U MZ "Verušić" kažu da od Grada traže malo, a dobijaju još manje

Kada se Bikovačkim putem krene prema Verušiću i prođe tabla sa nazivom naselja, onda neko ko ne poznaje taj kraj može da se zapita – pa gde je to selo, gde su ulice, ušorene kuće, prodavnice, eventualno neki parkić i slično? Ali, od toga gotovo ničega nema, jer na 5700 hektara koliko pripada Verušiću, živi sedam stotina stanovnika, odnosno njih osam po hektaru, najviše na salašima od kojih su neki grupisani uz Čantavirski i Beogradski put, pa čine zaseoke kao što su Šištak, Purčarev i Gabrić šor i Klisa. Takva razuđenost isključuje čak i pomisao na uvođenje vodovodne mreže i, pogotovo, kanalizacije, pa stanovnicima ostaje da vodu koriste iz bušenih bunara i kopaju septičke jame.

Ivan Korponajić, predsednik Skupštine MZ Verušić

„Kada je Verušić postao samostalna mesna zajednica, 1994. godine, imao je oko 900 stanovnika, a sada se taj broj smanjio. Ali i pored toga što ljudi odlaze, jedan broj mladih ipak ostaje na svojoj dedovini, tako da imamo i dece, koja idu u školu i vrtić u Aleksandrovu, u školu odlaze školskim autobusom a u vrtić mališane nose roditelji. Život se sačuvao na salašima koji su uz puteve ili imaju pristup sa atarskih puteva, dok se na mnogima koji su udaljeniji - ugasio. Čak imamo i sada, u 21. veku, nekoliko salaša do kojih još nije stigla struja!  Ovako velika teritorija nastala je pripajanjem Verušiću delova Starog i Novog Žednika, Bikova i Aleksandrova. Mladi ovde ostaju jer mogu da se bave ratarstvom i stočarstvom, ali da bi se zadržali na selu neophodno im je stvoriti neke osnovne uslove, a to su putevi, ujednačen napon u električnoj mreži, internet koji teško dobijaju jer su nam uveli bežičnu telefoniju umesto fiskne, i drugo. Malo je toga što tražimo, znamo kakva su vremena i mogućnosti pa smo skromni u zahtevima, ali nažalost dobijamo još manje ili gotovo ništa“, kaže Ivan Korponajić, predsednik Skupštine na Verušiću.

Atarski putevi i jedna ulica

Sadašnji predsednik Skupštine mesne zajednice bio je jedan od njenih članova u prethodnom sazivu a ove funkcije se, kaže, prihvatio jer želi da u svom mandatu posveti više pažnje rešavanju pojedinih problema kojima se možda nije poklanjalo dovoljno pažnje ili nije bilo mogućnosti da se reše. Jedan od njih je održavanje atarskih puteva, toliko značajnih da bi poljoprivredna domaćinstva opstala na ovom području.

„Hteli smo da se putem povežemo sa Bikovom, i to je u prethodnom periodu uspelo, pa jednim delom sa ove tritorije izlazimo na Čantavirski i Beogradski put, a sada tražimo rešenje da povežemo Beogradski put do Somborskog puta pa do Male Bosne. Podneli smo zahtev za nasipanje tucanikom tog jednog puta koji vodi u Žitnički atar, jer ima odgovarajuću širinu, i od Službe za poljoprivredu, u čijoj su nadležnosti atarski putevi, dobili smo obećanje da će to biti urađeno. Međutim, zbog izbora je sve usporeno i stalo, pa očekjemo nakon konstituisanja nove lokalne vlasti da ovo obećanje bude ispunjeno. Žitnički atar se spaja sa Somborskim putem i ide prema Ljutovu, u stvari vodi do granice direktno i zamislili smo da tuda traktori mogu da prođu a da se ne lome i da izbegnu gradske saobraćajnice. I u Maloj Bosni su zainteresovani da povežemo puteve te mi radimo da se to i ostvari“, kaže Ivan Korponajić.

Da pomogne u uređivanju atarskih puteva zainteresovana je i „Mlekara“, koja na Verušiću ima svoje kooperante i zbog redovnog preuzimanja mleka pristup njihovim salašima od najvećeg je značaja.

„Mlekara“ je pokrenula akciju i želi da pomogne novčanim sredstvima da bi njihove cisterne za preuzimanje mleka mogle da dođu do „bazena“ proizvođača.  Ovde postoji otkupna stanica za mleko, gde ga manja poljoprivredna imanja koja se bave stočarstvom donose, ali ima nekoliko, pet ili šest, većih gazdinstava gde se mleko sakuplja u takozvanim „bazenima“, sa rashladnim uređajima i vozilo „Mlekare“ dolazi po njega, a to su određene količine koje se isporučuju dnevno, tako da Verušić svakog dana snabde grad sa oko 3000 litara mleka. U razgovorima smo sa Službom za poljoprivredu i nadamo se da će to ove godine biti urađeno“, kaže predsednik Skupštine Ivan Korponajić.

Od ostalih planova i zahteva mesne zajednice, jedan se odnosi na ulicu u naselju Šištak, koja treba da bude asfaltirana u dužini od 500 metara i u mesnoj zajednici kažu da nemaju ništa protiv da se to uradi i u fazama ali da konačno nešto i ove počne da se radi.

„Druge infrastrukture osim puteva ovde ni nemamo, a da se oni urede čekamo, koliko pamtim, već više od 12 godina. Prvi put smo napravili sada projekat za ulicu u Šištaku, obećano nam je za ovu godinu, pa ćemo videti da li će od toga nešto biti.  U Purčarevom šoru urađeno je okretište za autobuse, to je „Suboticatrans“ nasuo tucanikom, pa je problem rešen. Osim ovoga, hteli bi i biciklističku stazu ili trotoar da se povežemo sa Čantavirom, u dužini od oko 5000 metara, što su već prethodna rukovodstva pokrenula, ali još uvek ništa od toga“, kaže Korponajić.

Gasovod bez gasa, struja slaba

Verušić je bio među 12 vangradskih mesnih zajednica koje su sa beogradskom „Telefonijom“ svojevremeno ušle u projekat izgradnje gasovodne i telefonske mreže, ali kako je ta firma otišla u stečaj, ostale su položene instalacije i problemi jer je jedan deo polagan preko privatnih poseda bez saglasnosti vlasnika.

„Taj problem je rešen već kako je rešen, mislim da je većina bila zadovoljna odštetom koja im je isplaćena, gas je prošao ali gasa za naša domaćinstva nema, međutim, koliko znam, Aleksandrovi salaši su ga dobili. Što se tiče telefona, rekli su da je razvlačenje fiksne telefonije na ovako razuđenom području skupo, pa smo dobili bežičnu vezu, ali to stvara problem jer ne možemo da dobijemo neke „pakete“ a internet hvatamo preko dva silosa na kojima se nalaze antene. Dakle, sa telefonima ne možemo ništa drugo, osim da razgovaramo“, kaže Ivan Korponajić.

Problem Verušića je i neujednačen napon u električnoj mreži, zbog čega često stradaju kućni aparati i drugi uređaji na gazdinstvima. U poslednje vreme, nešto se ipak menja na bolje.

„U Elektrodistribuciji Subotica naišli smo na razumevanje, njihov predstavnik Duško Petrović bio je i na zboru građana, kojem je prisustvovao i gradonačelnik, i od tada je došlo do poboljšanja pa je naselje Šištak dobilo pojačanu struju, ali ima još delova gde je slabiji napon ili često dolazi do kraćih prekida, pa se nadamo da će doći do remonta dalekovoda. Mnogi od drvenih stubova postavljeni su još pre gotovo 50 godina, kada je uvođena električna energija na Verušić“, kaže Korponajić.

U mesnoj zajednici zainteresovani su i insistiraju na sadnji vetrobranskih pojaseva uz puteve, jer su oni nekada postojali ali su drvoredi posečeni i nisu zasađeni novi.

„Na ulazu u Mikićevo, koji pripada našoj teritoriji, to je jako lepo odrađeno i tražili smo da se nastavi sa sadnjom vetrobranskih pojaseva, što je bolje i efikasnije nego da se pošumi jedna parcela od, recimo, 50 hektara. To bi bilo duž Beogradskog puta, a ja se sećam, jer ovde sam rođen, da je nekada postojao drvored sve do Višnjevca, ali kada je dotrajao i posečen nije zamenjen novim“, kaže Ivan Korponajić.

U Verušiću imaju problem sa odnošenjem smeća a inicijativu da kupuju „žute vreće“ građani ne prihvataju, jer smatraju da im to nije potrebno pošto ionako svoj otpad, navodno, spaljuju ili ga odlažu u kontejnere u toku prolećne i jesenje akcije čišćenja. Ipak, prošle godine je zahvaljujući zalaganju poljočuvara raščišćena jedna divlja deponija smeća i povelo se računa da se više ne baca ko gde stigne, ali naselje više nema poljočuvara, pa je jedino rešenje nova gradska odluka kojom će se uvesti red i redovno odnositi otpad iz domaćinstava.

Žuta zemlja na Koridoru

Na oko kilometar i po od mesne zajednice, na takozvanom „Koridoru 10“, postoji nedovršen nadvožnjak sa kojeg kiša spira žutu zemlju pravo na put, a na njemu se u isto vreme skuplja voda, što predstavlja potencijalnu opasnost za vozače.

„Kada padne kiša, vozači uleću u vodu a ne znaju da je na asfaltu žuta zemlja, zbog čega može doći do klizanja i nesreće. Obavestili smo nadležne i tražili da se bar iskopa neki kanal da se na kolovozu ne zadržava voda i rekli su da će izaći da to vide i da će uraditi nešto“, kaže Ivan Korponajić.