Ratničke školske igre u Subotici: Kako baciti druga kroz prozor
Veliki odmor u školi između ostalog služi i za igru i zabavu, pogotovo kod petnaestogodišnjaka, ali naša javnost je već mnogo puta bila šokirana ponekim od tih igara koje često više liče na ratničke nego na školske.
Jedna od takvih igara igra(la) se u sasvim pristojnoj subotičkoj školi, a zove se „bacanje druga kroz prozor“. Deluje kao „zafrkancija“, a učesnici upravo i tvrde da su to radili zbog zafrkancije, ali se okončala tako što je objekat igre dospeo u bolnicu, odakle je izašao sa longetom, dok će njegovi drugovi, oni aktivni „igrači“, možda biti pozvani i na sud. Naravno, učešće onoga ko u igri ima pasivnu ulogu i biva bačen kroz prozor nikako nije dobrovoljno, pa se nekako za tu priliku uvek pronađe onaj ko je slabiji, i ko pruža najmanji otpor...
Srećom, prozor preko kojeg se baca „izabranik“ (kao u kakvoj sektaškoj inicijaciji), nije visok jer se učionica nalazi u niskom prizemlju, ali posledice su daleko ozbiljnije nego položaj prozora. Možemo samo zamisliti kako se oseća manjina naspram agresivne većine.
Zbog čega su to uradili, akteri ovog nepromišljenog igrokaza, mahom primerni učenici i pristojna deca, verovatno nemaju pojma.
- Oni nemaju pojma jer možda još uvek nemaju izgrađen stav o tome šta je normalno i bezopasno, a šta ne. A nemaju ga jer oko sebe gledaju, verovatno od dana svog rođenja, jedno agresivno društvo u kojem se javno vređa, psuje, preti, jer na TV ekranima gledaju nasilje u ogromnim količinama, pa možda i u sopstvenoj kući... S druge strane, neki roditelji ne dižu glavu od svojih poslova, borba za održavanje minimalno normalne egzistencije ne uključuje, odnosno ne dozvoljava, vreme da se posvete deci na pravi način. I eto, dobijamo mlade koji su nasilni, i postupaju nasilno, a o posledicama svojih postupaka razmišljaju tek kad bude kasno - kaže Mirjana Pinter, školski psiholog.
Budući da su u pitanju petnaestogodišnjaci, oni će ovu epizodu pamtiti verovatno do kraja života - jedni kao veliku grešku sa, moguće je, nimalo bezazlenim posledicama, a drugi možda kao (samo)potvrdu da i oni mogu isto ono što i junaci sa malih ekrana, ili pak sa ulice, sa grbom i pod zastavom omiljenog kluba.
V. Laloš
