Predstavljen roman „Omama“ Slobodana Vladušića
Reč je o istorijskom trileru čiji je glavni junak naš veliki književnik Miloš Crnjanski. Radnja romana smeštena je u Berlinu 1928. godine, između dva svetska rata. Uz Crnjanskog, junak romana je i Miloš Verulović, vojni savetnik u poslanstvu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i heroj sa Kajmakčalana. Jednog dana u poslanstvo dolazi radnik da bi prijavio nestanak svog poznanika i prijatelja Milutina Topalovića. Njegov nestanak svi u poslanstvu olako shvataju i niko mu ne pridaje na važnosti, smatrajući da radnici u Berlinu ne nestaju već bivaju prebačeni na neka druga radna mesta. Svi, osim Miloša Crnjanskog, koji u to vreme radi u poslanstvu kao ataše za kulturu. Jedini koji u toj nameri da se razotkrije šta se desilo sa nestalim radnikom sledi Crnjanskog jeste Miloš Verulović, a njih dvojica nisu ni svesni koja će sve vrata otvoriti u toj potrazi.
- Nadam se da donosim jednog novog, interesantnog, neočekivanog, a opet, verujem, uverljivog i možda čak i istinitog Crnjanskog. Pokušao sam da u svom romanu konstruišem jedan takav lik Crnjanskog, koji će na neki način biti izvan očekivanja publike, a sa druge strane prepoznatljiv onima koji Crnjanskog vole i koji ga čitaju – kaže Slobodan Vladušić. – Promocija u rodnom gradu je uvek specifična, jer je možda odgovornost i malo veća, budući da niko nije prorok u sopstvenom selu, onda čovek mora malo više da se potrudi pred sugrađanima.
Za relativno kratko vreme, „Omama“ je našla put do čitalaca, koji ne štede komentare i pohvale na račun dela.
- Uspeh je relativna stvar. Čovek ne zna šta da očekuje kada piše i nikada zapravo ne zna šta znači da li je neka knjiga uspela ili ne. Više mi znače poruke običnih čitalaca, koji mi na neki način prenose šta im knjiga znači. Posebno cenim to kada primetim da knjiga za neke čitaoce nije bila samo puka zabava, iako može i za to da služi, nego su u njoj pronašli nešto što bi moglo da bude neka vrsta prerađenog iskustva, koje onda postaje i njihovo iskustvo koliko i moje. To bi onda zapravo značilo da je odnos između pisca i čitaoca nije odnos između „zvezde“ i „obožavaoca“, već između dva prijatelja do čega mi je mnogo više stalo. Drago mi je što među čitaocima imam i prijatelje – smatra Vladušić. - Kada pitaju šta je pisac hteo da kaže u svojoj knjizi, jedan pisac je odgovorio da je hteo nešto da kaže da bi napisao pismo a ne roman. I zaista je tako. Roman nije potreba pisca da nešto kaže, nego potreba da stvori jedan svet koji zrači nekim smislom, nekim značenjem. To je ogromna razlika. Za autora je veoma značajno da čuje mišljenje čitalaca. To znači da je roman živ, da ima socijalni život, sopstvenu priču koja je nezavisna od njegovog autora.
Crnjanski za Vladušića nije predmet istraživanja ili samo omiljeni pisac, već je, kako kaže, on postao njegov prijatelj u prošlosti. Sintagmu je upotrebio sam Crnjanski u romanu „Kod Hiperborejaca“, a njegov prijatelj u prošlosti tamo je Mikelanđelo.
- Status naših velikih pisaca je na neki način paradoksalan. To su ljudi sa izuzetnim književnim talentom, specifične senzitivnosti i osećanjem za vreme koja nas okružuje, ali i ono koje dolazi. Knjige naših autora su izvanredni opisi vremena u kojem su živeli, ali i onom koje dolazi. U njeima se nalazi neka vrsta tajnog znanja, koje postoji samo tu i nigde više, uzalud ćete ga tražiti u udžbenicima, medijima ili bilo gde. Jedino gde se nalazi je književnost – poručuje autor.
