Stipan Matijević prvi gradonačelnik Subotice posle oslobođenja 1918.

Po ulasku u novu državu, Subotica je po broju stanovnika bila tik iza Beograda i Zagreba a prostirala se na 80.700 hektara i bila izdeljena po kvartovima. Prvih posleratnih dana uglednom advokatu nije bilo nimalo lako da vodi jedan takav grad, koji je do tada bio sastavni deo Austrougarske monarhije.

Međutim, on je i pre rata bio angažovan u javnom životu Subotice i jedan je od narodnih glavara koji su inicirali prisajedinjenje ovoh krajeva Kraljevini Srbiji i jedan od delegata Velike narodne skupštine u Novom Sadu.

- Početkom novembra 1918. u Subotici, u dvorištu tadašnje gostionice „Hungarija“, osnovan je Bunjevačko-srpsko narodno veće, a 11. novembra Stipan Matijević, doktor prava, govorio je kao delegat ovog tela na poslednjem mađarskom Gradskom veću. Jedini je imao smelosti i da po prvi put u Velikoj većnici održi govor na srpskom jeziku – ponosno priča unuka Emilija Matijević. - Kako je zapisao Joso Šokčić, taj govor je popraćen dugotrajnim aplauzom srpske i bunjevačke mladeži, koji su se tada osokolili da manifestuju nacionalnu svest. Sa druge strane, tadašnje mlađarske vlasti bile su šoku.

Posle oslobođenja 13. novembra, Matijević, koji je za sebe govorio da je „Slaven“ bio je gradonačelnik Subotice do 1920., veliki župan i najmlađi kraljevski beležnih, jedan od članova delegacije koja je potpisivala čuveni Trijanonski sporazum, osnivač Pravnog fakulteta...

- Prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića dočekao je 1919. godine, a kako je ovekovečio u svojoj knjizi „Događaji“, ceremonija je bila u Gradskoj kući, gde je kralj i prespavao, potom su zajedno obilazili grad i kupalište na Paliću, gde su posebno uživali i gde je odigrano nekoliko narodnih igara. Budućem kralju se Subotica jako svidela i pitao je dr Matijevića šta može da učini za njih, a on mu je tražio vodovod i kanalizaciju – dalje će unuka. - Dok je bio kraljevski javni beležnik nekoliko puta je u svom domu u ulici Petra Drapšina ugostio kralja Aleksandra, koji je uvek sedeo na istoj fotelji za koju je govorio da mu je najudobnija.

O dešavanjima iz tog burnog perioda dr Matijević je pisao u svojoj knjizi „Događaji“. U svojim spisima govorio je o odnosu sa beogradskim vlastima, koje su se za sve pitale, ali to nije baš uvek funkcionisalo.

- Kako je posle rata bio zabranjen izvoz u Austriju, narod mu se obraćao sa molbama šta da rade sa svinjama. Nekoliko puta je pisao u Beograd, a kako nije bilo odgovora, a svinje pristigle za klanje, on ih je otkupio i podelio sirotinji. Tek kada je to urađeno, stigao je dopis iz Beograda da objasni zašto je tako postupio – navodi se u knjizi.

Dr Stipan Matijević je bio jedan od osnivača Pravnog fakulteta, koji je bio deo beogradskog univerziteta.

- Veliku konkurenciju činio nam je Novi Sad. Pravni fakultet u Subotici, koja leži na granici, vršit će nacionalnu zadaću, te će biti stalan čuvar nacionalne svetsi i suzbijati stranu propagandu, koja najlakše prodire u pograničnim mestima – pisao je dr Matijević. - Za suzbijanje ovakve propagande najpodesnija studentska mladež, koja je puna idealizma i nacionalnog duha.

Spise, fotografije, kao i fotelju na kojoj je odmarao tvorac Jugoslavije, naslednici i danas pažljivo čuvaju. Ali nije samo prestolonaslednik bio gost u domu Matijevića, koji je projektovao čuveni gradski arhitekta Titus Mačković.

- Deda je važio za strogog i pravičnog čoveka, uglednog advokata koji siromašnima nikada nije naplaćivao. Radio je puno, bio je posvećen poslu i politici – seća se unuka. - Sa druge strane, voleo je i druženje i stalno je pravio večere za svoje prijatelje i to na krovu male kuće. Znao je da skloni merdevine da niko ne može da ide kući. Jednom prilikom tu je bio i doktor Magarašević, koji je morao da skače da bi stigao na hitnu operaciju.  Za svoje zasluge odlikovan je ordenima Svetog Save trećeg reda, Jugoslovenske krune četvrtog reda i Belog orla petog reda.

U domu je bila advokatska kancelarija, ali tu su rasla i deca, sin Lazar i ćerke Magdalena, Suzana, Kristina i Olga, koji su misao i delo dr Matijevića preneli na svoje naslednike.

Kada je umro, cela Subotica je tugovala a on je jedini čovek čiji je odar bio izložen u Vestibilu Gradske kuće i sahranjen o trošku grada. Kako je pisao list „Neven“ 31. maja 1939. godine, njegova smrt ucvilela je ceo grad.