Sa beskućnikom Stivenom Braunom na minus 5 stepeni

Zaslepljeni ličnim problemima, na tuđu nesreću žmurimo, ili čak ako su nam oči i otvorene tuđu muku ignorišemo. Na ispruženu ruku beskućnika, svakom je barem jednom okrenuo glavu. Iako su tu svuda oko nas, za mnoge su nevidljivi. Na svetski dan humanosti otišao sam da popričam sa Stivenom Braunom, našim gradskim beskućnikom, koji već skoro dvadeset godina živi u hotelu sa milion zvezda, bolje reći „pod vedrim nebom“ na promaji. Poput duha živi u ćutanju. Nikome ne smeta i nikoga ne dira. To je sigurno jedini beskućnik u Srbiji koji ne prosi. Beskućnik je sa manirima i stilom.

Tu smo u Pivnici Hotela „Galerija“. Iako je napolju – 3 stepena, Stiven je u plastičnim kroks papučama bez čarapa. Na sto iz džepa vadi kutiju Džordž Karelija, pali cigaretu i naručuje„jeger“.

- Tu sam jutros rano došao da odspavam sedeći, - počinje razgovor Stiven Braun. Od kada je onaj dečak zapalio beskućnika Dragana Todorovića iz Futoga u Novom Sadu, strah me da spavam. Naslonim se negde i spavam sa otvorenim jednim okom. Plašim se da se nešto slično i meni ne desi. Živim za jedan dan i danas sam se „raspištoljio“. Možda, što nam je praznik, Dan humanosti. Ima dobrih ljudi koji su mi dali da danas pušim, pijem kafu i jedem. Drugo mi ništa i ne treba. Možete misliti koliko sam danas srećan, kad je meni dovoljno i – ništa“.

KUPANJE - Stivenu je najteža zima, zbog kupanja. Svaki dan se umiva i pere noge na gradskoj česmi a jednom nedeljno odlazi na Gradski bazen da se kupa. - Kada bih kojim slučajem dobio na lotou, otišao bih u neki hotel sa zvezdicama i ceo dan ležao u kadi punoj tople vode - kaže Braun.

Moj junak iz ove priče nije obični beskućnik. Prvo je imao, a sad nema. Kad ga je, kako kaže, đavo uzeo „pod ruku“, morao je na ulicu. Pobegao je od svega što je imao. Čak i od imena. I ime je promenio da pobegne od sebe. Na njegovom primeru se može videti da beskućništvo nije izbor, već splet loših situacija i nekih sudbina, koje dovode ljude na ulicu na margine života. Stiven o svojoj sudbini nerado govori.

- Ovaj život je moj izbor i ne tražim da me bilo ko žali,-kaže Braun. Život beskućnika može da zadesi svakoga. Banka ti uzme stan ili kuću za neplaćeni kredit i eto meni društva. Koliko puta sam spavao ispod nekog balkona u prizemlju višespratnici i kad san neće „na oči“ često sam razmišljao, da li bih bio srećan da imam sve ono što nemam. Da sam kućnik, kao ovi gore iznad mene što imaju stanove. Da imam svoju adresu gde mi svakog dana neko zvoni za račune i sudske pozive. Da se svađam sa komšijama oko zajedničkih prostorija i pokvarenog lifta. Da se plašim hoće li mi neko obiti stan. Jesam beskućnik, ali sve te muke kućnika nemam. Ovde me pod nebeskim svodom u ulici Promaje, ne može niko naći. Mogu da idem kad hoću i gde hoću, bez obaveze da se ikome javljam. I pravdam ako nekad zakasnim. I tako razmišljajući lako zaspim“.

Stiven Braun je beskućnik sa stilom i manirima. Nikad ne prosi, a ne daj bože da stavlja kartonsku kutiju da mu prolaznici bacaju „siću“. Ponekad traži od ljudi koje poznaje, sto i dvesta dinara. Ne traži „na sitno“. Njemu „sitno“ ne treba. To mogu, kako kaže, da mu daju i prosjaci. Kad pije pivo, strano je obavezno, a cigarete skupe.

- Živio sam sve živote,-nastavlja priču Stiven. Imao kuću, posao, platu i živeo kao sav normalan svet. Kad me „đavo“ uzeo pod svoje, odlučio sam da živim život, kakav žive ljudi iz džet seta. Mesec i po dana sam živeo u raskoši. Kad je nestalo novca, morao sam na ulicu. I sad sam navikao na ovaj život. U kolektivni smeštaj idem kad moram. Ne želim nigde da se prijavim. I beskućnik je čovek. Ljutim se što mi u nekim „elitnim“ kafićima ne daju da uđem da platim i popijem kafu. Nemam kuću i ne mogu biti njihov gost. Zamislite, kad biste vi krenuli u neku kafanu, a konobar vas zaustavio na vratima i rekao: „vi ne možete unutra, nemate svoj automobil“.

PENZIJA - Subotičani su solidarni ljudi, priča Stiven, nude mi hranu i odeću, čak i smeštaj, ali ne mogu da napustim život na koji sam navikao. Stiven Braun, iduće godine očekuje da dobije i neku vrstu socijalne penzije od firme gde je nekad radio.

Dok pričam sa Stivenom, pred očima mi se kao na filmskoj traci smenjuju letošnje slike kako moj beskućnik spava na jednoj od drvenih klupa u gradu. Tu pored njega je sva njegova imovina. Pod glavom su mu umesto jastuka već dotrajale sandale, a pored nogu ostaci hleba u najlonskoj kesi. Dživdžani su odavno pokupili mrvice. Iako je pokriven nebom, san mu je čvrst. Kao da bog pored Stivena dežura da ga niko ne uznemirava. I prolaznici koji tuda koračaju kad ga vide da spava, kao da krenu da idu na prstima. Ništa nema da prene usnule Stivenove trepavice.

- Najgora mi je zima. Dok nisu stigli interfoni mogao sam u hladne dane da uđem u neku od zgrada i noć provedem u podrumu pored vrućih radijatora. Sada toga nema. Idem od kafića do kafića i čekam da svane. Negde na stolici, naslonjen na sid sedeći i zaspim. I tako svaki dan, Jovo nanovo,- kaže Braun. Srećan sam sa onim što imam, a poželim samo ono što mi je najpotrebnije. Ne plašim se sutrašnjice. Moj život je da nemam ništa i on me ne može iznenaditi.

Da se vratim na početak ove moje priče. Na ispruženu ruku beskućnika ne okrećite glavu. Ne žmurimo na tuđu muku. I beskućnik je čovek kome treba pomoći.

(Razgovor vodio Milutin Mitrić)