Knjiga koja nadživljava autora: Omaž Draganu Rokviću godinu dana kasnije

O knjizi, ali i o autoru bez koga ona ne bi postojala, govorili su Branislav Filipović, Mile Tasić i Ozren Uzelac, Rokvićevi bliski prijatelji i sagovornici sa kojima je godinama razmenjivao poglede na grad kao živo biće. U uvodu je naglašeno da je o knjizi nemoguće govoriti bez govora o njenom autoru. „Govoriti o knjizi, a ne govoriti o Draganu, već na početku znači promašiti“, rekao je Mile Tasić, podsetivši da je Dragan Rokvić čitav život proveo među knjigama, razgovorima i gradom koji je neprestano iznova otkrivao.

Čitani su i odlomci koji Suboticu ne prikazuju samo kao skup ulica i fasada, već kao zbir sećanja, priča i ljudi. U njima grad ima puls svakodnevice, a kultura sećanja dobija isto onoliko značaja koliko i beleženje velikih istorijskih događaja.

Posebnu pažnju izazvala je priča o Rokvićevom odnosu prema knjizi kao predmetu. Govorilo se o ritualu uzimanja knjige u ruke, o tvrdim koricama, kvalitetnom papiru i šivenom povezu, uz uverenje da i fizička forma svedoči o poštovanju prema sadržaju. „Samo važne knjige imaju takve korice“, rečeno je, uz napomenu da je i ovo izdanje zamišljeno kao trajni zapis, a ne prolazna publikacija.

Govoreći o fotografijama Andreja Pejovića, Tasić je istakao njihovu crno-belu, kritičku poetiku i osećaj usamljenosti prostora, ali i „svetlo na kraju tunela“ koje se, kako je rekao, pojavljuje na svakoj slici. Ozren Uzelac je podsetio na slojevitu istoriju grada i njegove arhitektonske i društvene promene, često zanemarene ili izgubljene našom nebrigom.

U okviru programa, glumac Drame na srpskom Narodnog pozorišta Srđan Sekulić čitao je Rokvićeve tekstove, među kojima i alegorijski zapis koji poručuje da su „svečana otvaranja sporedna“, a da je možda važnije – „ajde da prošetamo“.

Uvod knjige potpisali su supruga Slađa i sin Filip. Slađa Rokvić je zapis posvetila svima koji vole grad, sa pozivom da Suboticu vole onako kako ju je Dragan voleo i razumeju kroz sećanja onih koji su je oblikovali. Filip je istakao da je spoj očevih tekstova i Pejovićevih fotografija nastao prirodno, kao „svojevrsna alhemija“ dela koje je istovremeno intimno i univerzalno, dodajući da biti savremenik sveta Dragana Rokvića znači biti „jednostavan na najsloženiji način“.

Tokom večeri govorilo se i o Rokvićevoj ulozi u razvoju Gradske biblioteke, koju je vodio trinaest godina, o njegovom izdavačkom radu, kao i o rukopisu Novija istorija Subotice, obimnom delu koje tek čeka da ugleda svetlost dana. Promocija je, u atmosferi sećanja i prijateljstva, još jednom potvrdila da gradovi najduže žive u rečima onih koji su ih iskreno voleli.