Umetnost kao sudbina: knjiga o ženama koje su pomerile lokalne granice
Knjiga Lepota je u svemu donosi intimne, gotovo ispovedne priče šest savremenih vizuelnih umetnica koje su poreklom iz Subotice i čiji je rad odavno prešao lokalne okvire. Njihove životne i profesionalne putanje zabeležila je i priredila dr Margareta Bašaragin, koordinatorka Udruženje Ženske studije i istraživanja, kroz razgovore koji ne zaobilaze ni dileme, ni poraze, ni presudne odluke.
- Umetnost je – sloboda. Nije postojao trenutak odluke, umetnost je uvek bila tu. Umetnost me je vodila, nikada nije postojalo pitanje da li se baviti nečim drugim - neki su od glasova koji obeležavaju knjigu. U poglavljima naslovljenim samo imenima, bez prezimena, govore Jasmina, Maja, Edita, Lea, Jelena i Melinda — dok se iza tih imena kriju umetnice Jasmina Jovančić Vidaković, Maja Rakočević Cvijanov, Edita Kadirić, Lea Vidaković, Jelena Grujičić i Melinda Šefčić.
Ideja za knjigu oblikovala se na subotnjim ciklusima alternativnog i interdisciplinarnog programa „Ženskih studija i istraživanja”, u razgovoru Bašaraginove i mr Nela Tonković, istoričarke umetnosti. Polazeći od pitanja doprinosa žena javnom i kulturnom životu grada, iskristalisala se potreba da se savremene umetnice predstave kroz lične narative — onako kako su se i razvijale: uporno, često mimo jasnih puteva.
Svaka priča svedoči o drugačijem ulazu u umetnost. Edita govori o trenutku kada je, posle pada iz matematike u srednjoj školi, donela odluku da se sprema za fakultet:
- Dobila sam prvo indeks, pa ličnu kartu - Maja Rakočević Cvijanov opisuje kako je, nakon neuspeha na prijemnom, slučajno saznala za Višu školu za likovnu i primenjenu umetnost — korak koji joj je kasnije otvorio vrata vajarskog odseka FLU. Jasmina Jovančić Vidaković se, posle dva neuspešna prijemna, temeljno pripremila i bila primljena i na Likovnu akademiju u Novom Sadu i u Višu školu u Beogradu. Jelena Grujičić govori o privatnoj umetničkoj školi Nevene Grković kao prostoru koji je nju i deo generacije „spasavao od ulice”, dok Lea svedoči o čestim promenama gradova i kontinenata zbog interdisciplinarnosti sopstvenog rada.
Knjiga ne staje na akademskim potvrdama. U njoj se govori o formiranju porodica, o odluci da se bude prisutan u životu dece čak i po cenu odricanja od ateljea, o biološkim fazama i preprekama koje su oblikovale i rad i svakodnevicu. Upravo u tom iskustvu prepoznaje se i snažna mreža međusobne podrške i saradnje: Edita i Maja su kume i autorke izložbe „Lady of Hormones” u Savremenoj galeriji u Subotici; Jelena je, tokom boravka u Parizu, pozvala Maju i Leu da izlažu u galeriji „Rivoli 59”, što je preraslo u višegodišnju saradnju; Lea i Melinda zajedničke projekte realizuju od 2018. godine.
Knjiga je predstavljena na tribini u Savremena galerija Subotica, gde su, uz priređivačicu i istoričarku umetnosti, govorile i same umetnice, dok su se pojedine uključile putem video-linka. Na kraju izdanja dati su i precizni biogrami svake autorke, a vođena uverenjem da znanje treba da bude dostupno, knjiga je objavljena i u digitalnom izdanju na sajtu „Ženskih studija”.
