Ružica i Dario u klinču sa nemaštinom

Od kada se Dario, kao desetogodišnjak razboleo od tumora na mozgu, Ružica brine o njemu i ne može da radi.

- Počeo je u školi da gubi ravnotežu i samo jednommu je pozlilo, te su ga iz naše bolnice hitno poslali za Novi Sad, a odatle za Beograd. Ustanovljen mu je tumor na malom mozgu. Operacija je trajala osam sati, ali je na sreću dobro prošla – seća se Ružica strašnih dana. – Pregurali smo zračenja i hemoterapije i sada je zdravstveno stabilan, ali je u invalidskim kolicima i malo teže komunicira. Prekinuo je školovanje, ugrađena mu je pumpica u glavu da se slučajno bolest ne bi ponovila.

Dario vreme provodi uz stari kompjuter koji je dobio pre nekoliko godina, a majka brine o njemu, zbog čega ne može da radi. Kao podstanari, u podrumu jedne kuće, u koji se ulazi iz garaže, žive od penzije koju je Dario nasledio od oca i tuđe nege i pomoći. Čisto, dostojanstveno, ali i više nego skromno.

- Prinuđeni smo da budemo u prizemlju negde jer ja ne mogu sama da ga iznesem napolje. I ova tri stepenika što imamo nekada su nepremostiva i zovem sestru od tetke da mi pomogne da ga u invalidskim kolicima izvedemo na vazduh – dalje će Ružica. – Plaćamo kiriju 10.000 dinara, ali su nam troškovi jako veliki, jer imamo zajednička brojila sa gazdaricom. Zimi prelaze i 20.000 a sada su za nijansu manji.

Kada plati kiriju i režije, za koje ni dinar ne duguje, Ružici je znalo je da ostane 350 dinara za ceo mesec. Da dobro ste pročitali – 350 dinara.

- Da mi nije sestre od tetke i dobrih ljudi iz grupa „Obrok za porodicu“ i „Krov nad glavom“, stvarno ne znam kako bi. Da smo gladni, nismo, inače nismo nešto ješni a i navikli smo na skromno,  ali kada sve poplaćam nekada je i to nedostižno – odmahuje glavom. – Tražila sam drugi stan ili kućicu, ali sve je ili skupo ili neće da nas prime jer imamo i tri psića, koje nemam srca da izbacim na ulicu. Kako ćeš živog stvora izbaciti. Samo da su nam troškovi manji, čini mi se da bi nam bilo mnogo lakše, jer mi zaista nemamo prohteve. Samo da imamo za hranu i lekove.

Bar delimično rešenje njihovih problema bila bi neka kuća u kojoj bi bili manji troškovi.

- Džabe ja štedim, kada drugi to ne rade. Pokušala sam da pronađem kuću, ili da plaćam kiriju ili da je održavam i plaćam režije, ali već više od tri i po godine ne uspevam - sleže ramenima Ružica. – Moja najveća želja je da on bude zdrav, ali sam svesna da se njegovo stanje ne može popraviti. Zato bih volela da mu bar malo učinim život lakšim i lepšim.  Da mu se dani ne svode samo na računar, da može da izađe i sam na vazduh, da nije osuđen na podrum koji se i pored svog mog truda oseća na vlagu. Šta jedna majka može da poželi, sem da život njenog deteta bude bolji.

Ukoliko želite da pomognete porodici Čuvardić, javite se našoj redakciji, mi ćemo vas dalje usmeriti kako da stupite u kontakt sa njima.