Ulični violinista Josip Dragić

Josip Dragić je završio Srednju muzičku školu. Po odsluženju vojnog roka lako je nalazio posao u profesionalnim orkestrima, svirao je u Novom Sadu, Mostaru, Kairu, Minhenu i drugim gradovima u zemlji i inostranstvu, ali ga je srce vuklo ka tornju Gradske kuće.

- Od osamdesetih godina niko neće da me zaposli i zato sam završio na ulici. Sviram i gitaru, povremeno uspem da zaradim tako što obučavam druge da sviraju. Ali, nemaju ljudi novca, velika je kriza, pa sam odlučio da je najbolje da održavam koncerte u centru grada. Muči me što ne uspevam da uštedim za kartu do Beograda, jer sanjam da sviram u Knez Mihajlovoj ulici. Tamo bih mogao da zaradim više hiljada dinara, ovde sam presrećan sa par stotina na dan - kaže Josip Dragić.

Iako pokušava da u problemima pronađe pozitivne strane, Josipa Dragića najviše boli što ne pomaže ćerki. Pošto ne može da plaća alimentaciju morao je da odsluži šestomesečnu zatvorsku kaznu.

- Pre dva meseca sam izašao iz zatvora. Nije bilo strašno, jer sam drugim zatvorenicima držao časove gitare. Imao sam pet koncerata iza rešetaka i drago mi je ako su drugi nešto naučili od mene. Koliko god je razlog mog odlaska u zatvor bolan, vreme provedeno tamo nije uludo potrošeno. Od malena sviram evergrin, najviše volim džez i klasiku. Nije me sramota da stojim na ulici, navikao sam na publiku. Meni je ulica kao bina - kaže Josip Dragić.

Dragić otkriva da na repertoaru ima najviše pesama koje vole starije žene, a to su romantične kompozicije. One mu najčešće i prilaze, poneka čak i naruči pesmu „na uvce" što je jedan od razloga zbog čega je zavoleo da svira sam pod vedrim nebom.

- Svirao sam i u pratnji folklornih ansambala, po restoranima, manifestacijama, ali sada zbog godina nemam više šansi. Ne verujem da bi me neko hteo. Uostalom, u životu su mi uvek drugi dirigovali. Došlo je vreme da budem svoj gazda, makar na ulici - zaključuje Josip Dragić.