Komentara: 9
Pregleda: 9062

SUgrađani: Geza Kučera - "Ne smete prestati disati!"

02.02.2020. u 00:00h
Izvor: Subotica.com
SUgrađani: Geza Kučera - "Ne smete prestati disati!"
U čemu je tajna – pitamo ga, uz smešak. Godine prolaze, on ne stari. Odmoran je – prva je misao. Zadovoljan – sledi i druga. I dok naručuje domaću kafu u lokalu u kom služe samo espreso, zaključujete da nije čest gost... Porodičan čovek, bio i ostao, uprkos funkcijama koje je imao. A bilo ih je mnogo. Geza Kučera – direktor škole, član izvršnog odbora zadužen za prosvetu, predsednik skupštine opštine, prvi gradonačelnik izabran na direktnim izborima... A opet, “samo” naš Sugrađanin (sa velikim S!), prosvetni radnik, muž, otac i deda. I sada znamo zašto ne stari. Godinama u inat.

- Postoji jedna tajna – ne smete prestati disati! Onda živite dugo. Treba stalno biti u pokretu, uvek imati neku ideju i pokušati je realizovati, ne dozvoliti sebi da vreme prolazi bez smisla. Onda su vam svi nervi angažovani na tom problemu, dok pokušavate da ga rešite. Ako ne održavate mišiće, oni će propasti. Tako je i sa mozgom, sa intelektualnim sposobnostima, morate ih malo “doterivati”. Osnova svega je jedna jedina reč – radoznalost! I motivisanost. Motivacija za radoznalost.

TALENAT I RAD - Nekad je radio 25 sati dnevno. Danas je, kaže odmorniji. I dalje nikada ne kasni jer “onaj ko je u prosveti  ne može da zakasni!”. Sa unucima radi domaće zadatke. Od dva sina (obojica vrsni muzičari – jedan muzički rukovodilac pozorišta, drugi informatičar) petoro unučadi! I svi na neki način uključeni u sport: “Najmlađi je postao pauk, penje se po zidovima, donosi mi neke medalje sa takmičenja, iz Budimpešte, iz Niša....  Lako je tebi, imaš talentovanu decu – govorili su mi. Ne! Ja imam RADNU decu koja su svoju odbarenost iskoristila stopostotno radom! Sećam se, sin Geza, saksofonista, milion puta imao je krvave usne od saksofona...”.

Za sebe kaže da je uvek bio čovek kojeg je sve interesovalo. I danas, dok radi nešto u kući i čuje neku vest, jednim uhom je već tamo i želi da zna o čemu se priča, interesuje ga. Tako je učio i đake. I sinove. I danas unučad.

- Bio sam nezgodan u školi, uvek postavljao pitanja i ponekad dovodio profesore u nezgodnu situaciju... Kao prosvetni radnik motivisao sam decu da budu zainteresovana za sve, da budu radoznala, jer je na taj način polovina učenja rešena! I ne dozvoljavam sebi da odem dalje ako nisam shvatio situaciju. Motivacija – moj je moto u životu. Motivisati nekog da bude zainteresovan, radoznao, da želi da sazna nove stvari, imati zadatak uvek, nešto zbog čega se vredi boriti – to je i zadatak porodice koja treba da pruži podršku. Time smo izbegli sve zamke i za našu decu. Naravno, sve može da se uradi, da se postigne, sve je lakše ako iza sebe imate jedan stub koji se zove žena, koja će uvek spremiti i čistu košulju, i trčati za decom, a u ruci im nositi sendvič!

A ta žena, koja je sa njim delila i deli sve lepo i manje lepo što život sobom nosi, poreklom je iz istog sela, živela u istoj ulici! Nekada ne treba lutati, već samo širom otvoriti oči.

- Kada je čovek mlad, ima 20 godina, onda ga zadesi i ljubav i sve ostalo! Jedna moja mala “sugrađanka” i ja uzeli smo se ’74. godine, a ja sam se šalio da sam je vaspitavao za sebe (pošto je šest godina mlađa od mene) i govorio joj - kada si bila mala, ti si se meni na ulici javljala sa Faljen Isus!

PRVI RADNI DAN - “Kao gradonačelnik, imao sam vrlo zanimljiv život. Već prvi dan protekao je tako što sam imao dva uvažena gosta – gospodina Petra Međešija, tadašnjeg predsednika Vlade Mađarske, i predsednika naše Vlade  - gospodina Živkovića. Oni su imali susret u Subotici, čiji sam ja bio domaćin. Orbana sam ugostio nekoliko puta, sa Tadićem bio “na ti”, dolazio je patrijarh Pavle, sa Irinejem sedeo na ručku – sećam se, govorili smo o lepoti srpskog jezika i recitovao sam mu najlepšu srpsku lirsku narodnu pesmu za koju on nije znao pa sam mu posle mejlom poslao: Jelenak mi goru lomi, putak da mu je; za njim ide košutica; tek drug da mu je”...

Ulica o kojoj govori nalazi se u Dobričevu, selu između Vršca i Bele Crkve, na samoj rumunskoj granici. Uspomene na roditelje, detinjstvo i mladost prosto naviru.

Tu ima nekoliko sela i sva su blizu - u jednom je prodavnica, u drugom pekara, a u trećem kafana! Otac zemljoradnik, majka krojačica. U porodici je majka bila ta koja je “nosila kapu” i nipošto nije htela da moj dve godine stariji brat i ja ostanemo na selu. Ubedila je oca da se moramo školovati – to znači od petog razreda ići u grad, a najbliži je Vršac (za malo seosko dete velegrad!) gde je u to vreme bilo nastave na mađarskom jeziku. To znači sa 11 godina otići u podstanare, kod gazdarice. Početak je bio malo neprijatan, ali brzo sam se snašao. Tome je doprinela i činjenica da se prekoputa nalazila biblioteka i ja sam svoje slobodno vreme uglavnom provodio čitajući... Kada sam krenuo u šesti razred, otac nam se razboleo od tuberkuloze, a u jednom seoskom domaćinstvu, gde imate i zemlju i stoku, bez muške ruke ne može se kuća ostaviti! Postojale su dve opcije - da prekinemo školovanje dok se otac ne oporavi, ili da svaki dan biciklom idemo u susedno selo Jasenovo, osam kilometara udaljeno, i pohađamo nastavu na srpskom. A pre škole sve obaviti, namiriti stoku. I popodne opet! Izabrali smo ovo drugo.

POZORIŠTE – BOLNA TAČKA - “Kriv sam što sam potpisao ugovor o rušenju pozorišta, prihvatam krivicu, ali imate sa jedne strane stručni tim građevinaca, koji me vodi u podrum i pokazuje kako se cigla raspada i kako se temelji urušavaju, i ubeđuje da ti temelji neće izdržati! Ja nisam građevinac, nisam stručan, moram da poverujem ljudima da je to tako. Drugo, bili su gotovi projekti za pozorište koji su 18 puta dorađivani i isplatilo se brdo novca za te planove. Treće, ipak je u tom kontekstu preovladavao uticaj stranke da se napravi monumentalno pozorište. Čak imamo i skupštinsku odluku o tome da se ruši pozorište – znači, nisam ja sam to izmislio! Četvrto, imate od ministra kulture ponuđeni ugovor da Republika prihvata 45 posto finansiranja novog pozorišta, i da Pokrajina prihvata 45 posto. Grad treba da da 10 posto. Pitam se koji domaćin neće prihvatiti 90 posto sredstava da se napravi nešto novo u njegovom dvorištu? Skupština je potvrdila i ja sam potpisao. U tom smislu se ne osećam krivim. Kriv sam zato što nisam preduzeo mere da se ti potpisani ugovori ne sprovedu u delo! Da sam ja ili kasnije Vučinić ili Maglai, pred evropskim sudovima tužio državu za to, pozorište bi davno bilo gotovo. Jer prihvaćene obaveze su dužnost...”.

Da “sreća u nesreći” nije puka fraza, pokazalo se i ovoga puta. Otišavši u školu na srpskom, veoma rano savladao je i drugi jezik na, kako kaže, sasvim solidnom nivou. Sa “kursom jezika” koji mu je kasnije puno pomogao, vraća se u Vršac, nastavlja školovanje na mađarskom. Pošto mu je uzor bio seoski učitelj (zna odgovore na sva pitanja!), završava učiteljsku školu, vraća se u rodno selo i radi na mestu svog bivšeg penzionisanog učitelja. I bio je zadovoljan, i seljani su bili zadovoljni. Puno je radio, bio pokretač okruga, “gurao” i kulturni i sportski život... Ali politički deo, rukovođenje selom, to ga nije interesovalo! Upisuje Višu pedagošku školu u Subotici, dobija zvanje nastavnika srpskog i mađarskog jezika kao jezika društvene sredine. Bio jedan od najboljih studenata (“Odjednom se ono nekadašnje čitanje pojavi u životu!”), prvi diplomirao. Jedan od prvih poslova u “velikom gradu” čekao ga je u OŠ “Kizur Ištvan”, čiji će vremenom postati direktor i za 15 godina, koliko se nalazio na njenom čelu, napravio jednu od najboljih škola u gradu. “Politika me nikada nije interesovala” – naglašava. Ali on je njoj bio interesantan...

- Desila se godina ’92, Miloševićevo vreme, kada su u mnogim školama menjali direktore od danas do sutra. Ponadao sam se da ću ostati do kraja mandata, ali to se nije desilo. Bez konkursa, bez pristanka kolektiva, dolazi do moje smene. Vraćam se u nastavu kao učitelj u trećem razredu, 31 učenik u odeljenju, apaši mali, bistri, pametna deca, ali urnebes! Treba to držati pod kontrolom! Izveo sam ih i mogu reći da je to bila jedna od najboljih generacija u školi, od njih su postali uspešni ljudi, ali sam se oznojio milion puta! Kao i oni. U međuvremenu sam shvatio da se moje radne navike i tempo rada nisu mogli zadovoljiti radom u odeljenju, trebalo je nešto drugo, dodatno raditi. Bio sam jedan od osnivača Udruženja prosvetnih radnika Mađara severne Bačke i organizovao prvi Bal prosvetnih radnika, po ugledu na koji je godinu dana kasnije organizovan i prvi Bal gradonačelnika. Tražeći sredstva za Udruženje, za seminare, često nam nailazio na zatvorena vrata, i uvideo da bez pripadanja nekoj stranci, čovek nema ključ za otvaranje tih vrata...

U VODAMA VATERPOLA - Iako je uveliko u penziji, i dalje obavlja jednu funkciju – sekretar je Vaterpolo kluba “Spartak”, i ponosan je na dečju generaciju koja je stasala, na prvu žensku ekipu u Subotici, koja je bila druga u Srbiji. Ponosan je i na svoju unuku koja je pre pet godina počela da se bavi vaterpolom i postala golman, ostvarila sjajne rezultate, i danas brani za segedinski ženski klub. Iako odlično pliva, jedina veza sa vaterpolom u prošlosti bila je ta što je sezona kupanja na selu, pored reke Karaš, počinjala kada školarci dođu kući na raspust: “Sezona počinje kada Geza postavi golove i napravi male vaterpolo utakmice - nezvanične, neoficijelne, jednostavno da se zabavimo. Znalo se – dolazi Geza, biće kupanja, biće vaterpola!”.

Postaje član Saveza vojvođanskih Mađara i brzo napreduje. Jednog dana u februaru ’97. godine, dok je štrajk prosvetnih radnika uveliko u toku, u sedam ujutru, zazvonio je telefon...

- Žena podigne slušalicu, prebledi, kaže - traže te iz opštine, šta si opet skrivio?! Rek’o - nisam ništa! Zove me Imre Kern, tada predsednik Izvršnog odbora. Odem na razgovor, i prihvatam ponuđeno mesto člana Izvršnog odbora zaduženog za prosvetu...

Usledile su nove i više funkcije, dok na prvim direktnim izborima za gradonačelnika nije u drugom krugu pobedio Olivera Dulića, i tako postao prvi čovek grada. Obavljajući ovu lepu i zahtevnu funkciju, od 2004. do 2008. godine, sve vreme je imao na umu da, s obzirom na ljude koji su glasali za njega, ima veću obavezu da odgovara građanima, a manje stranci koja ga je predložila. I tu je bilo dosta poteškoća.

- Stranački apetiti su nezajažljivi! Mislili su – eto, sad je naš pulen postao najbolji, sada ćemo ostvariti sve naše zahteve! Međutim, ti zahtevi su često bili u sukobu sa interesima građana i ja sam tu morao da vodim lavovsku borbu. Mnogi kažu da sam bio Kasin poslušnik, ali onaj ko je bio na nekoliko sastanaka, zna kako samo se Kasa (tada predsednik SVM-a i potpredsednik Vlade) i ja borili na krv i nož! Prebacivao sam mu - fontana ti je najvažnija, a subotička privreda propada! Najteže mi je bilo da održim tu distancu... Ali mi je drago i s ponosom se pozivam na to da je u to vreme počelo vraćanje nekog građanskog dostojanstva. Pokušao sam mnogo više da kontaktiram sa građanima, u tu svrhu uveli smo plaćenog sekretara u svaku mesnu zajednicu. U mesnim zajednicama realizovani su i brojni projekti posredstvom USAID-a (Američke agencije za međunarodni razvoj), i mogu reći da sam tada upoznao današnju premijerku Anu Brnabić, koja je u to vreme radila u USAID-u, i bila veoma simpatična i prijatna osoba. Otvoren je i uslužni centar za građane ispod Gradske kuće, osnovali smo i Lokalnu agenciju za ekonomski razvoj, uključili se u projekte GIS-a (Geografski informacioni sistem), počeli demokratizaciju odnosa... Naš cilj bio je spustiti se što više u bazu – ono što je kasnije sve centralizam uništio! Uveli smo fondove za pomoć poljoprivrednicima, za stambenu izgradnju mladih, za male privrednike... Svakog ponedeljka održavali su se brifinzi za novinare...

TETKA JULKIN POZIV U PET UJUTRU - “Kako sam saznavao za probleme građana? Na više načina - u komunikaciji sa novinarima, kroz odlaske u mesne zajednice, na pijacu, u škole, u razne institucije... Ljudi su mi se obraćali, možda sam takav tip čoveka kome se može reći, koji je saslušao. Jednom mi zvoni telefon u 15 do pet ujutru. Jedna tetka Julka koja stanuje na ivici šume, kaže mi - dobro jutro, gradonačelniče, evo ja pijuckam kafu na terasi  i mislim na vas! Pomislim, blago meni, zato ste me probudili u 15 do 5?! Vreme je za ustajanje, popite i vi kafu – kaže mi, i nastavlja - moram da vam prijavim da je jedan Subotičanin, registracija ta i ta, sada istovario smeće! Što niste javili sekretarici... – pitam. Ljudi su znali moje brojeve telefona. Ja i dan danas imam isti broj koji sam imao prvog dana. Telefone i ženu ne menjam!

Osim što je bio dostupan sedmoj sili, bio je “dostupan” i građanima:

Mislim da su ljudi onda imali više poverenja u političare nego danas. Ne znam za ostale sredine, ali znam da je naša lokalna samouprava postala dosta zatvorena, nepristupačna. Ja sam ostao isti čovek, nije mi vlast udarila u glavu! Došao sam iz obične, školske sredine, gde smo bili naučeni da radimo, bez razlike! To sam pokušao i tamo da nastavim. Ja sam kao gradonačelnik u sedam sati bio na radnom mestu. I građani su znali, ako kod sekretarice nisu došli na red za prijem, pre sedam su me sačekali pred vratima i svako je bio primljen, ako ništa drugo, bar sa tri rečenice upućen... Ja i dan danas redovno odlazim na Buvljak, volim masu, ljude, poznajem skoro sve prodavce i oni mene, i niko me nikada neće prevariti! I pitaju me - kada ćeš ponovo na izbore, mi glasamo za tebe! Kažem - neću više, zašto vama da bude bolje nego meni?! To je mnogo bitnije, imati reč za svakoga, sa svakim porazgovarati, biti i ostati čovek. Možda je tajna u tome što sam i ja takav - nikada nisam bio veliki privrednik, nemam nikakvo imanje, imam jednu kuću i jednu divnu porodicu – to je moje najveće bogatstvo!

Izvor: Subotica.com
Postavljeno pre 4 meseca i 4 dana
Komentara: 9
Pregleda: 9062
Povezane teme
geza kučera sugrađani
Komentara
0
Napiši komentar
Pošalji komentar
Dodaj grafički fajl
(do 2 MB)
    Imaš na raspolaganju 1000 karaktera
    Pravila komentarisanja
    Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove ovog Internet portala. Komentari su moderirani i odobravani u skladu sa opštim pravilima i uslovima.