SUgrađani: Elvira Janoši - "Vijali su me, ali nisu me stigli!"

Onome koji priča njenu priču potrebno je mnogo više od nekoliko stranica - ma kako sadržajne bile. Pred nama je građa za knjigu, za roman; a rezultati za enciklopediju. Kako se (iz)boriti?! Dok sedimo u njenoj kući-muzeju na Paliću, za stolom sa posluženim kolačima, okruženi bezbrojnim peharima, medaljama, starim predmetima i zanimljivim figuricama koje su prošle čitav svet da bi se skućile na adresi Horgoški put 70, oko nogu nam se vrzmaju pitome mačke, a naspram nas – naoko krhka žena sa prepoznatljivim pletenicama, u sportskoj garderobi – kao da je u svakom momentu spremna da potrči… I učiniće to ubrzo po našem odlasku jer Elviru Janoši, našu najuspešniju ultramaratonku, predsednicu Ultramaratonskog saveza Srbije, korak zove i ispunjava – nekad, danas i ubuduće. S tim da sada bira - svoj tempo. 

-    Rođena sam u Čantaviru. Moja mama i ja obilazile smo stare salaše, kuće, i te stare predmete što smo našle, što nam se svidelo, to smo ili kupile ili su nam dali. Tako da sam ja čitavu kuću opremila starinom, starinskim stvarima (naravno, imamo i sve ono što treba, što karakteriše 21. vek). Dnevna soba je skoro sve stari nameštaj (kauč ima više od 200 godina), tu je i tatin starinski bubanj (dobošar je bio), više vrsta preslica… 

I dok je od majke nasledila ljubav prema antikvitetima i starinskim predmetima, to se ne bi moglo reći i za “sportski” talenat koji nosi u sebi. Naime, niko od članova porodice nije se bavio sportom, a ako ćemo do detalja – već kao devojčica od ostatka familije izdvajala se i izgledom. 

-    Bila sam ona crna ovca! (smeh) Možemo krenuti od toga da su i mama i tata i sestra bili crni, sa crnim očima, a ja… Pitala sam mamu da li je tu možda komšija ili poštar posredi. (smeh) Uvek sam bila jako nevaljala dete, pentrala se po drveću, pa dobila batine, krala jabuke, šljive - vijali su me vlasnici, ali nisu me stigli, naravno. U osnovnoj školi imala sam zlatnu nastavnicu fizičkog vaspitanja, i ona je jednom rekla - od ovog deteta će biti veliki sportaš! Samo nije znala koja grana je u pitanju pošto sam i igrala košarku i plivala, išla na balet, na gimnastiku, na klizanje… i bila, recimo, dobra u svemu. Rekla sam – ne, ja ću da trčim, i krenula kod čika Pište (Stevan Crnjaković) u “Spartak”, na prvom treningu slomila nogu i onda mi je mama rekla - nikad više!

VOLELA SAM SVET, ALI TORANJ ME JE VUKAO - Naša sagovornica se odnedavno našla i u ulozi skupštinskog odbornika (kao član Saveza vojvođanskih Mađara, na čelu sa dr Balintom Pastorom koji je takođe član njenog kluba - trenutno se priprema za Beogradski maraton, ustajući u četiri ujutru i disciplinovano istrčavajući zadatu maršrutu). Iako je tokom bogate karijere imala šanse da ostane u inostranstvu, nije mogla da zamisli početnu odvojenost od dece i supruga, ali i nešto drugo: “Volela sam odlaziti na takmičenja i volela sam da vidim svet, ali nekako me je uvek nazad vukao ovaj toranj...”. 

Trener je pokušao da nagovori mamu, ističući koliko joj je ćerka talentovana. I dok je majka uporno ponavljala - ne, ne i ne, došao je tata i presekao - ona će da trči!

-    Tako sam krenula ponovo, ali bila nekako mlaka voda… Skakala sam i uvis (sećam se, preskočila svoju visinu – tehnikom makazice), trčala srednje pruge (400, 600, 800 i 1000) - bila, možda treća na krosu, ali znala sam da me nešto vuče dalje, da to mene ne ispunjava; razgovarala sa ljudima i odlučila da ću da trčim maraton! Krenula sam, i kada sam već četvrti, peti put istrčala rezultat bolji nego što je trebalo za kvalifikacije za Olimpijadu (za žene), jednostavno nisam htela, nego sam rekla da ću da trčim duže. U Segedinu je bio 12-časovni ultramaraton ukrug - nas četiri devojke smo se dogovorile da ćemo otići i kao štafetu istrčati, ali bila sam jedina! Stajala sam, pitajući se šta sad, kada sam primetila da me gleda jedan ogroman čovek i prilazi mi! Zašto si tužna – pita; kažem – nisam, ali nisu došle ostale cure pa ne mogu da trčim. A pojedinačno – nagovori me on. To je bio Jožef Kraljvič iz Budimpešte (Dodo-bači, tako smo ga zvali), trener ultramaratonaca, koji je otkrivao najtalentovanije i bavio se njima. On mi je non-stop slao planove treninga, ja sam to uradila; jednom mesečno smo se videli i dogovarali kako dalje.

Jednom prilikom rekao joj je da pogodi šta on misli – koliko će ona na 24-časovnom maratonu da istrči kilometara. Ona kaže -180, a on pokazuje papir gde piše isto toliko! I procena se poklopila… A kada su tako duge destinacije u pitanju, ne oseća samo telo napor, već i psiha. 

-    O, da, bilo je hiljade i hiljade kriza. To nisu bile krize, nego smak sveta! I uvek sam govorila - samo ovo da završim i nikad više! To svaki ultramaratonac kaže - više puta na jednoj trci. Međutim, čim završiš, ako si dobro završio i imaš rezultat, onda već ne gledaš na nokte koji su otpali, na rane, na to da si izgubio ne znam koliko kilograma, da si se isušio… Nego odmah planiraš - koja je sledeća trka!

Nažalost, samo dan pred poslednju trku za koju ju je pripremao (24-časovna u Segedinu), Dodo-bači iznenada umire, a ona van sebe, ali uz podršku sponzora (braća Đorđević) i dragih ljudi, sa bolom u srcu, odlučuje da trči i – pobeđuje. Za svog mentora. Za sebe. I ne staje. 

-    Sa 24-časovnim trkama obišla sam skoro čitav svet, al’ opet sam osetila da je tu onaj mali vrag u meni, da to nije dovoljno! Stigla sam do 192 kilometra (lični rekord) i rekla sebi - ne, idemo dalje! I 1995. otišli smo za Kaliforniju (suprug me je pratio), na prvi šestodnevni ultramaraton. Ja stigla, moja oprema nije - kofer ostao na aerodromu! Organizatori su me obukli, dali patike, sve što treba, ali ipak to nije moje… Ali istrčala sam i bila druga u konkurenciji ljudi iz celog sveta! Te trke organizuju se na osnovu poziva, a pozivali su samo one najbolje, da bi nakon tog prvog šestodnevnog dobila nove i nove pozive i išla po čitavom svetu. 

I dok 24-časovne maratone više ni ne broji, među šestodnevnima izdvojiće i Hirošima-Nagasaki, Beograd-Budimpešta, pa svetski kup u Južnoafričkoj Republici, da bi od 1998. krenula i na desetodnevne…

-    Svake godine imala sam tri ili četiri takmičenja. Bila sam jedanaest puta u Njujorku, sedam ili osam puta u Australiji, u Južnoafričkoj Republici, u Japanu dva puta… Svako takmičenje mi znači, ali izdvojila bih ono Hirušima-Nagasaki: to je 450 kilometra za tri dana i trinaest sati! Bilo nas je svega petoro iz čitavog sveta - četiri muškarca (iz Nemačke, Amerike, Hrvatske, Japana) i ja, jedina žena. Nije se išlo na rezultat, ali trebalo je svakog dana do toliko i toliko sati stići do određenog grada, i ako ne stigneš, ispadaš, ne možeš da nastaviš! Znam da sam jedva čekala drugi dan, kao tamo će biti malo predaha - stižem umorna, gladna, i taman hoću da se svučem, a oni pokazuju na sat - hajde dalje! Ništa, ni gutljaj vode! Ali stigla sam do kraja. Bila je jako lepa organizacija, svako od nas imao je pratioca koji je išao kolima – ja Japanca koji nije znao engleski, tako da smo se rukama i nogama sporazumevali, i na kraju sam naučila jednu japansku pesmicu!  

Iako ju je na takmičenjima uglavnom pratio suprug (i kako kaže, bio jako dobar pratilac), pre jednog (šestodnevni u Južnoafričkoj Republici) osetila je da sada sa njom treba da ide - ćerka. 

-    Nisam znala objasniti zašto, samo sam rekla da mora ona da ide! Počeli smo da trčimo, staza je bila neravna, i ja padnem, slomim rebra! Ali u tom trenutku to još nisam znala, samo nisam disala redovno. Bila sam sva od krvi, organizatori pitaju da li hoću da stanem, kažem - otkud?! I sa pola pluća, tako dišući, bila sam prva i istrčala rekord Južnoafričke Republike. Vratile smo se kući i nakon dve nedelje desila se tragedija. Ćerka se vraćala iz grada kolima i pijani vozač je naleteo na nju. Kao da osetila da će se nešto desiti, ali nisam znala šta… Bilo je to 2003. godine, i posle dugo dugo nisam mogla da prođem ovim putem…

OD TRI DO TRI HILJADE MIKULAŠA - “Kada klub još nije zvanično postojao, već sam samo trenirala decu, na dan Mikulaša ja im kupim one male čokoladne Mikulaše i kažem – sad idete od te do te tačke i kada se vratite, svi ćete dobiti po jedan! To im se svidelo pa su iduće godine, uoči Mikulaša, pitali da li mogu dovesti sestru, brata, komšiju… Što da ne. I broj se udvostručio pa utrostručio... Danas na tradicionalnoj Trci Mikulaša imamo već između tri i četiri hiljade učesnika".

Dok gledamo suze u očima, znamo da reč UTEHA u ovom slučaju ne postoji, ali svetlost u život unosi druga ćerka (po struci defektolog) i troje unučadi koji žive u kući pored, a tu je i ćerka koja se u njen (njihov) život uselila nakon tragedije… I tu ostala. 

-    Mislila sam da neću preživeti. Trčala sam, svašta radila, ništa nije pomoglo. Pošto sam radila kao predškolski pedagog-psiholog, i obilazila predškolske ustanove, nadgledala rad vaspitača, odlazila sam i u “Kolevku”, gledala tu slatku dečicu. Kad uđeš, svi bi da ih pomiluješ samo! A jedna je imala ogromne oči i samo me gledala. Dignem je i pitam - ko je ovo dete? Meni ona treba… I počela je borba za nju. U tim trenucima nisam znala da li plačem za detom koje sam izgubila ili za njom koju još ne možemo dobiti. Imala je dve godine, bila medena, doveli smo je za Božić kod nas, a kada smo je vraćali (morali smo), ona je prva počela da plače, pa ja, pa suprug. Zahvaljujući pomoći mog profesora iz Novog Sada Emila Kamenova, uspeli smo da izguramo process do kraja. Jednog dana zvoni telefon – Elvira, da li sedite – pita me on. Kad hoćete da dovedete dete? Kažem – juče! Odmah smo otišli po nju. Iako nismo mogli zvanično da je usvojimo (mi smo staratelji), ona je naše dete. Danas ima 24 godine, eno je u Batajnici – vojnik. (smeh)

Završivši Filozofski fakultet u Novom Sadu (“Radi tate i mame koji su mi rekli – trči, ali moraš nešto da imaš u ruci!”), vanredno upisuje Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja (za šta nije znao niko osim muža), nakon čega počinje i njena karijera trenera. 

-    Počela sam treniram ćerke, dolazile su sa mnom, išle smo zajedno i na pripreme, takmičenja. Onda su one povukle svoje školske drugarice, pa je društo bilo sve veće i veće. Pomislila sam da bi trebalo jedan klub organizovati, i tako 2007. nastaje Ultramaratonski klub “Paligo Palus” Palić, a nakon godinu dana osnivam i Ultramaratonski savez Srbije. Što da ne, Katica za sve! (smeh)

SAD TRČI ZA… - “Na takmičenjima mi je puno pomagao suprug Tibor Janoši (po struci veterinar). Kada sam već bila van sebe (jer kada prođeš isti krug hiljadu puta, dosta ti je i teško ti je), on je počeo – e, sad trči za… I počeo da nabraja. Pošto smo imali puno mačaka, rekao je ime jedne mačke, pa druge, pa treće, pa su deca došla na red. Kažem, nemoj dalje, ne mogu. Dobro, kaže on, idemo kući, pa ću reći (ne znam kome) da nisi htela da trčiš za njega… (smeh) Uvek je vodio i dnevnik takmičenja, gde god smo išli, i neki put sam i bila besna na njega kad sam prolazila pored - gledaj mene, možda mi treba nešto, a ti samo pišeš! (smeh) Ali sad vidim koliko je to dragoceno…”. 

Klub „Paligo Palus“ danas ima dvadesetak članova, od kojih nisu svi iz Subotice i okoline. Baš kao što je nekad i sama dobijala planove, sada ih piše i šalje u Englesku, Švedsku, Mađarsku, Rumuniju i Hrvatsku, a unutar zemlje u Leskovac, Niš, Beograd… Među članovima je i naš poznati ultramaratonac Jovica Spajić. Za one koji su bliže, Palić sa svojim šumarcima, uzbrdicama, stepenicama i stazom oko jezera (14 kilometara) nudi dobre uslove za trening, a tu su i zimske i letnje pripreme – more, planine. Klub na Paliću organizuje međunarodni ultramaraton i prvenstvo države – ove godine već 20. po redu, pomažući onima iz naše zemlje, koji eventalno ne mogu da odu u neku drugu zemlju, da istrče limit za prvenstvo sveta. 

-    Imam jako talentovane trkače. I interesantan sastav - imamo specijalca, popa – kantora, političara, baku od 65 godina, dečka od 11… šaroliko društvo, jako lepe rezultate postižu. Nikoga ne pozivam – ‘ajde, pridruži se. Onaj ko hoće, i dođe. I oni koji se sami odluče za ovo, oni i ostaju. Sad pripremam jednu devojčicu, veoma talentovanu, zove se Tijana Čaki Šebek, ima 15 godina, a već sa 13 je dva puta trčala 100 kilometara, i bila prva među odraslim ženama na međunarodnoj trci! Već je bila u Švajcarskoj, na Kipru, u Italiji, sad u Španiji…  Ja se više ne takmičim, nemam vremena (držim treninge dva puta dnevno, a tu je i administracija), ali ispunjava me to da vidim ono što sam postigla i drago mi je što ono što znam, mogu da predam. Kada vidim ovu devočicu kako trči, onda sam sretna. Ono što sam htela, postigla sam (sve). Držim rekorde dve države - ovde i u Mađarskoj, i rekla sam - kada budu počeli da mi ih obaraju, počeću ponovo. Ali još nisu. (smeh)