Komentara: 42
Pregleda: 7336

„Oluja“ ne može da se zaboravi

04.08.2021. u 18:00h
Izvor: Subotica.com
Bez obzira što je prošlo 26 leta, 4. avgust, na Blagu Mariju, 1995. godine Dragana Ćupurdija nikada neće zaboraviti. A i kako bi. Sa više od 200 hiljada svojih zemljaka iz Like, Dalmacije i drugih delova Krajine, više od nedelju dana bežala je od mitraljeza i granata hrvatske vojske.
„Oluja“ ne može da se zaboravi

Akcija „Oluja“ zatekla ju je kod tetke u selu Seoci na periferiji Vrhovine.

- Moja porodica je, bežeći od rata, Liku napustila godinu dana ranije, ali je cela familija ostala u Krajini. Tog leta bila sam student treće godine fakulteta i odlučila da odem kod tetke i ostale familije. Roditelji su mi branili jer je opasno, ali nije bilo načina da odustanem od svoje namere i zato sam stopom otišla u Liku. Nešto me je vuklo – počinje priču Dragana. – Rat je tamo bio već nekoliko godina, ali ništa nije slutilo da će se ovako nešto desiti. Stigla sam početkom jula i planirala da sačekam „ličke oke“ početkom avgusta. Narod je živeo, snalazio se kako je znao, ali ga duh nije napuštao.

„Oluja“ ne može da se zaboravi

Sve do noći između 3.i 4. avgusta.

- Grahovo i Glamoč su već pali, a da je nešto drugačije videla sam kada sam iz Korenice htela da se vratim u Seoce. Nije bilo autobuskih linija, jedva sam nekako našla prevoz. U pet ujutru me je probudila sestra, da je počelo da se puca i da se brzo obučem i da bežimo – seća se naša sagovornica. – Čuli smo jek granata, kada je stigla rođaka iz Vrhovina da javi da se granatira glavna cesta  i da niko ne može da prođe. Rekla nam je da spakujemo hranu šta smo imali i  da odemo na prvi položaj gde je naša vojska. Tamo vojska tuče sa topova „zisova“ ka prvoj liniji fronta ka Otočcu. Na jednoj strani slušaju rodoljubive pesma na Radio Banjaluka, a na drugoj se čuje Radio Zagreb koji „obaveštava pučanstvo u takozvanoj Krajini da bude mirno jer sada ulaze“.

„Oluja“ ne može da se zaboravi

Ne dugo potom, Dragana i njena familija, sestra, tetka i tečo, vratili su u selo a tamo zatekli bose, preplašene žene sa decom iz sela blizu linije fronta kako viču da je gotovo, da kolju.

- Više nije bilo svejedno. Uzeli smo samo najnužnije, mislili da ćemo prespavati nekoliko dana u šumi i da ćemo se vratiti. Sve je ostalo tamo, čak i stoka vezana, što je narodu bila posebna muka. Da su znali za sve ovo, bar da su je pustili da ne ugine o gladi i žeđi – uzdiše Dragana. – Krenuli smo traktorom blizu vojske, a ona se pakuje. Kuda sad da idemo. Dolazimo u Korenicu, a ona pusta. Kažu narod se povlači ka Plitvičkom Ljeskovcu pa smo krenuli i mi tamo. Na cesti masa naroda, u traktorima, kolima, neki i u kombajnu... Oni koji ostaju bez goriva, ulaze u druge prikolice. Svoje ostavljaju kraj puta.

„Oluja“ ne može da se zaboravi

Narod traži najbliži put ka Bosni. Zalihe hrane, vode, goriva nestaju…

- U Donjem Lapcu smo proveli ceo dan kolika je bila gužva. Pakovanje oblatni bilo je jedino što smo našli da jedemo. Martin brod smo prešli tokom noći a ja sam put nastavila kolima sa poznanicima iz očevog sela. Mrtvi ljudi kraj ceste, u koloni žene i nejač, mrtvački sanduci, kamion pun ranjenika sa strahovitim bolovima, žene koje zapomažu, “bugare” kako mi kažemo… - naviru sećanja.  – Stigli smo u Bosanski Petrovac pre nego što su granatirali cestu, gde sun am rekli da idemo ka Banjaluci i Prijedoru a odatle za Srbiju. Narodu u Republici Srpskoj nikad ne mogu da zaboravim kako su nas dočekali, davali nam hranu i vodu, postavljali putokaze da nađemo put. Nepoznata žena nam je ispekla hleb i to je posle tri dana bilo jedino što sam pojela. U Sani sam prvi put saprala prašinu sa sebe.

„Oluja“ ne može da se zaboravi

Posle sedam dana i noći, provedenih pod vedrim nebom, po kiši i avgustovskoj vrelini, Dragana je stigla u Srbiju i Suboticu.

- Tek kada sam prešla Drinu postal sam svesna šta se desilo. Mi iz kolone prepoznavali smo se po crnim, umornim licima. U Novom Sadu suze nisam mogla da zadržim, tu me je sve stislo. Lakše mi je bilo jedino što sam znala da su svi moji živi i dobro  – iskreno će Dragana, koja je danas psiholog u OŠ “Jovan Jovanović Zmaj”. – Sve ovo nikada neću zaboraviti. Ne mogu. Odlazim u Liku i uvek se setim tog puta. Sve je spaljeno, uništeno, nema ni naših ljudi, a nema ni Hrvata. Lika i cela Krajina i danas su puste.

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 2 godine i 6 meseci
Komentara: 42
Pregleda: 7336
Povezane teme

oluja

Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.