Tri monodrame Vladimira Grbića: Važne teme savremenog društva kroz pozorište

Mladi glumci, predvođeni Vladimirom Grbićem, koji se ovoga puta oprobao i kao scenarista i reditelj, donose publici tri snažne monodrame "Ne mogu sam", "Tišina" i "Generacija aplikacija". 

Svaka od ovih predstava otvara važna društvena pitanja od vršnjačkog nasilja i seksualnog zlostavljanja, do pritisaka koje nameće savremeni digitalni svet. Iako su teme teške, priče su iskrene i duboko potresne, prikazane kroz perspektivu dece i mladih koji se s njima svakodnevno suočavaju.

- Ovo je bio znatno teži zadatak, najpre zbog činjenice da je bilo potrebno napisati tri drame, a zatim i zbog toga što su sve morale biti u formi monodrame. Da bi predstave bile što sadržajnije i snažnije, odlučili smo da unutar svake monodrame uključimo i kratke filmove koji ilustruju probleme kroz koje su deca prolazila u trenucima kada su im se te situacije dešavale. Tražio sam glumce koji mogu da verno dočaraju život petnaestogodišnjaka, ne samo fizički, već i kroz ponašanje, energiju i emociju. Nismo želeli da to budu deca, već odrasli glumci koji bi, izlaskom na scenu, uverljivo prikazali mladalačko doba, bez da publika u bilo kom trenutku dovede u pitanje njihove godine. Smatrao sam da su prave uloge poverene upravo glumicama koje to mogu izneti, Marko Vujević iz Dečjeg pozorišta, Kseniji Mitrović iz Pozorišta mladih u Novom Sadu i Ani Rudakijević, glumici Narodnog pozorišta u Somboru - istakao je glumac i i reditelj Vladimir Grbić.

Monodrame nemaju međusobnu narativnu povezanost, ali dele zajednički cilj, da probude svest, pokrenu emociju i otvore prostor za iskren razgovor.

- Ono što mi je najvažnije jeste to da je publika reagovala na pravi način. Ljudi su mi danima nakon predstave pisali da su pod snažnim utiskom. Mislim da bi roditelji trebalo da obrate pažnju na uzrast dece koju žele da povedu na predstave. Po mom mišljenju, ove predstave su primerene za uzrast od 14 godina naviše, ali ukoliko neko odluči da dovede mlađe dete, to je isključivo njihova odgovornost. Imamo nameru da predstave izvodimo i u narednom periodu. Cilj nam je da gostujemo po školama, jer se ove tri monodrame mogu igrati i odvojeno, one nisu međusobno povezane. Bilo bi veoma korisno da se nakon svake odgledane predstave organizuje razgovor sa decom, jer je to jedan od naših osnovnih ciljeva. Mi smo tu da postavimo pitanja, a na svakome od nas je da pronađe svoj odgovor.

Iskustvo sa poslednjim izvođenjem predstava pokazalo je koliko su teme i način njihove prezentacije izazvali snažne emocije kod publike.

- Deca su reagovala neprikladnije nego što smo očekivali bili su glasni, komentarisali, dobacivali glumcima. Međutim, publika je na to reagovala potpuno opravdano. Iz prethodnog rada na sličnim predstavama i kroz razgovore sa psiholozima, shvatio sam da ovakve burne reakcije često predstavljaju odbrambeni mehanizam. Za mnogu decu scene koje vide mogu biti stresne i doživljene kao suviše surove. Zato mi je bilo važno da potencijalno teške i agresivne situacije prikažem što suptilnije, tuče se dešavaju iza zatvorenih vrata, seksualno uznemiravanje je prikazano kroz sugestiju, a kraj treće monodrame ostavljen je otvoren, za razmišljanje. Jedini pravi cilj u narednom periodu jeste da se ove predstave igraju što više i da dođu do što većeg broja gledalaca. Poruka je jasna, vreme u kojem živimo je složeno, a decu ne možemo zaštititi samo zidovima kuće. Potrebna su znanja, razumevanje, dijalog i umetnost koja pokreće - zaključio je Grbić.