SUgrađani: Laslo Ubori - "Ja ću u pantalonama skočiti više nego ovi iz zaleta!"

Od profesionalnog bavljenja sportom se, kaže, umorio, ali od sporta – nije. Odavno u penziji, a opet svakodnevno na stadionu - aktivan kao trener, pedagog i prijatelj deci koju ne samo da trenira, već i uči nekim pravim, pomalo zaboravljenim vrednostima... Onim koje će im, bez obzira na to koliko daleko skaču ili koliko brzo trče, pomoći u školi, životu, budućnosti. I sam je, na svojoj koži, u svom biću, osetio blagodeti bavljenja sportom - motivišuću reč trenera, ukus zlatne medalje, timski duh, olimpijsku atmosferu i huk prepunog stadiona. Trčao lični rekord onda kada je bilo najvažnije. A trči i danas. I čini se, nikada neće prestati... Laslo Ubori, atletski reprezentativac Jugoslavije, prvak Balkana, član olimpijske štafete, savezni sudija, trener, svojim primerom najbolje potvrđuje da je „u zdravom telu zdrav duh“ – neraskidiva veza između fizičkog i mentalnog zdravlja.  

-    Rođen sam u Novom Kneževcu, tamo završio osnovnu školu, a pošto sam voleo hemiju, matematiku i fiziku, upisujem Građevinsko-tehnološki školski centar u Subotici, i dobijam zvanje pogonskog hemijskog tehničara. U struci nisam radio ni pet minuta, ali sam je koristio jer sam radio u „Fidelinci“ punih 40 godina, i prošao put od magacionera do direktora sirovinskog sektora! Nakon privatizacije, umesto da odem na berzu, podnosim zahtev u „Žito-bačku kulu“, gde su me primili i odatle odlazim u penziju 2011. godine. 

Zanimljivo je (i pohvalno!) da je za sve te godine na posao stizao, ne na vreme, nego čak i (mnogo) pre nego što je trebalo. I u poslu i sportu, isto je – trčeći do cilja. 

-    U firmu nisam ni pet minuta zakasnio! Uvek sam dolazio i ranije. I kada je bila promena sata, otišao sam na pet sati umesto na šest, i sat vremena spavao ispred ulaza, čekajući da dođu da otvore kapiju. Nikada ne kasnim. I danas sam 20 minuta pre treninga na stadionu, ako novo dete dođe sa roditeljima - da ih primim, da porazgovaramo, da se upoznamo...

IZA SVAKOG MUŠKARCA... - „Iza svakog muškarca koji uspeva, stoji jedna jaka i odana žena. Bez nje ništa ne može. I u kući, sa decom... Ja to jako cenim. Moja žena Iboja je profesorka matematike u penziji. Godine 2012. osnovali smo grupu „Mrdni se“ (Mozdulj rá)“, namenjenu onima koji su već malo u godinama, a žele da rade na svom telu, svom zdravlju. Sada smo u „Nepkeru“, sastajemo se ponedeljkom i četvrtkom od 18 do 19. Časove vodim ja, a kada nisam tamo, onda moja gospođa koja je sve naučila i dobro radi. Imamo lep broj žena koje dolaze i (samo) tri muškarca. Imamo lepu kuću, cveće - kućicu u cveću. Bašticu. Bavimo se povrtarstvom, sami proizvedemo sve što možemo. Pošto puno radim („Ti kao da imaš nekog pundravca koji ti ne dozvoljva da sediš! – kaže mi žena u šali), hobi mi je da se - odmorim, gledam sport na televiziji. I puno čitam. To volim“. 

Odgovornost prema poslu i prema sportu preneo je i na trenerski „teren“ gde uredno vodi evidenciju o prisutnosti na treningu, i u svoje tabele beleži „plus“ i(li) „minus“ – kao u školi.  

-    U „Spartaku“ kao atletski trener radim sa decom uzrasta od 7 do 12 godina. U mojoj grupi ima četrdesetoro dece, ostali treneri imaju svoje grupe. Radimo na razvoju dece, cilj nam je da razvijemo okretnost, brzinu i skočnost. Puno radimo na kolegijalnosti. Na kraju treninga uvek se skupimo, dogovorimo kada je sledeći trening, stavimo ruku jednu na drugu, uzviknemo - ko je najbolji, i viknemo – „Spartak“! Taj pozdrav deca vole i čekaju. Taj rad me održava - i ne samo u fizičkoj kondiciji. Volim rad sa decom. Verovatno je trebalo da budem profesor fizičkog vaspitanja, neki nastavnik...

Atletikom se bavi(o) od 1968. godine i za samo četiri godine ostvario ogroman uspeh – bio prvak Jugoslavije na 400 metara, prvak Balkana, član jugoslovenske reprezentacije 4x400 metara, a kruna svega jeste učešće na Olimpijadi u Minhenu, 1972. Dok govori o tim vremenima i tim ljudima, koristi epitet „veliki“. S razlogom. 

-    To je bila jedna krasna generacija: Lučano Sušanj, Miro Kocuvan, Jozo Alebić, Milorad Čikić i ja. Nas petorica borili smo se za četiri mesta u štafeti. Olimpijada je bila jedna fenomenalna misija kojoj su prethodile izuzetne pripreme, tako da te godine skoro nisam ni bio ovde, u Subotici, nego sa jedne pripreme na drugu. Jako puno smo radili, stekli dobru kondiciju – na Olimpijadi sam trčao lični rekord. Izuzetno smo se slagali. Nažalost, najbolji od nas Lučano Sušanj povredio je zadnju ložu tako da je Čikić trčao umesto njega. Peti čovek nam je trčao, i sa njim smo izjednačili državni rekord! A da je trčao Sušanj, bilo bi još bolje, bili bismo u finalu! Ovako smo bili deveti u sveukupnom plasmanu. A pobedili smo i Amerikance zato što su zaspali, nisu došli na start. Šalim se! 

A onda, sa šale razgovor sklizne na mnogo tvrđi teren, onaj na kom ne možemo da se ne dotaknemo tragičnih događaja koji su obeležili upravo te XX Letnje olimpijske igre u Zapadnoj Nemačkoj – događaja koji su potresli svet, a čiji je svedok bio naš sagovornik.  

-    To je stvarno tragedija, svetska. A mi smo baš tamo bili! Izraleski paviljon nalazio se pored same ograde, prekoputa su bili Mađari i Rusi, a između Rusa i Amerikanca - Jugoslavija. Teroristi su presekli žicu na ogradi i naoružani ušli u izraelski paviljon. Odmah su ubili trojicu sportista i jednog rukovodioca, a ostale zarobili - njih devetero. Zatvorili su firange, jedan je na terasi šetao sa maskom i oružjem... Videli smo to, kao i nemačku policiju koja je u sportskoj opremi skrivala pištolje, šetala i vrebala... Teroristi su tražili helikopter – od okupljenih sportista nije mogao da sleti preko dana pa su sleteli u toku noći i odneli taoce, a nemačka policija ih je na aerodromu osvetlila IC farovima i pogodila teroriste, ali jedan je uspeo da aktivira ručnu granatu i baci je, tako da su svi taoci sa članovima helikopterske posade poginuli. Čuvam taj nemački „Bild“, novine koje govore o događajima koji su nas sve potresli. Strašno... 

U takvoj situaciji teško je pala i činjenica da se naša ekipa još nije takmičila - narednog dana trebalo je da trče u kvalifikacijama. 

-    Radili smo k'o sivonje, k'o volovi. Trenirali danonoćno da bismo što bolje trčali. A bilo je reči o tome da će se Olimpijada prekinuti. Ali sport je morao da ide dalje... Olimpijski komitet proglasio je dan žalosti, nakon čega je sportski deo nastavljen. Mislim da je ta odluka bila pametna jer bi i dan danas sva takmičenja i sve ostalo moglo da se prekine zbog ovih ludih situacija u svetu, nažalost. I mi smo učestvovali u kvalifikacijama, ispred 60 hiljada ljudi! Ja u životu nisam trčao ispred tolikog gledališta. Izuzetan osećaj, publika te nosi...  Svakome su merili deonicu, jako dobro smo trčali svi, ja svoj lični rekord. Izjednačili smo rekord Jugoslavije, koji je bio 3 minuta, 0.5 sekundi i 7 stotinki. Bili smo sretni što smo uspeli. 

Planirao je mali predah, nakon čega bi usledile pripreme za Olimpijadu u Montrealu 1976, ali kada se sport jednom ostavi, teško mu se vratiti.

-    U međuvremenu sam se oženio, počeli smo da gradimo kuću, dolazila su deca. To su bili prioriteti - porodica, posao.  Pošto je „Fidelinka“ bila velika firma koja je imala i rukometni klub, postao sam trener fizičke pripreme rukometaša (RK „Fidelinka Radnički“). Izuzetne rezultate smo postigli, bili jedna od najjačih ekipa u zemlji, ali ne i šampioni jer pored „Zvezde“ i „Partizana“ ne možete da dođete do izražaja. Kako se u fudbalu kaže, došli smo do šesnaesterca, ali ne možeš u šesnaesterac! (smeh) 

VIŠE OD ZNAČKE - Dok, kao trener i član upravnog odbora, sa ponosom pokazuje značku na sakou („Spartak“, 1945 – 2025), izrađenu za 80-godišnjicu postojanja kluba, i najavljuje svečanost povodom jubileja, naglašava da bi Grad trebalo više pažnje da pridaje atletskom klubu (u smislu finansijske podrške) i dodaje da se članarina sada mora plaćati, dok u njegovo vreme – nije. Ponosan je i na pojedinačke uspehe članova, poput onih koje postiže Darijo Bašić Palković, Višnja Vilov, Dajana Bašić Palković Dajana... „I ja imam izuzetno talentovanu decu, bilo bi mi drago da napišete njihova imena: Dunja Kosović,  Dunja Pavićević, Petra Tečer, Kristijan Molnar... Čuće se o njima još“. 

Dok sportsku praksu ne zapostavlja, teoriju usavršava na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja (DIF), gde stiče zvanje diplomiranog trenera atletike i odlazi u Atletski klub „Spartak“.

-    Imao sam mali iskorak, kada se nas, nekoliko mlađih trenera, nije slagalo sa principima rada u klubu, pa smo osnovali „Ahiles“ na Paliću, i bili jako dobri, imali dobre trenere (Bela Evetović, Joška Kereši...). Verovatno je nekome smetalo što smo bili tako dobri pa su nam provalili u svlačionice i odneli sve - od ve-ce šolje do lavaboa! I vrata. Policija je napravila uviđaj, i na tome je ostalo. Više nismo imali uslova za rad, „Ahiles“ se ugasio. To je bilo 1995. godine. Vratili smo se, ujedinili sa „Spartakom“ i te godine bili drugi klub u državi! Sa pojačanjem – Miloš Šakić, Čaba Gujaš, Arpad Šinko, Livia Abraham... Državni prvaci i balkanski šampioni. Imali smo puno talentovane dece iz Palića i okoline – ja sam ih po osmoro vozio „stojadinom“ u Suboticu na trening, sreća da nas policija nije videla. To je bilo čudo! (smeh)

A koliko je figura trenera bitna u tom najranijem, dečijem uzrastu, dobro zna i naš sagovornik kojih se svojih početaka - rado seća. U tome mu svesrdno pomaže i knjiga (album sa beleškama, isečcima iz novina i fotografijama) koju mu je napravila supruga i koja služi kao mali-veliki portfolio u koji je stala jedna neverovatna sportska karijera!

-    Dok sam išao u srednju školu, stanovao sam u domu učenika koji se nalazio odmah pored. Sećam se, imali smo jedan prazan čas pa izašli u dvorište da tražimo fudbal od profesora fizičkog vaspitanja Janoša Ladockog. Profesore, možemo li da dobijemo loptu? Ne! Vidiš da je teren zauzet... Dečaci su na času skakali udalj. Priđem, kažem - ja ću u pantalonama, sa tri koraka, skočiti više nego ovi iz zaleta! Skočim, i to pola metra više od njih! Fudbal nismo dobili, ali profesor kaže – šušaj (tako je govorio), mladiću, kako se zoveš? I reče mi da se javim na stadion kod čika Pište (Stevan Crnjaković). I ja se posle tri meseca pojavim kod Pala Sikore – prvi i poslednji trener. Izuzetan čovek. Moja prva disciplina bila je skok udalj (7.05) , ali kada se na prvenstvu Evrope u Košicama povredio jedan 400-metraš, trener me je stavio da trčim i štafetu da popunim. Kaže - naredne godine nećeš ti meni skakat', nego ćeš trčat'. Tako je i bilo. 

Talenat je, kaže, najverovatnije nasledio od babe (sa mamine strane) Etele Boroš. 

-    Znaš li ti, govorila je, da sam ja bila „bržija“ od muškaraca u selu! Gene sam povukao ne samo ja, nego i moj brat koji se uspešno bavio atletikom, kao i sestra koja je igrala rukomet. I moja deca imaju talenta, ali nisu ostala u sportu. Sin je profesor tehničkog vaspitanja i informatike, živi u Engleskoj - tamo imam dvoje unučadi, a ćerka je tehnolog, bila student generacije, radi u „Fidelinka skrobu“, ima dvoje dece. I unuci imaju talenta za sport - ko zna...