SUgrađani: Miroslav Bičanin "Derane, samo ti radi ono što voliš - novci će doći sami!"

Njegovo ime ljudi najčešće vezuju za kafanu, a on - ni kap alkohola, ni dim cigarete! Iz šarenolike kafanske atmosfere izabrao je ono najlepše – muziku. I pokoju šalu. Više nego dovoljno za dobar provod koji su on i njegova harmonika velikodušno poklanjali gostima. A kako uz dobru pesmu i vreme proleti, neretko su i muzičare i goste prvi zraci sunca pratili kući - jedne trezne, druge opijene… notama i vinom. U međuvremenu je i jedno drugo “sunce” zasijalo u njegovom životu, a sija i danas u vidu folklornog ansambla iza kojeg Miroslav Bičanin stoji imenom i prezimenom; znanjem i iskustvom; ljubavlju i snagom. KUD “Sunce” plod je zajedničkog rada oca i ćerke - društvo u kom nema podela i suza, samo korak, muzika i osmeh. Pa ko ne bi poželeo da se uhvati u kolo… 

-    Iako je moja muzička karijera najmanje u kafani, ne smeta mi što me vezuju za nju jer kafana je svojevrsna muzička škola u smislu prepoznavanja nečijeg ukusa – procenite ko šta voli da sluša… Ja nisam “kafanski” čovek. U mladosti, sa 14, 15, 16 godina, kada smo moji vršnjaci i ja počeli da se formiramo, probao sam i kafu i cigaru i alkohol. Ali bukvalno samo probao – to znači da ni cigara nije dogorela…I danas mi smeta duvanski dim, i kada su zabave u pitanju, treba mi nekoliko dana oporavka, ali na to pristajem kada idem da sviram. Ako ne moram, kao sada, radije sednem negde gde se ne puši… 

Kako kaže, kafana (zabava) došla je u situacijama kada je poželeo da proba i da se oproba i na tom terenu, verovatno i iz finansijskih razloga, ali ne po svaku cenu. Naprotiv. 

-    U mojoj ranoj mladosti jedan čovek u mom kraju rekao mi je - derane, samo ti radi ono što voliš, novci će doći sami! Poslušao sam ga. Mene je otac u početku i prekorevao, zato što kada me pozovu na zabave, ispraćaje u vojsku i slično, ja idem zato što se meni ide, ne zbog novca. Ali uvek sam doneo para kući! (smeh) Ljudi su me počastili… Otac mi je savetovao da naplaćujem svoj rad. Nisam naplaćivao, ali je novac ipak dolazio – kroz bakšiš, to se tako u muzičkom svetu kaže…

NE TAKMIČENJE, NEGO SARADNJA - “Nikada nisam voleo takmičenja – to nije u mom duhu. Jer ako hoću da budem prvi, moram nekog (ispod) da zgazim! A to ne želim. Pošto sam se bavio folklorom, video sam na takmičenjima kako u jednom momentu pet stotina dece plače – raduju se samo oni što su prvo, drugo ili treće mesto. I rekao sam sebi - ovo ne može da bude dobro… Osnovna stvar je da mi ne želimo da bilo koje naše dete plače. Idemo samo na festivale koji su revijalnog karaktera i toga se držimo, tako da mi nemamo priznanja tog tipa da smo prvi, drugi, treći, ali imamo puno plaketa i zahvalnica za učešće i gostovanje”. 

Vrlo mlad pokazuje interesovanje za muziku. Sa sedam godina počinje da igra folklor; prvu svadbu svirao je već sa četrnaest – u rodnoj Kuli. 

-    Obično u porodici bude neko ko se bavi muzikom - kod mene nije niko. Barem ja ne znam. Samo jedan dalji rođak, kojeg sam jedva zapamtio, bio je seoski harmonikaš. To na mene nije uticalo, ali jeste učiteljica koja je u prvom razredu držala folklornu sekciju. Prijavio sam se – roditelji su bili saglasni. Folklor je moj “broj jedan”, moja preokupacija; ceo moj život vezan je za folklor. Odmah sam ga zavoleo, i kasnije nastavio u jednom kulturno-umetničkom društvu. Tamo sam zapravo čuo muziku koja je meni vrlo prijemčiva - radi se o izvornoj narodnoj muzici. Pokazao sam interesovanje za sviranje, stalno sam gledao harmonikaše. Bio sam peti razred osnovne škole kada mi je otac, na sopstvenu inicijativu, a povučen mojim pogledima prema tom instrumentu, kupio harmoniku! Naravno, skromnu, onu koju je mogao da priušti. Hteli su da me daju i u muzičku školu koju u to vreme nisi mogao da upišeš ako si stariji od sedam, osam godina. A novca za privatne časove nismo imali, i tako sam ja u dvanaestoj godini počeo sam da vežbam harmoniku i da je izučavam na način na koji to jedno dete može…

Nije ni svako imao televizor tada, ali tu su bile – knjige. Učio je iz literature vezane za nastavu muzičke umetnosti, upoznavao se sa pojmom nota i ispisao ih crvenim flomasterom (onim koji može da se obriše, da ne ošteti harmoniku) na dirkama: do, re, mi, fa, so, la… Učio napamet, vežbao kako da postavi prste… 

-    I tako sam počeo da shvatam šta se zapravo dešava na klavijaturi, zašto je to ovako ili onako. I ne da se hvalim, ali za dve godine rada, u četrnaestoj godini, savladao sam instrument u toj meri da je moja svirka bila prepoznatljiva. I došao je jedan stariji harmonikaš kod mog oca i pitao ga da li bi dozvolio da idem sa njim da sviram svadbu! I ćale je rekao da nema ništa protiv, samo da pazi na mene – po godinama sam bio klinac, ali već visok kao sada, izgledao sam stariji… Otišao sam da sviram sa tim “kolegom” i doneo tri očeve plate! (smeh)

Sav novac doneo je kući i ponosno stavio na sto. Otac je veći deo ostavio za kućni budžet. a jednu četvrtinu – sinu za džeparac. I tako je krenulo.

-    Uskoro sam, uz pomoć roditelja, kupio ozbiljnu harmoniku. U ovom trenutku, ako pričamo o polovnoj, za profesionalca, ispod sedam-osam hiljada evra ne može da se kupi. Moja je bila poluprofesionalna i koštala je dva miliona tadašnjih dinara. S tim što sam million skupio ja, a million je otac pozajmio i kasnije smo to uredno vratili.  

KAD SLONA TERAŠ DA LETI - “Najgora stvar u folkloru je takmičenje. To je kao kad bi slona terao da letiš! Ne može da se, po mom mišljenju (a i slušajući neke druge stručnjake), poredi i žirira na primer Bunjevačka igra, pa južna Srbija sa Vranjem! Nije isto”

Završio je srednju mašinsku školu (smer – bravar) i već tu uposlio svoje “majstorske” ruke. Iako ga je otac usmeravao u nekom drugom pravcu, ostaje privržen muzici. 

-    Moja majka, koja je imala dva razreda osnove škole, ali osećaj za “negde i nešto”, kaže ocu - Radovane, pusti ti njega – i on će naći svoj put, kao i ostali. Tako je i bilo. I otac je uvideo da ne treba ništa na silu. Treba pustiti da čovek bude svoj. Kao roditelji imamo određene želje, ali dete uvek ima neki svoj smer… 

Odslužio je i vojsku (u Puli), gde se takođe bavio muzikom i sa svojim “bendom” pobedio na takmičenju u petoj armijskoj oblasti.

-    Kada sam došao iz vojske, moj drugar Petar i ja dogovorimo se da idemo u Rusiju. Bilo je leto ‘84. godine. On je imao para, ja nisam - prodam svoj APN motor, i odemo nas dvojica sa devojkama, normalno. Paket je obuhvatao Moskvu, Kijev, Lenjingrad i Soči na Crnom moru, gde smo otišli na kraju. Tamo sve lepo, što se kaže - kako bog zapoveda; mi šetamo i vidimo reklamu za muzički festival revijalnog karaktera. Bilo je prijavljenih učesnika iz tridesetak zemalja. Petar mi kaže - prijavi se i ti. Ja njemu - jesi li ti normalan, ceo svet je tu, ja da se prijavim?! Odemo mi da gledamo, seli, kad voditelj najavljuje moje ime, a ja - u šortsu na tribini! Petar me prijavio, i harmoniku nabavio! Ustanemo, šta ćeš - moraš. Noge mi se odsekle, šta ću! I odsviram ja čuveno “Oro gajde”, lepu kompoziciju makedonskog harmonikaša (Kočo Petrovski), a to baš nije mogao svako… I to se završi, a na kraju – svečano zatvaranje i oni meni, za najbolji utisak, dodele zlatnu plaketu! I onda smo se smejali jer me je drugar onako u vatru (u)bacio… 

Njegov dolazak u Suboticu desio se sledeće godine, nakon jednog nastupa, gde mu je prišao drugar (član subotičkog AKUD-a “Ivo Lola Rubar”) sa rečima da im je potreban harmonikaš… 

-    Ponesem harmoniku, dođem vozom u Suboticu. Bilo je neko jesenje vreme, i ja sam iz provincije došao u taj neki veliki grad... Skupili se svi, ceo ansambl – igrači, muzičari, uprli oči u mene, a ja - kao na bojnom polju! Hoćeš, nećeš, ima da sviraš! Ja opet “Oro gajde”, to je provereno. (smeh) Kada sam krenuo prve taktove, vidim ja, oni se svi gledaju… Odmah smo se dogovorili, potpisao sam ugovor na četiri meseca. Prošlo je mesec-dva, imali smo nastup u Domu vojske, gde je nastupio i OKUD “Mladost”, koji je bio moj san, nešto meni nedostižno… Međutim, kada se završio nastup, priđe mi šef narodnog orkestra OKUD-a “Mladost”, pokojni Dragan Glišić, i pita da li bih prešao u “Mladost” da sviram! Meni oči zasijale, međutim, znam da imam obavezu…  “Mladost” je u to vreme bila institucija, imali su 22 zaposlenih, direktorica je bila Simka Olajoš Nađ… Oni su bili iznad, a ja sam uvek voleo da učim, želeo neki svoj razvoj, nadogradnju…

Ispunivši sve svoje obaveze prema OKUD-u “Ivo Lola Ribar”, u miru se rastaje od dojučerašnjih kolega, i kao mladić od 21 godine, sa neskrivenim entuzijazmom, dolazi u “Mladost” uz klauzulu da će biti primljen na neodređeno kada savlada kompletnu njihovu koreografiju, što je uspeo za svega šest meseci, iznenadivši i njih i sebe. 

-    To je podrazumevalo veliki rad. Dođem oko devet ujutru, i do poslepodne (probe su bile od 17 časova), non-stop vežbam! Napravim pauzu samo da nešto pojedem i nastavljam. U “Mladosti” sam kao profesionalni svirač proveo sedam godina. Bilo je i zadataka koje je bilo teže ispuniti, malo smo da se više znojili, ali, u suštini ovo je bio jedan lep period. Posle sam, na moju žalost, malo pauzirao sa folklorom, ali sam oformio jedan orkestar (“Kalimero”) koji je vrlo brzo isplivao u tim “tezgaroškim” vodama restoranskog tipa, u Subotici. I vodio ga deset godina – prvo smo nastupali u restoranu “Zamak”, pa u “Spartaku”, gde smo radili bukvalno pet godina, svaki dan zaredom, sem ponedeljka. Bilo je svejedno da li je utorak, sreda, subota ili nedelja, tu je bila takva gužva da se čekalo mesto za šankom! Kada neko ustane, drugi juri ka stolici! Moja ideja je bila da se mi, muzičari, lepo obučemo - šnajderica nam je sašila košulje u više boja, imali smo i varijantu sa maramama i šeširima. Jedna pristojnost na sceni. I to je taj faktor - ljudi suštinski mnogo bolje vide nego što čuju. Drugi faktor je ipak muzika. Da ne bude preglasno. Da bude orkestarski, da zvučimo kompaktno. Ne može jedan da se ističe. Nivelacija tona, prijatnog zvuka. 

NAJVEĆA NAGRADA - “Evo, sinoć su došla neka dečica na probu, i jedna mama sedi u garderobi. I odjednom tri devojčice priđu i zagrle me. Meni nema veće sreće! Ništa mi više ne treba. I ovoj mami što je sedela kažem - ovo je meni najveća nagrada. Taj osećaj niko ne može da ti plati, ni da objasni”. 

Po potrebi pevač (prateći glas), prvenstveno harmonikaš i klavijaturista, naš sagovornik se rado seća anegdota vezanih za bend “Kalimero”. 

-    Sviramo i pevamo za jedno društvo, a naša koleginica sedi u separeu i čavrlja. Pevač koji je do tog trenutka pevao, kaže da na spisku ima nekoliko ženskih pesama i pozove pevačicu koja uzme mikrofon i pita – za koga pevamo. A on, malo iznerviran pošto nije bila u toku, kaže - za Tita! I ona, ne razmišljujući, ponovi - samo za Tita i društvo! (smeh) U jednom trenutku kolega gitarista kaže - i za Jovanku. I ona ponovi. No, bilo je to dobronamerno, niko se tu nije naljutio… I još jedna anegdota – pun “Spartak”, sviramo na svadbi već skoro sat vremena, kad kaže kolega pevač - odradite pola sata sami, ja moram kući! Zašto? Nemojte se smejati, kaže, pogledajte mi noge, kad čovek u žurbi obuo jednu patiku i jednu cipelu!

Jedno vreme bio je deo tria nazvanog “Mali orkestar”, koji se bavio sličnim aktivnostima – puno su radili na moru, po Crnoj Gori, ali ni u najboljim vremenima nije prestao da sanjari o folkloru. Kako je njegova ćerka Zvezdana igrački stasavala (danas već 25 godina u folkloru!), nakon velikih uspeha koje su ostvarili u Aleksi Šantiću, Bajmoku i Liparu, otac i ćerka pre osam godina osnivaju KUD “Sunce” u Subotici.

-    Počeli smo sa osmoro dece, a sada brojimo oko sto članova! Dečje grupe su podeljene na najmlađu, srednju i stariju, a četvrta je omladinska grupa. Zvezdana je umetnički rukovodilac i direktor ansambla, a ja šef orkestra, isključivo korepetitor, neko ko prilagođava muziku za folklor i koreografiju. To je nešto što smo voleli, i hajde da kažem znali, mada znanja nikad dosta. Ja sam negde pedantan u duši, i to ispoljavam i u muzičkom smislu. Tako je i Zvezdana preuzela od mene tu preciznost. Da li nekad zaigram? U nekoj šali ili na zabavi. Deca se iznenade kada im pokažem neki korak, sve držeći harmoniku! Oni gledaju u mene, a Zvezdana kaže - da, da, Miroslav zna da igra! (smeh) 

Iako mu je i sin Bojan izuzetno talentovan za sviranje i folklor, okrenuo se nekim drugim oblastima – godinama živi u Beču, radi u jednoj firmi, i, po rečima oca, zadovoljan je. Supruga, nažalost, nije živa, a rano je ostao i bez roditelja i rođene sestre. Ipak, vedar duh ga ne napušta. Ni volja za rad, za učenje. Svaki dan – novi izazov. 

-    Možda neki moj mali skriveni talenat koji je ostao… Kada smo bili klinci, roditelji su mojoj sestri kupili šivaću mašinu koju sam ja nakon njene smrti (42) uzeo sebi. I malo se poigravao, do te mere da izrađujem delove nošnje! Najviše volim vez na mašini – ne da programiraš, nego slobodnim pokretom. To me je privuklo…