SUgrađani: Atila Zemko - "Nije dobro biti uštogljen. Ubaci malo fleksibilnosti u dan!"

Gledamo ga u drugom ciklusu popularne televizijske emisije “Keš ili treš”, gde se kao član ekipe ponuđača (pet profesionalnih trgovaca antikvitetima, kolekcionara i vlasnika galerija) izdvaja duhovitim komentarima, ne umanjujući time stručnost procene predmeta za koji se nadmeću. Sada, kada je prekoputa nas, dok sedimo u ušuškanoj bašti lokala pored njegove radnje u ulici Petefi Šandora, duhovitost nam servira uz kafu koju pijemo – šolje nisu stare poput onih u njegovoj antikvarnici, i nemaju iza sebe “priču iz davnina”, ali služe svrsi. One druge (koje nose epitet “stare”) i šolje i čaše i vaze i figurice i slike i nameštaj… pokazao nam je u svom “Artdekou” Atila Zemko, restaurator i konzervator, starinar i antikvar. Na papiru – ugašena radnja, na licu mesta - “pristojan” sloj prašine i igra paučine, ali to ne umanjuje vrednost i lepotu izloženih predmeta. Naprotiv. I njih i nas vraća u vreme u kojem su ih koristili i u njima uživali neki drugi ljudi, neopterećeni tehnologijom, brzinom i zvukom. Mislima otputujemo u prošlost i shvatimo da im – zavidimo.

-    Rođeni sam Subotičanin, kao klinac stanovao sam tu, u ulici Matije Gupca, i penjao se po tim visokim zgradama, ulazio na tavane… Sećam se, bili su otvori od lima, tamo sam se provukao, ušao i video puno starih knjiga, kofera, čak i mačeva! Samo sam gledao, zanimalo me je to. I okruženje mi je bilo takvo - baka sa kojom sam odrastao, imala je puno tih starih stvari...

Rado se seća bake koja ga je prigrlila kada su mu se, još kao trogodišnjaku, roditelji razveli i svako otišao svojim putem…

-    Mama je živela u Zagrebu, ćale neki svoj život, a ja sa bakom. Bio sam fino razmažen – ujutru kakao i prženi krompirići, tako me je budila. Nije imala love, ali se zato trudila da mi ugodi… 

I UNUCI U RADNJI - “Supruga je Subotičanka. Zove se Ljubica …se udat’ neće. (smeh) Radi u APR-u. Sin Andrej je dispečer u jednoj stranoj firmi. Pomagao mi je što se restauracije tiče, razume se u neke stvari, ali nije zainteresovan za ovaj posao. Ćerka živi na Malti. Imam troje unučadi - od dve, tri i pet godina. Dođu u radnju, ali ne prave cirkus. Poznate su im te stvari, imaju kod kuće to…”.  

“Vratio” joj je tako što je još kao klinac, noseći “tehnički gen” u sebi, počeo da (joj) rastavlja satove. Da li ste ih i sastavljali – pitamo. “Nisam stigao…” – odgovara, a mi nismo sigurni da li to čini uz uzdah ili (o)smeh. Autoelektričar po struci, veštine usavršava u vojsci, gde se našao na poziciji aviomehaničara.

-    Imao sam osnovu, a ovo je bilo dodatno obrazovanje što se tehnike tiče. Vojsku sam služio prvo u Somboru, a posle u mestu Cerklje ob Krki kod Brežica (Slovenija). U okviru ovog kompleksa nalazi se aerodrom, dužio sam svoj avion… Voleo sam da putujem, svuda sam bio, a jedno vreme živeo u Nemačkoj. Kad sam izašao napolje, nisam odmah počeo da se bavim poslom - desilo se. Jedan Novosađanin, zvali smo ga Džeko, iznajmio je jednu pivaru u Nemačkoj, i izdavao je. Napravio štandove, i tamo si mogao da izložiš svoje stvari. Prolazim, kad imam i šta da vidim - tamo neka šolja, ista kao kod mene u kući, u to vreme 50 maraka! Opa! Vidi ovo, vidi ovo… I onda sam ukapirao da je to interesantno, ovaj biznis. Otišao sam kući i kada sam se vraćao, pokupio neke stvari, izneo, prodao i dobro profitirao. Tako je počelo. I onda vremenom, stekneš iskustvo, vidiš šta bolje prolazi, koja je vrednost…

DŽEZ ZA DUŠU - “Jedno vreme iznajmljivao sam iznad “Saksa” neki stan, više sobu za muziciranje. Dođu drugovi, audiofilija - slušaš; pojačala, zvučnici… Volim džez. Ta vrsta muzike najbolje prezentuje i opremu - mnogo su kvalitetniji snimci nego, recimo, jedan rok. Rok ne možeš lepo da slušaš, mora da “piči” muzika da bi to imalo neki efekat. Ne možeš tiho, za svoju dušu…”. 

Njegove početke obeležila je Subotičanka koja više nije među živima. Stanovala je na adresi Korzo 15, znao ju je kao Piri-neni i bila je politirka (zanatlija ili radnik koji je specijalizovan za politiranje, odnosno fino glačanje i lakiranje drveta, prim. aut).

-    Piri-neni je imala brata stolara koji je pripremao drvo, a ona bila zadužena za finiš, nanosila lakove... Imala je posebnu taktiku kako to da odradi. Imao sam jednog dobrog majstora, Grgo Abraham se zvao (bio mi je jako dobar drug, nažalost umro je). Počnem da mu objašnjavam, a on pita kako to Piri-neni uz pomoć lopte radi! Loptom?! On je mislio da ona koristi pravu loptu, u smislu bacaš je pa ispolitiraš! Ne. To je jedna posebna “lopta” od kudelje, na koju sipaš šerlak i prekriješ flanelom pa lepo smotaš i napraviš lopticu, i ta loptica, kako stiskaš, polako propušta te kapi šerlaka… I šta je najbitnije - ne smeš da se zaustaviš! Kako vučeš po površini, šerlak se automatski (pošto je na bazi alkohola) suši. A ako često ideš istom putanjom, samo pokupiš sve. Zato praviš “osmice”. Tako se to radi. Ja kada sam počeo, trudio sam se da svaki komad vratim u prvobitno stanje – i svim svojim pomoćnicima koje sam učio, to sam objašnjavao. Najbitnje je da ti ostane prirodan materijal, bez šarafa, bez eksera - kako su nekada majstori radili, tako treba. I onda možeš da kažeš da si restaurator. A sad, uzmeš šaraf, lepilo, bilo šta - to već nije to. Ili preduvaš nitrolakom, a tako ubiješ material i on više nema taj svilenkasti sjaj…

Dobro upoznavši materijal i postupak restauracije, počeo je da se bavi i trgovinom, i prvu antikvarnicu (Subotičanima drag “Antikvarijum”), otvara 1994, u prostoru kladionice (“Atlantik”) na Korzou, koju je držao naš sugrađanin Joška Kolar. 

-    Dao mi je prostor odmah do toaleta! (smeh) Bio je toliko mali da sam jednim običnim kanapom otvarao i zatvarao “radnju”. Iako sam svoj deo držao samostalno, oplemenjivao sam ceo lokal - od stolica do stolnjaka, slika, lampi… To je trajalo do 2004, i svi su žalili što nisam nastavio. Ali banka je plaćala više, tu kiriju ja nisam mogao. Nažalost, pare su bile te koje su ugasile mnogo lokala i mnoge radnje u centru grada… 

Pitamo ga šta je radio, od čega je živeo u međuvremenu, u periodu od zatvaranja “Antikvarijuma” do otvaranja “Artdekoa”, i dobijamo šaljiv odgovor: “Krao sam”! U istom tonu nastavlja i kada ga pitamo da li je snimanje emisije “Keš ili treš” njegovo prvo iskustvo pred kamerama: “Ne, snimao sam porno film!” – reći će, i odmah dodaje ono: “Šalim se”. Šala provejava kroz naš razgovor kao ona fina paučina sa početka teksta – ništa ne sakriva, a tu je.

-    Nije dobro biti uštogljen; bolje malo fleksibilnosti da ubaciš... Od svojih kolega u studiju ja sam najstariji i najblesaviji. Snimanje je počelo prošle godine u septembru, a ja sam došao slučajno. (smeh) Tačnije, pratio sam jednog druga, išao sa njim, i onda su organizatori rekli - hajde da probaju i sa mnom. I izgleda da je uspelo. Jedan Beograđanin iz nekog razloga nije došao, mene su ubacili, i tako je krenulo. Ima jedna anegdota sa snimanja. Onaj bradonja, Aleksandar Samardžija Splića, vlasnik “Salaša 137”, stalno stavlja one nikotinske flastere. Baš je bila jedna dobra slika u pitanju, i trebalo je da dati ponudu, a pre toga kažem mu - daj da probam i ja! Počne licitacija, a meni se sloši, počnem da se znojim, oblije me hladan znoj… Kažem - stanite, izlazim! A baš je bila dobra slika… (smeh) Vratio sam se posle, ali već je prošao momenat, nisam bio koncentrisan. 

Otkriva da je neke od predmeta koje je kupio na ovim TV aukcijama prodao, neke nije. A od svega najviše voli - slike. 

-    Slike često kupujem, to mi je ono NAJ, a dok sam počinjao, uopšte se nisam slikama bavio! Vremenom sam se prebacio na tu vrstu umetnosti. Ne postoji poseban pravac ili autor za kojim tragam, ništa takvo, jednostavno - uhvati me slika! Moj stil je ono što mi se sviđa! Prvo kupim pa tek onda vidim šta je u pitanju. Uhvati me sama prezentacija slike, kako ona diše… Često ni ne znam ko je slikar, nego pogledam, sviđa mi se, i tek posle saznam. Mnogi me pitaju zašto kupuješ ove slike od 10 evra, a meni vredi, meni se sviđa. Nisu pare toliko bitne, koliko sama estetika slike, šta ona predstavlja. Ima dosta ovih svežih bogataša koji kupe sliku od 10, 15, 20 hiljada evra, i sad to je IN. Što je skuplja, tim je bolja? Zašto? Ja imam u kući neke sličice koje nisu neka vrednost, ali mi se sviđaju. 

GRAD JE TVOJ - “Obaveza roditelja jeste da nauči dete da ne baci papir na ulicu, da ne pljuje, da pozdravi starije… Tu sve počinje, to je osnova. I onda dete samo snosi odgovornost za svoje postupke. Ali, kada nemaš takav start, to je problem. Subotica je stvarno lepa, a neki švrljaju, lome klupe, a zapravo svoje uništavaju jer čitav grad je tvoj! Ako uništiš jednu klupu, sebi si uništio, nisi drugom”. 

Iako je zvanično zatvorio firmu, još je, kaže, u slikama. To voli, to mu je hobi. Ali priznaje da je na zidu u kući ipak više onoga što njegova supruga voli: “Ono što se njoj sviđa, to držimo!” (smeh) “Ako neću rat, moram da se prilagođavam”. (smeh) Zanima nas da li je kupovina i prodaja antikviteta unosan posao – može se li se živeti ili (pre)živeti od zarade?

-    Od ovoga baš i ne možeš da zaradiš, ali za troškove imaš da platiš i to je to. Porez isto, sve se plaća. Nisam se mogao obogatiti, niti sam imao neku nameru. Nikada nisam vijao lovu, a puno njih mi je govorilo – znaš ovo, hajde ono… Početkom tih osamdesetih, mnogi su švercovali robu ovamo, a ja sam iz Mađarske nosio robu za Nemačku! I onda sa parama dolazio kući… 

(BEZ)VREDNO, A KUPIO SAM - “Kupovao sam po celoj Vojvodini – veći gradovi su bili dobri, bilo je robe; na selima nema, jako malo. Nedavno sam kupio pokućstvo jednog kompletnog stana u Beogradu. Obično naslednicima ne treba, ili im je popravka skupa, pa ja preuzmem. Što je veći grad, tamo se više slivalo - Pešta je isto jako jaka. Dešavalo se i da nešto kupim samo zato što želim da pomognem - odem u jedan stan: mali čovek, ženica, i dete, autistično, ogromno, u nekom krevetu sa rešetkama… Ništa nisu imali, neki servis, bezvredan, ali kupio sam. Bolno je gledati te ljudske sudbine…”.  

“Artdeko”, radnju za restauraciju i konzervaciju stilskog nameštaja, otvara 2008. godine. Danas je vlasnik penzioner, ali vrata se na zahtev pojedinih posetilaca, slučajnih ili namernih – otvore. I tada počinje magija! Sloj prašine samo delimično skriva lepotu izloženih predmeta kojima vreme, čini se, ne može ništa. Opčinjeni onim što vidimo, pitamo sagovornika da li je razmišljao o tome šta će sa radnjom (biti) posle… “Zapaliću je!” – odgovara u svom šaljivom maniru. I odmah dodaje: “Biće zanimljivo unucima”. 

-    Sada ovde više nije radno. Prestao sam, u penziji sam, tako da firma više ne radi, ali tu držim svoje stvari, svoju zbirku. Imao sam jedan veliki magacin i morao sam da ga isprazim. Trećinu predmeta sam poklonio, trećinu prodao za budzašto (srce mi se raspadalo), a ostatak je tu, u mojoj radnji. Tu je velika slika novosadskog slikara Ferenca Hodija, muzejski komad (kupio sam je za 15.000 evra i za toliko je prodajem). Ovo su marionete za lutkarsko pozorište, a ovu točilicu za pivo (“Hajniken”) – ja koristim, sada je prazna… Tamo je činija za voće koju je pre skoro svaka kuća imala, pa menorah (sedmokraki svećnjak), mlin za kafu, stara lampa, aviončići - suveniri rađeni za vreme stare Jugoslavije…

 I dok sa ushićenjem posmatramo gomilu predmeta koji su oživeli prošlost pred našim očima, pitamo domaćina da li on ima neki svoj, omiljeni.

-    Meni je svaki predmet interesantan! Evo, recimo ovo - čaša iz 1850. Izgleda kao da je za kralja pravljena! Tako su radili u to vreme. Bidermajer stil. Češko staklo, jako lepo sačuvana. Sve glatko - po tome vidiš koliko je korišteno (ogrebotine govore kako su ga nameštali po stolu). Ovo si nekada prodavao po 150, 200 evra, a sada po 50, što je tragedija, ali šta je, tu je. Ono što je bilo nekad, i ovo sad, ne može se uporediti! Recimo, kupiš jedan stari ormar, nek’ je 100 evra, i kupiš, recimo, jedan moderan, od iverice, i platiš isto 100 evra. I šta se dešava? Jednom pomeriš taj od iverice, on se već raspada! A ovaj stari još sto godina funkcionira i traje, i još će toliko, i uvek možeš da izvučeš te pare nazad. A od novog ne možeš. Ovo je jedan banalan primer, ali tačan. Ljudi su 50-ih godina bežali od tih stari stvari, došla je nova moda, mogao si na kredit da kupiš nameštaj, svi su kupovali te regale. To je bilo kao nešto moderno u to vreme. I sad odem u jednu takvu kuću, što je jedan tragičan primer, i vidiš da u toj kući ne možeš ništa da kupiš! Ljudi žele da ti prodaju, a nemaju šta. Šta je ostalo? Sve je plastika, ne može ništa da se izvuče. Znači, čovek je dao pare (jeste da je to lepo bilo u to vreme, moderno), ali izgubio je. To što je investirao u taj novi regal, praktično je nestalo…