U Gerontološkom Domu pronašli ljubav svog života

Postoji mudra izreka, da su zakoni ljubavi moćni principi, koji mogu da odole testu vremena i donesu sreću i napune dušu ljudima koji ih slede. Čini se da je baš tako i u slučaju Eve i Željka, koji su u subotičkom Gerontološkom domu stvorili odnos, u kojem se velika ljubav uzvraća.

Eva Sadecki, sada penzionerka, kaže da je tačno da je na pragu sedme decenije u tom Domu našla ljubav svog života. A čini se da je tako i sa Željkom, za kojeg je društveni život najvažniji kada su zajedno na događajima koje oboje vole.

Eva je četvrt veka bila bibliotekarka i deset godina radila u medijima, gde je bila sekretar, lektor i profesionalni prevodilac. Željko je radio kao precizni mehaničar, a svojim obrazovanjem, šarmom uspeo je da osvoji gospođu Evu u njihovim zrelim godinama.

Složili su se u svemu, čak i oko stvari o kojima različito misle, uvek mnogo razgovarali i tako sagradili vredan odnos, u kojem doživljavaju radost.

U novembru su Eva i njen nekoliko godina stariji saputnik, proslavili njen 74. rođendan u Gerontološkom centru Subotice, gde žive već pet godina, a gde je Željko već boravio.

— Posle kratkog udvaranja počeli smo razgovor o našem zajedničkom životu u Domu. Sada verujem da nas je sudbina vezala, jer smo jedno u drugom našli najveću ljubav svog života. Simbolično je možda i da sam davno, kada sam prvi put poslovno došla u ovu Ustanovu, kao bibliotekar, bila oduševljena Domom koji liči na hotel i pomislila, ovde ću jednom živeti, priča Eva.

Odluku da dođe u Dom donela je kada je njena kćer otišla u inostranstvo sa svojim suprugom i kćeri.

— Tada je došlo vreme da svoj put usmerim u Gerontološki, koji sam davno odabrala. Ostvarila sam i penziju, radila i honorarno, a pre našeg susreta sedam godina sam živela sama. Željko je čak živeo u blizini, ali se nikada nismo sreli. Kasnije mi je pričao da je u Gimnaziji posebno cenio profesora Piri Balaža, a ja sam mu rekla da je to moj otac. Taj trenutak nas je još više zbližio, možda sudbinski. Vodili smo duge telefonske razgovore, a onda me je zamolio da mu nešto sredim, i od tada sam ja njegova životna sekretarica, priča uz osmeh Eva.

Željko podržava njene ideje i agilnost, a ona mu uzvraća brinući se o svim zajedničkim obavezama i željama.

— U sobi nema prostora za čitavo domaćinstvo, ali mi smo već pola kuće preneli. Ja sam se uselila sa svojim pisaćim stolom i kompjuterom u Dom, sredili smo i internet liniju, i uredili svoj ambijent. Oboje smo na nogama, ja radim i ručni rad, treba mi prostor za konce, igle i za komjuter. Svoj prostor ovde može svaki stanar da uredi. Oboje imamo i porodične kuće, ali ja volim sve da optrčim i sredim za nas oboje, kaže Eva.

Održavaju i rođačke kontakte, prisustvuju proslavama u Domu, a Eva kaže da boravak u njemu košta 28.000 dinara ali da takvog konfora i zdravstvenih usluga nema ni u jednom hotelu. —Sve je iznad proseka, pa je i život prijatan. Život u dvoje je lepši, ali ovde treba doći dok si na nogama, a ne u kolicima, da urediš život po svojoj meri, poručuje Eva.

Njen optimizam je navikao da deli i njen partner Željko, koji najviše voli takvu njenu narav.