Rukometna karijera za svaku pohvalu

Karijera koja je počela u petom razredu osnovne škole na betonskom terenu potrajala je zaista dugo, a Petar Papić, sa navršenih četrdeset godina života, od toga većine provedene sa rukometnom loptom u rukama, može da bude ponosan na karijeru.

– Bilo je dosta ključnih detalja u mojoj karijeri, ali su najbitniji verovatno velika volja, ali i malo sreće. Fizički sam sve izdržao, bez većih povreda. Verujem da je tome doprineo i dobar rad, pa sam uspeo da produžim karijeru do četrdesete godine. Sada mi je žao, jer se još osećam čilo, kao mladić, ali bojim se da telo više ne dozvoljava igru na vrhunskom nivou – govori Petar Papić, živa legenda subotičkog rukometa.

Momenat odlaska u „penziju” bio je veoma emotivan za Papića, kako i ne bi, kada je rukomet u proteklih četrdeset godina zauzimao veoma važno mesto u njegovom životu.

– Evo, i sad sam se naježio, a emocije su izmešane. Nije mala stvar, skoro ceo svoj život sam proveo u rukometu, a sada mi predstoji neki drugi put. Mislim da se dobro snalazim za sada.

Jedna lepa i primerna karijera počela je na betonskom terenu, a završava se u Hali sportova, gde je protekao i njen najveći deo.

– Za razliku od današnjeg vremena, kada deca počinju da igraju u dvoranama, kada je drugačiji sistem rada, kada je sve savremenije i prilagođavanje kraće, ja sam počeo na betonskom terenu u Prvomajskoj ulici. Ipak, najviše vremena sam proveo u Hali sportova, gde se sada sve i završava. Sećam se i sada svojih početaka, bilo je to u petom razredu osnovne škole. Kroz moju karijeru sam radio sa mnogo trenera, svaki je bio drugačiji, svaki je doneo neku nadogranju, ali ću se zato uvek sećati nastavnika fizičkog Lasla Dvoračka. Taj čovek je zaslužan što sam ja zavoleo ovaj sport i veliko mu hvala na tome. Zavoleo sam ovaj sport još od malih nogu, ljubav prema rukometu me je uvek držala, i dalje me drži, ali su me godine stigle. Kada sve saberem, mislim da sam u ovih 40 godina zaokružio jednu lepu karijeru.

Papić je najveći deo rukometne karijere proveo u Subotici, a igrajući za Sever Kožateks, Radnički Fidelinku i Spartak VojPut sakupio je više od 200 mečeva u elitnim rangovima domaćeg takmičenja.

– U sve tri ekipe je bilo mnogo lepih i teških trenutaka, mnogo ljudi koji su davali sve od sebe da klubovi što bolje i što duže funkcionišu, što nije bilo lako u teška vremena koja su nas pratila.

To i meni odzvanja u glavi, to sam sebi postavljam protekla tri meseca. Treutno sam zaposlen u VojPutu, uživamo malo sa podoricom. Ne vidim sebe uz svetlu nekih sportskih ambicija. Ne bih nikoga da izdvajam, ali bih ipak pomenuo poslednje tri godine u Spartak VojPutu, jer sam bio deo oporavka subotičkog rukometa. Nadam se da će ta tradicija da se nastavi.

Sem u Subotici, Papić je ostavio trag u Priboju, ali i Mađarskoj gde je igrao 6-7 godina.

– Nije mi žao što sam otišao u Mađarsku u tom periodu, bilo je to veliko iskustvo za mene. I put u Priboj se pokazao odlično, pogotovo što se privatnog života tiče, jer sam tamo upoznao svoju suprugu.

Papić je podvukao ulogu familije u životu jednog sportiste, jer podstrek i ljubav mnogo znače.

– Ako imate prave osobe oko sebe, onda ništa nije teško!

Uz želju svojim bivšim saigračima da predstojeća sezona bude što bolja, čuveno krilo subotičkog rukometa na kraju dodaje.

– Neka ove godine bude za Putare mesta u plej-ofu, a nagodinu možda i titula. Ljudi koji vode rukomet u Subotici su to svakako zaslužili. A onima koji razmišljaju da li da se bave sportom, pogotovo deci, poruka je da to svakako učine, da pronađu svoj sportski put. Rukomet nije toliko grub sport, koliko se čini, a ako se upoznate sa njime, sigurno ćete ga zavoleti – poručuje Papić.