Za volanom, ali i uz volan - Slavica Šimičić je instruktorka vožnje

Odrastajući u, kako i sama kaže, šoferskoj porodici, Slavica Šimičić je oduvek želela da bude vozač, zbog čega danas može da se pohvali svim vozačkim dozvolama, izuzev za A kategoriju, jer je veliki motori nikada nisu privlačili. Ipak, da bude instruktorka vožnja, kaže da joj nikada nije ni palo na pamet, ali je jedan, naizgled običan razgovor za posao, promenio njeno mišljenje.

KAMION NEOSTVARENA ŽELJA - Uz posao instruktorke vožnje, Slavica povremeno vozi kombi, minibus i autobus, kako kaže, za svoju dušu, dok je prvo naučila da upravlja kamionom kada je imala samo 10 godina.
- Otac je imao kamion i to je prvo što sam naučila da vozim, još kao dete. Ipak, nikad nisam bila vozač kamiona, iako su me veliki kamioni uvek privlačili, ali jednostavno, nikada nisam imala priliku - kaže Slavica.

- Otac mi je vozač, brat mi je vozač, muž mi je vozač i od detinjstva slušam samo o tome, te je moja želja bila da vozim autobus u "Subotica-transu". Međutim, pošto mi je muž tamo radio, znao je koliki je teret tog posla i stalno me je odgovarao od toga. Na njegov predlog, otišla sam na razgovor za posao instruktorke vožnje, pri čemu nisam imala nameru da se time bavim, jer nisam imala toliko samopouzdanja da to mogu da radim. Zato je i moja prva rečenica bila da to nikada nisam radila i ne znam da radim, na šta se moj poslodavac nasmejao i rekao da uopšte nije bitno da li jesam ili nisam, ali ako želim, on je tu da mi pomogne, da me nauči i posavetuje, a ne da me kritikuje. To je bila prekretnica koja mi je promenila mišljenje i odlučila sam da probam - priča Slavica.

Od tada je prošlo dve godine, a Slavica svakog dana sve više voli svoj posao. Strpljenje i dobar kontakt sa kandidatom, kaže da su ključne osobine koje instruktor mora da poseduje da bi uspeo da prenese znanje budućim vozačima.

- Pre svega treba biti dobar psiholog, jer sve su to mladi ljudi od kojih neki žele i vole to, pa je sa njima i lako raditi, dok oni koji su došli samo da dobiju dozvoju, sa njima ume da bude malo čupavo i teško - kaže Slavica, za koju je najvažnije da kandidate nauči kako da "osete saobraćaj". - Uvek im kažem da ih nikada neću naučiti da voze, već ću ih osposobiti da se samostalno uključe u saobraćaj, jer tek kad ostanu sami u vozilu, onda najbolje uče. Učim ih da čuvaju svoj i tuđi život, kao i da poštuju druge učesnike u saobraćaju. To je možda i najvažnije, jer uvek ističem da nisu dobri oni vozači koji brzo voze i barataju vozilom, već oni koji poštuju druge učesnike u saobraćaju. Lično mi je zadovoljstvo kada nekome ustupim prvenstvo i pustim ga da se uključi u saobraćaj, dobro se osećam i zato i njih učim da se na neki način zahvale kada ih neko pusti, da podignu ruku ili blicnu svetlom. To mi je najvažnije, da odavde odu zadovoljni.

PRVI KANDIDAT - Iako nikada nije vodila evidenciju koliko je do sada obučila mladih vozača, Slavica kaže da se mnogih seća, a da svog prvog kandidata nikada neće zaboraviti.
- Nikola Andrašić, sa njim sam radila od početnih časova i bio je jako dobar dečkić, a sećam se još nekih, nekima pamtim samo lik, neke sam zaboravila, a neke nikada neću zaboraviti. Svima se trudim da podjednako prenesem svoje skromno znanje, ali sa nekima se više povežeš i više ti prirastu srcu - kaže Slavica.

A zadovoljnih je mnogo, toliko da novi učenici dolaze po preporuci i traže da im baš Slavica bude instruktorka. Iako priznaje da je u početku imala učenike koji su dolazili sa predrasudama, dobrim pristupom i savetima ih je vrlo brzo razuverila.

- Imala sam jednog momka koji je bio jako uplašen, tresle su mu se noge, uvek je govorio kako je vožnja strašna, prestrašna, a kad smo završili obuku i dobro je vozio, prišao mi je i rekao: "Ja tebi moram nešto da priznam. Kad sam došao na prvi čas, pomislio sam jao žensko, koji sam ja baksuz, da od toliko instruktora dobijem žensko", pa smo se tome smejali i posle mu je bilo drago. Rekla sam da mene bar nikad neće zaboraviti, jer je jedan od retkih kojima je žena bila instruktor - kroz smeh će Slavica.

S druge strane, predrasude ili bilo kakve nesuglasice nikada nisu dolaze od njenih kolega, instruktora u auto školi. Štaviše, prihvatili su je raširenih ruku i imaju samo reči hvale za našu sagovornicu.

- Oni su mi zaista uvek bili velika podrška. Od prvog dana su me lepo prihvatili, razmenjujemo iskustva i rado prihvatam svaku njihovu sugestiju, kao i oni moju. Svaki dan naučim nešto novo od njih, i kako da budem bolji instruktor, i kako da budem bolji čovek, i nikada nisam imala nikakvih problema - zadovoljno će Slavica.

Od 1994. godine, kada je dobila vozačku dozvolu, pa do danas, Slavica nikada nije imala saobraćajnu nezgodu, ni kao vozač, ni kao instruktor vožnje, na šta je veoma ponosna.

- To ne znači da sam ja dobar vozač, nego da verovatno imam više sreće nego pameti - našalila se naša sagovornica i poručila - Uvek može bolje.