeju u potpunosti meru mladih, kao što ni svako doba ne razume do kraja ono prethodno. Svako vreme ima svoju meru i svoj glas, a glas tih ljudi često je bio suprotan vremenu koje je dolazilo. Ipak, ono što ih čini posebnima jeste to što su, bez obzira na sve, uvek nastojali da sačuvaju sebe - zaključuje autor.
