Komentara: 42
Pregleda: 5873

„Oluja“ ne može da se zaboravi

04.08.2021. u 16:00h
Izvor: Subotica.com
Bez obzira što je prošlo 26 leta, 4. avgust, na Blagu Mariju, 1995. godine Dragana Ćupurdija nikada neće zaboraviti. A i kako bi. Sa više od 200 hiljada svojih zemljaka iz Like, Dalmacije i drugih delova Krajine, više od nedelju dana bežala je od mitraljeza i granata hrvatske vojske.
„Oluja“ ne može da se zaboravi

Akcija „Oluja“ zatekla ju je kod tetke u selu Seoci na periferiji Vrhovine.

- Moja porodica je, bežeći od rata, Liku napustila godinu dana ranije, ali je cela familija ostala u Krajini. Tog leta bila sam student treće godine fakulteta i odlučila da odem kod tetke i ostale familije. Roditelji su mi branili jer je opasno, ali nije bilo načina da odustanem od svoje namere i zato sam stopom otišla u Liku. Nešto me je vuklo – počinje priču Dragana. – Rat je tamo bio već nekoliko godina, ali ništa nije slutilo da će se ovako nešto desiti. Stigla sam početkom jula i planirala da sačekam „ličke oke“ početkom avgusta. Narod je živeo, snalazio se kako je znao, ali ga duh nije napuštao.

Sve do noći između 3.i 4. avgusta.

- Grahovo i Glamoč su već pali, a da je nešto drugačije videla sam kada sam iz Korenice htela da se vratim u Seoce. Nije bilo autobuskih linija, jedva sam nekako našla prevoz. U pet ujutru me je probudila sestra, da je počelo da se puca i da se brzo obučem i da bežimo – seća se naša sagovornica. – Čuli smo jek granata, kada je stigla rođaka iz Vrhovina da javi da se granatira glavna cesta  i da niko ne može da prođe. Rekla nam je da spakujemo hranu šta smo imali i  da odemo na prvi položaj gde je naša vojska. Tamo vojska tuče sa topova „zisova“ ka prvoj liniji fronta ka Otočcu. Na jednoj strani slušaju rodoljubive pesma na Radio Banjaluka, a na drugoj se čuje Radio Zagreb koji „obaveštava pučanstvo u takozvanoj Krajini da bude mirno jer sada ulaze“.

Ne dugo potom, Dragana i njena familija, sestra, tetka i tečo, vratili su u selo a tamo zatekli bose, preplašene žene sa decom iz sela blizu linije fronta kako viču da je gotovo, da kolju.

- Više nije bilo svejedno. Uzeli smo samo najnužnije, mislili da ćemo prespavati nekoliko dana u šumi i da ćemo se vratiti. Sve je ostalo tamo, čak i stoka vezana, što je narodu bila posebna muka. Da su znali za sve ovo, bar da su je pustili da ne ugine o gladi i žeđi – uzdiše Dragana. – Krenuli smo traktorom blizu vojske, a ona se pakuje. Kuda sad da idemo. Dolazimo u Korenicu, a ona pusta. Kažu narod se povlači ka Plitvičkom Ljeskovcu pa smo krenuli i mi tamo. Na cesti masa naroda, u traktorima, kolima, neki i u kombajnu... Oni koji ostaju bez goriva, ulaze u druge prikolice. Svoje ostavljaju kraj puta.

Narod traži najbliži put ka Bosni. Zalihe hrane, vode, goriva nestaju…

- U Donjem Lapcu smo proveli ceo dan kolika je bila gužva. Pakovanje oblatni bilo je jedino što smo našli da jedemo. Martin brod smo prešli tokom noći a ja sam put nastavila kolima sa poznanicima iz očevog sela. Mrtvi ljudi kraj ceste, u koloni žene i nejač, mrtvački sanduci, kamion pun ranjenika sa strahovitim bolovima, žene koje zapomažu, “bugare” kako mi kažemo… - naviru sećanja.  – Stigli smo u Bosanski Petrovac pre nego što su granatirali cestu, gde sun am rekli da idemo ka Banjaluci i Prijedoru a odatle za Srbiju. Narodu u Republici Srpskoj nikad ne mogu da zaboravim kako su nas dočekali, davali nam hranu i vodu, postavljali putokaze da nađemo put. Nepoznata žena nam je ispekla hleb i to je posle tri dana bilo jedino što sam pojela. U Sani sam prvi put saprala prašinu sa sebe.

Posle sedam dana i noći, provedenih pod vedrim nebom, po kiši i avgustovskoj vrelini, Dragana je stigla u Srbiju i Suboticu.

- Tek kada sam prešla Drinu postal sam svesna šta se desilo. Mi iz kolone prepoznavali smo se po crnim, umornim licima. U Novom Sadu suze nisam mogla da zadržim, tu me je sve stislo. Lakše mi je bilo jedino što sam znala da su svi moji živi i dobro  – iskreno će Dragana, koja je danas psiholog u OŠ “Jovan Jovanović Zmaj”. – Sve ovo nikada neću zaboraviti. Ne mogu. Odlazim u Liku i uvek se setim tog puta. Sve je spaljeno, uništeno, nema ni naših ljudi, a nema ni Hrvata. Lika i cela Krajina i danas su puste.

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 1 mesec i 2 nedelje
Komentara: 42
Pregleda: 5873
Povezane teme
oluja
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 20 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.