Sećanje na boemske noći grada - priča harmonikaša Bore Nikolića

Dočekuje nas za klavirom, bez reči i bez potrebe da se nameće, a iza tog mira je život koji bi stao u nekoliko romana. Svirao je svuda gde je muzika imala smisla, od kafane Pere Rajčića gde su prve note značile više od honorara, preko restorana Spartak, do čuvenog hotela "Patria", epicentra kulture jednog vremena.

- U Subotici je tad bilo bar 10 čuvenih restorana i kafana. I bili su sinonim za kulturu. Tačno se znalo gde sviraju tamburaši, gde mađarski Romi, gde srpski Romi, a gde izvođači džez muzike. Ne zna se gde je bila bolja atmosfera i nije se tamo odlazilo samo da se jede i pije, već i da se sluša kvalitetna muzika. U hotelu "Patria" smo nastupali šest dana nedeljno i svako veče je bilo po 300 gostiju. Tako čak tri decenije. Ni sam ne znam pred koliko gradonačelnika, ministara, diplomata, ambasadora, lekara, advokata i umetnika smo nastupali – počinje priču Bora Nikolić, harmonikaš i osnivač "Subotičkih solista".

Znalo se kako se odeva za takve prilike, gospoda u odelima, dame u večernjim haljinama. A u sali Subotički solisti, orkestar koji je tada bio brend grada. Istoriju boemskog života Subotice pisali su: klavijaturista Šandor Kolompar Šacika, bubnjar Geza Burai, klarinetista Franjo Horvat, violinista Stevan Nikolić i Bora sa svojom harmonikom koja je znala da ispriča priču bez ijedne reči.

- Muzika mora da bude emocija. Nije dovoljno samo da se svira tačno, jer muzičar nije samo umetnik, on je i psiholog, šarmer... Svirali smo sve, od najlepših klasičnih kompozicija, preko šansona, šlagera, filmske muzike, džeza, etno i romske, pa starogradske muzike – nastavlja sagovornik.

Na najvišem nivou izvodili su na stotine kompozicija i teško je izdvojiti one koje je publika najviše volela. Ipak, postoje neke koje su se tokom večeri ponavljale na zahtev gostiju, poput: „Love Story“, „My Way“, „Pariska noć“, „Fascination“, zatim „Na lepom plavom Dunavu“, pa potom starogradske poput „Bele ruže, nežne ruže"...

- Naša izvođenja dopirala su do svakog gosta. I nije bilo večeri bez suza, što radosnica, što onih zbog neuzvraćenih ljubavi ili sećanja na one koji više nisu živi. Ljudi su se uz našu muziku veselili i tugovali. Bilo je mnogo smeha, ali i neverice. Koliko je samo opklada palo zbog naših izvođenja, jer je uvek bilo onih koji su mislili da ne sviramo uživo, već da je u pitanju plejbek. Pa onda, kad izgube opkladu, prilaze u neverici, stegnu mi ruku, grle nas u šoku – kroz smeh će šef orkestra Subotički solisti.

Ali život nije bio samo scena. Bora je rođen u Selenči, a da bi stigao na nastavu u nižu muzičku školu koju je pohađao u Bačkoj Palanci, morao je da prepešači osam kilometara do šinobusa. I tako godinama. Tragom njegovog talenta, roditelji odlučuju da prodaju kuću i zemlju i da se čitava porodica preseli u Sombor gde ovaj umetnik nastavlja srednje muzičko obrazovanje. Nakon vojske dolazi u Suboticu, ali u ovaj grad ga nije dovela harmonika, već ljubav.

- Moja Ljilja je ćerka čuvenog muzičara; bio je poznat kao Miloš Veliki. Nakon odsluženja vojnog roka, oženio sam se i došao u Suboticu, gde sam pola godine nastupao sa njenim ocem koji je svirao u tada najčuvenijem tamburaškom sastavu – veli ovaj umetnik gospodskih manira.

Sa Subotičkim solistima nastupao je širom Evrope, od Pariza, Brisela, Luksemburga, preko Opatije, Dubrovnika, Portoroža, Poreča, Rovinja... pa do svih prestonica u bivšoj Jugoslaviji. Imao je čast da nastupa na španskom kraljevskom balu, potom pred Arsenom Dedićem i Gabi Novak, a Steva Karapandža mu je pripremao obroke.

- Širok i internacionalni repertoar, uz vrhunski kvalitet izvođenja, ono je što je Subotičkim solistima otvorilo vrata Evrope. Znate, na nastupu morate biti internacionalni, za Italijane kancone, za Francuze šansone, ali emocija mora biti univerzalna – objašnjava Bora.

Najveći subotički boemi zvali su njega i njegove muzičare da obeleže najvažnije životne trenutke. Jer znalo se – gde svira Bora, tu muzika nije samo zvuk, već emocija koja ostaje zauvek.

- Svirali smo svima koji su značili ovom gradu, ali ne na velikim scenama, već tamo gde se život zaista dešava. Na svadbama, na proslavama rođenja dece i unuka, na ispraćajima u vojsku kada se steže grlo i kriju suze, na krštenjima... – priseća se sagovornik.

Članovi "Subotičkih solista" nikada se nisu svađali, ali se uvek znalo ko je šef. Sa takvom podelom zadataka, funkcionisali su kao jedno. I baš to „jedno“ je i napravilo razliku. Nisu bili samo muzički sastav, već su bili „institucija“.

- Svi smo iz muzičkih porodica i od malih nogu smo naučeni manirima, kako se treba oblačiti za nastup, kako se ponašati, kako šarmirati goste, a istovremeno im i ukazati poštovanje. Znate, nas su roditelji učili i da poštujemo autoritet, u slučaju "Subotičkih solista to je bio Bora. Tako da, i ta naša sloga je sigurno doprinela uspehu koji smo postigli – svedoči klavijaturista Šandor Kolompar Šacika.

Ovi umetnici bili su čuvari jednog boemskog, a istovremeno i gospodskog načina života. Vremena u kojem se znalo kako se sluša i kako se svira. A takva vremena ne nestaju potpuno, ona se presele u priče i sećanja i u one retke trenutke kada neka nota, negde, podseti da je Subotica nekada zaista bila kao Pariz.

- Naš grad je zaista imao noćni život istovetan onom u francuskoj prestonici. Bili smo, nastupali, pa možemo sa sigurnošću da kažemo – završavaju sagovornici.