SUgrađani: Laslo Karai - "Ja sam jedan staromodan tip“

Iako se nikada nije (profesionalno) bavio sportom, on trči i ne staje (za obavezama oko atletskog kluba), okreće pedale do Horgoša i nazad (na svom pouzdanom “drumašu”); penzionerske dane broji unazad... U trenerci koju mu je “poklonio” Bolt, pred TV ekranom i(li) uživo, bodri neke nove nade koje dolaze – možda baš na tartan stazi gradskog stadiona... Ceo život u privredi (a posredno i u sportu), jedan od nekada čelnih ljudi Regionalne privredne komore i lokalnog Saveta za zapošljavanje, bivši član Gradskog veća Laslo Karai, danas je potpredsednik Atletskog kluba “Spartak” i penzioner sa “aktivnim statusom” – radi, piše, i ne namerava da stane. Dok ne zatvori krug (metaforički i bukvalno). A onda – ispočetka!

-    Iako imam ogromnu ljubav prema atletici, prvo sam bio košarkaš - zbog visine. Čak smo bili i okružni prvaci u gimnaziji... Sport volim neverovatno! Sada najviše volim bicikl. Imam mog “drumaša” (onaj što ima te tanke gume), i prevalim po 50, 60 kilometara u jednom cugu! To mi je norma. Najviše volim da idem prema Horgošu, onda Mali Pesak pa prema Paliću nazad – jedan krug, tri sata. To mi je merak, pravi merak.

Rođeni Subotičanim (ističe to s ponosom u glasu), od prvog dana (života) stanovnik je - centra grada!

-    Da bude veći štos, rođen sam u centru! Ne u bolnici. Naš stan nalazio se pored Gradske biblioteke, i pošto sam rođen ranije nego što je trebalo, nisam stigao do bolnice! Celo detinjstvo proveo sam ovde, u centru grada, to je moj životni prostor. Kada smo se supruga i ja uzeli, promenili smo nekoliko podstanarskih mesta, ali nikako nisam mogao dalje od centra. Sada mi je srce na  mestu - 500 metara od Gradske kuće...

IZ PROŠLOSTI – ZA BUDUĆNOST - “Počeo sam da se bavim istraživanjem istorije atletike - pišem jednu brošuricu koja je izostala za proslavu ovih 80 godina. Sa prijateljem Laslom Taborošijem, jednim od najpoznatnijih istoričara sporta na teritoriji Vojvodine, dogovoreno je da ćemo da nastavimo (pošto već imamo knjigu o atletici “Spartaka” - prvih 70 godina) još ovih deset  (2015 – 2025). Sve podatke sam prikupio, sastavio, i od najveće pomoći bio mi je gospodin, nažalost sada pokojni, Ljudevit Vujković Lamić - Moca. On ima ogromnu arhivu, biblioteku. Želeo bih da nastavim njegovim stopoma, on je stvarno bio fenomen i znalac, ogroman znalac dešavanja i u kulturi i u sportu Subotice”. 

Jedan od benefita druženja sa drugarima u centru grada jeste znanje srpskog jezika koje je poneo sa sobom. I jedno društvo uvek raspoloženo za sport.

-    Od svih onih sa kojima sam bio u društvu, niko nije znao mađarski! I ja sam opet kroz sport učio i jezik. Sa Zoranom Kalenićom igrali smo košarku, on je iz istog kraja (opet centar grada), gde je bilo jedno društvo mojih godina (Zoki je malo mlađi od mene). Nalazili smo se, igrali košarku na igralištu (sa šljakom) obdaništa koje i danas postoji. Stvarno se lepo zabavljali. Zoki nas je odvukao i u stonoteniski klub, ali s njim se nije moglo, on je već tada bio pravi matador za stoni tenis! To su lepi dani, i to je ostalo u sećanju kao jedno od najlepših perioda moga života. Išao sam u Gimnaziju, tada se zvala “Moša Pijade” – pre mesec dana proslavili smo 50 godina mature. Sretan sam zbog toga što smo to doživeli. 

Nakon što je završio Ekonomski fakultet u Subotici, kao diplomirani ekonomista odmah se obreo u računovodstvu i finansijama. 

-    Počeo sam u “Željezničaru” kao pripravnik. Moram da se zahvalim tadašnjem direktoru Antunu Kopiloviću koji me je primio, a zahvalnost zaslužuje i moj drugi učitelj (u finansijama) Šime Temunović koji me je stvarno potkovao za taj zanat. I dan danas sarađujem sa njim. 

Iz “Željezničara”odlazi kao finansijski direktor i istu funkciju nastavlja da obavlja i u “Elektroremontu”, odakle prelazi u Regionalnu privrednu komoru (predsednik odbora za industriju). Jedno vreme bio je član Gradskog veća zadužen za privredu, da bi se nakon što mu je prestao mandat, vratio u Komoru, i tamo ostaje sve do 2021, kada odlazi u penziju. 

-    Baš mi je legao taj posao u Komori, voleo sam to da radim. Imam i puno prijatelja, poznanika, iz tog perioda. Tada je i rođena ideja da Slobodan Vujinović i ja zajednički pokušamo da vodimo atletski klub. Prethodna predsednica Ilona Stajić izvanredno je vodila klub i za sobom ima period koji je možda i zlatnim slovima upisan u istoriju (kluba), ali prešla je u advokatske vode - onda smo Sloba i ja preuzeli, i evo, sada smo pri kraju trećeg mandata: Slobodan kao predsednik, ja potpredsednik, ali smo zajedno u klubu još od 1995. na raznim funkcijama. U vreme kada smo radili, Komora je bila nezavisnija organizacija nego što je sada - imali smo nezavisnost i u odnosu na Privrednu komoru Srbije, a pre toga i Jugoslavije. Ta sloboda ogledala se u tome da smo stvarno imali mogućnost stvaranja veza, i na međunarodnom planu, dovodili smo strane partnere u Suboticu da se pokušaju povezati sa domaćim fabrikama, firmama, da bi se pospešio privredni razvoj. Čak i kada su bile sankcije za privredne aktivnosti, 90-ih, pokušali smo da ih na neki način dovedemo - najbliža nam je bila Mađarska pa smo otvorili ta mala vrata (Segedin) za ostvarivanje privredne saradnje. I tu smo imali uspeha. Odlazili smo u susedne države i stvarali kontakte sa drugim komorama. Smatram da je to bila jedna odskočna daska i za subotičke privrednike da mogu da se pojave i na tržištima okolnih zemalja. Sada su vremena drugačija, sve je centralizovanije i linija odlučivanja ide malo sporije i nema te slobode, iako saradnje ima. Uslovi su neuporedivi, ali suština je u tome da je privreda ta koja jednostavno želi da napreduje! I privrednici su, po mom mišljenju, žila kucavica celog našeg društva. Dobri privrednici. Jer ako oni naprave dobar biznis, onda je svima dobro. Ključ je u tome da oni shvate situaciju i sve uslove u društu i privredi. Jer uvek imate mogućnosti da dobrim idejama ostvarite napredak u svom biznisu i svom poslovanju. Pa čak i danas. Pogledajte samo ove nove firme koje se otvaraju. Jeste da je to uz pomoć određenih fondova, ali ako vi imate dobru ideju i ako se pokaže da je to za život, onda ima mogućnosti da se to i razvije i da dođe do nekih mogućih napredaka. Svako vreme ima svoj problem. I kad je Jovan Mikić bio u atletici, i onda je bilo problema. Niko nije fermao atletiku. I danas je atletika još uvek sport koji je nedovoljno priznat, zato što tu para nema. To je sve entuzijazam. Tu morate sebe da uložite. Ključna stvar je da imate dobrog trenera. Talenat je 10 posto, rad sa trenerima 90 posto (za postizanje uspeha). 

BOLT BACIO, JA UHVATIO! - „Obožavam da odlazim na velika takmičenja! Najveće zadovoljstvo mi je bilo to što sam gledao pretposlednju trku Jusejna Bolta 2017. u Monte Karlu. To nikada neću zaboraviti! Sedeo sam u prvim redovima, on je bacio gornji deo trenerke i ja sam ga uhvatio! Neverovatno. To je bila sreća. Svi su već osećali da su je uhvatili, a ja bio viši, pa dograbio! Evo, i sad sam se naježio... Volim da gledam sve ove velike trkače. Kada je Bob Bimon 1968. u Meksiku skakao svetski rekord udalj, počeo sam da pratim. Pa Ubori, Vera Nikolić... Uvek sam voleo da tražim autograme... Sve me je to povuklo i na taj način sam se i obreo ovde. Sad dokle, to ću videti... Bio sam na evropskom prvenstvu u Budimpešti 1998, na svetskom prvenstvu u dvorani 2004 - tamo smo u prvim redovima navijali za našu Elviru Pančić“. 

Sa atletikom se posebno “zbližio” u trenutku kada je njegova ćerka Livia Karai počela da osvaja medalje... 

-    Ona je trčala kod Elvire Janoši i išlo joj je jako dobro. Jednog dana kaže dedi (mom tastu) koji ju je vodio na treninge - hajde da probamo da odemo na stadion! I on je počeo da je vodi, a ona je počela da pobeđuje. Sa samo osam godina, kao najmlađa pionirka, bila je treća na krosu “Politike”, jednom od najvećih takmičenja tog tipa u Jugoslaviji. Tako je krenula priča koja je zahtevala veće angažovanje i ozbiljnije bavljenje sportom. Prešla je kod Franje Vojnića (njen prvi trener – nažalost, preminuo je, puno poštovanje prema njemu), pa kod Stevana Crnjakovića i posle Josipa Crnjakovića, koji su od nje napravili takmičarku koja je posle nadograđivala svoju karijeru kod trenera Jožefa Kerešija. Postala je višestruka prvakinja; ukazala se šansa da pređe u jedan italijanski klub, u Kararu, gde je postala prvakinja Toskane za juniorsku kategoriju, i kao ekipa osvojili su regionalno takmičenje... Četiri godine bila je kod njih i to je bilo jako lepo vreme. To “italijansko” iskustvo dobro je iskoristila - naučila italijanski (pored toga i engleski) jezik. Sada radi u jednoj italijanskoj firmi, ovde u Subotici. Sportom se bavi rekreativno. Preko nje ja sam se polako “uvlačio” u celu tu priču i postao član upravnog odbora AK “Spartak” - preko 30 godina sam na toj funkciji, a potpredsednik kluba sam od 2016. do danas. 

Ljubav prema sportu i angažovanje u atletskom klubu spaja našeg sagovornika sa kolegom, imenjakom Laslom Uborijem, koji je takođe nedavno bio gost naše rubrike. 

-    Moramo i njega da spomenemo. Mi nismo samo kolege, već i prijatelji! Upravo to. Zajedno smo proslavili 80 godina AK “Spartak” - nama je jako bitno opredeljenje, da pratimo i negujemo te tekovine atletike u Subotici. Neću da budem pretenciozan, ali jedini smo u porodici “Spartaka” organizovali jednu ovakvu svečanost (istina, i košarkaši su, ali u nekom drugom obliku). Smatramo da je to jako bitno jer, na kraju krajeva, Jovan Mikić Spartak bio je atletičar! Osećamo dužnost da se na neki način odužimo njemu, jednom od prvih atletičara koji je ponikao u Subotici. Takva tradicija i tekovina treba da se neguje, treba da se zna da on nije bilo ko, i da naš klub sa ponosom nosi njegovo ime i prezime, i njegov nadimak! Upravo zbog toga što je bio jako dobar, i nama je jedan od imperativa da budemo nastavljači te tekovine njegovog duha u sportu. 

A jedan od imperativa bila je i obnova atletske staze na stadionu, one koja je prvi put prekrivena tartanom još 1978. godine, kada je jedan od prvih SOŠOV-a (Sportska olimpijada školske omladine Vojvodine), organizovana u Subotici.  

-    Smatramo da je to bila prekretnica u daljoj istoriji kluba, ta staza bila je fenomenalna, među najboljima u zemlji, sertifikovana za sva međunarodna takmičenja. Prošle godine je obnovljena i sad opet imamo šansu da nastavimo sa kvalitetnijim radom. Imamo skoro svaki pogon u klubu - od mlađih pionira pa do veterana - veterani su nam jako bitni jer pronose saznanje o tome da u Subotici postoji atletski klub. I ne samo to, nego da Subotica kao grad ima takvu tekovinu koja može da se nosi čak i na svetskim takmičenjima! Sad imamo oko 80 članova, od toga je pedesetak mlađe kategorije, znači podmladak nam je poboljšan – taj pogon preuzeo je gospodin Ubori, i on toliko voli da radi sa tom dečicom, da je to neverovatno! 

NAJVEĆE BLAGO - „Toliki sam ljubitelj i zaljubljenik u atletiku, da sam i član Upravnog odbora Atletskog saveza Vojvodine, dobitnik Zlatne plakete Srpskog atletskog saveza za doprinos razvoju atletike. Ponosan sam na to, a ponosan i na ovih pet osoba koje smo imali u klubu - oni su naše najveće blago: Gabor Lenđel, koji je probio klub na međunarodnu scenu, olimpijac Lacika Ubori, Elvira Pančić, Miloš Šakić i naša Dijana Šefčić. I što je bitno, imali smo i preteče, jednu generaciju posle 40-ih, koja je u stvari začetnik tih rezultata atletike u Subotici. Jer Subotica je 1946. proglašena za ženski centar atletike u tadašnjoj Jugoslaviji“.

Posla u klubu uvek ima. Kao čovek koji je došao iz privrede, uglavnom je zadužen za finansije, a kada su one u pitanju - uvek ima interesantnih dešavanja.

-    Tu su i razgovori i natezanja, sa atletičarima - da li mogu da idu, kako mogu, šta mogu... Stariji, mlađi... Promenila su se vremena, u ono vreme kada su stariji išli na takmičenja, sve je bilo blizu (Novi Sad, Senta...), a sada je sve u Kruševcu, Kraljevu, Ćupriji... Ta deca ipak treba da se odmore, treba naći smeštaj, pa ishrana, sve je drugačije. A sredstva koja dobijamo uvek su limitirana. Nije lako. Ali - tu smo.

Sa suprugom Magdolnom, takođe Subotičankom, nije išao u istu školu. Sretali su se po diskaćima („Akvarijus“, „Largo“...) – lepo vreme. A lepo je i danas. Par je nedavno proslavio 41. godišnjicu braka. Nakon što smo mu čestitali, kroz smeh, ali istovremeno i ozbiljno, rekao je: 

-    Pokušavam da budem postojan u svemu, ja sam u stvari jedan staromodan tip. Da traje što duže i bude što bolje.