Komentara: 53
Pregleda: 9226

Đorđe Balašević - neko moj

21.02.2021. u 11:20h
Izvor: Subotica.com
Đorđe Balašević - neko moj

Kao da nije bilo dovoljno što mi je najbolja drugarica u petak, u 17 i 5, poslala poruku: „Čula si da je umro Balašević...“, što je samo po sebi dovoljno da tog momenta isključim telefon, zatvorim se u sobu i pustim bol da me se dočepa, već je nakon toga telefon počeo besomučno da zvoni, a Viber se usijao od poruka iz Subotice, Beograda, Novog Sada, Sremske Mitrovice do Grčke i Novog Zelanda... Da, prijatelji, svi ste čuli. Svi smo čuli. Vest je tačna. U moru grešaka i lažnih informacija da bar sada neko pogreši... Namerno. Slučajno. Svejedno.

Đoleta sam „upoznala“ kao klinka. Tata je imao sve ploče, ni jedno porodično okupljanje, slavlje, čak i običan nedeljni ručak, nije mogao da prođe bez njega. Đole je bio tu, sedeo sa nama kao nevidljiv ali uvek dragi gost, začinio svako Badnje veče, obeležio svaki rođendan... Sa njim smo se smejali, naizust ponavljali njegove reči kao dobri đaci, plakali kada nam se plakalo... Sestrinog tada malog sina, sada srednjoškolca, prvi put u životu videla sam da pleše uz „Dajte mi vina“... A ja, ja sam do iznemoglosti plesala uz „Devojku sa čardaš nogama“, prve izlaske završavala „Vasom Ladačkim“, pesmom koju su uvek puštali poslednju, verovali ili ne, u – diskoteci („Trokadero“ u Aleksandrovu), pred svaki ispit na studijama književnosti tremu razbijala uz „Noć kad sam preplivao Dunav“, i uz isti taj Dunav, negde iza Bezdana, u vikend naselju Baračka, plakala i smejala se istovremeno, posmatrajući one tajanstvene virove, čudesnu spiralu života. I smrti...

SEĆANJE NA ĐOLETA VEČERAS KOD NOVE FONTANE - Društvenim mrežama Subotičani su pronosili informaciju da žele da se organizuju da večeras (nedelja) od 18 časova kod Nove fontane održe skup sećanja na Panonskog mornara. Bićemo i mi tamo, za Đoleta koji je voleo Suboticu, kao što je ona volela njega - iskreno.

Đole, jedan od snova ostvario mi se na koncertu u Hali sportova, kada sam kao tek stasali novinar, sa diktafonom u ruci, imala čast da razgovaram sa tobom za „Subotičke novine“. Namerno ne kažem VI jer od prvog momenta taj kontakt bio je tako neposredan, spontan, neusiljen, a ja sam lebdela negde između neba i tla... Taj intervju sa tobom, objavljen „devedeset i neke“, na pola strane, bio je blistava tačka jedne tek započete karijere... I HVALA ti na tome. Kao član Kluba ljubitelja tvog lika i dela u Novom Sadu, na studijama, u prepunoj sali Srpskog narodnog pozorišta, na bini poklonila sam ti poljubac i ružu u finišu programa koji smo, kao fan klub, organizovali TEBI u čast, povodom 20 godina tvoje karijere. Sjajne, neponovljive, jedinstvene. U publici su sedeli i moji roditelji, dva reda iza Olje Balašević, a ceo program nazvan je po mom predlogu, a tatinoj omiljenoj tvojoj pesmi „Slow Motion“. Samo polako, polagano... Filozofija života. Lepo si nam rekao, još tada otkrio tajnu, a mi smo i dalje skloni da sve ubrzamo, damo gas - i kada treba i kada ne treba.

Sećam se, nije mi bilo teško da ustanem u četiri ujutru, u jedno rano novosadsko proleće, kada smo te, ispred porodične kuće i ateljea „Svitac“, u ulici Jovana Cvijića, pratili u Sarajevo, na prvi koncert posle rata. „Naoružan“ samo ljubavlju i dobrom voljom, bio si dovoljno hrabar da se prvi otisneš stazama razrivenim ratom, i danas mi se bukvalno povraća od izjava takozvanih patriota, nedoraslih TEBI u svakom smislu, koji su ti kao lovci plen lovili „greške“ i bili spremni k'o zapeta puška da na SVOJ način tumače TVOJE reči o jeziku, ljudima i gradovima. E, Đole, ne dopiru oni do tvojih visina, ne shvataju šta se krije iza tih reči – nikada nisu čuli za ironiju, sarkazam... fino upakovan u tananu alu foliju smeha. Bukvalisti, pročitajte nešto – za promenu.

Pa knjige kupljenje na sajmovima u Beogradu, Novom Sadu, uvek sa obaveznom posvetom tati: „Ivanu, iz SU, istomišljeniku (čim je mišljenik)“, i „Ivanu iz SU – našem igraču“. Jurila sam kući da mu ih poklonim, znajući koliko će ga obradovati Đoletove reči. Njih dvojica imaju toliko sličnosti, ma, prijatelji su celoga života, iako se nikada nisu sreli...

U poslednje dve decenije bez Gabora Bunforda Đoletovi koncerti nisu počinjali

Mogla bih još mnogo da pišem. Da navedem banalne stvari – kako mi dosadno peglanje brže prođe uz Balaševićeve pesme koje puštam preko telefona na „You Tube“-u; kako kroz slušalice struje njegove pesme dok se vozim biciklom na posao; kako sestra svaki put kaže kada dođe kod nas: „Šta, još niste pustili Balaševića?!“... Mogla bih...

Žao mi je što nije trajalo duže. Ali drago mi je zbog svega što smo imali, i što je ON imao. Sa nama. A to nije malo. I rubrika „SUgrađani“ koju tako rado pišem, mogla je da ga ugosti. Jer (kao da je) bio i naš sugrađanin. Iako nije Subotičanin, nije ni samo Novosađanin. Građanin sveta. Planete. I tačka.

„Kao da je otišao neko moj...“ – čujem u poslednja dva dana. Kao neko moj. Da, samo bez tog – KAO.

Tatjana Mandić Takač

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 2 nedelje i 23 časova
Komentara: 53
Pregleda: 9226
Povezane teme
đorđe balašević
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 2 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.