Teško do prava na tuđu negu

Stipan Ćakić, predsednik Udruženja, kaže da se suočavaju sa mnoštvom problema, među kojima im veliku muku zadaje nemogućnost ostvarivanja nadoknade za tuđu negu i pomoć.

Prema Ćakićevim rečima, pravo na 16.000 dinara mesečno imaju samo stopostotni invalidi, dok za lica sa 90 ili 80 odsto oštećenja zakon to ne predviđa.

- Uspeli smo da uđemo u budžet grada i Udruženje je prošle godine dobilo 155.000 dinara. Da bi ostvarili pomoć države, prošlog meseca smo sa udruženjima iz Kikinde, Bečeja, Novog Sada, Beograda, Šapca, i Zaječara osnovali savez. Naš cilj je da Zakon za nadoknadu za telesna oštećenja promenimo i u korist onih koji nisu stopostotni invalidi, ali zbog invalidnosti ne mogu da ostvare nikakve prihode - kaže Stipan Ćakić.
Udruženje amputiranih i rođenih sa malformacijama često organizuje susrete i sa udruženjima distrofičara, paraplegičara, multipleskleroze i dečje i cerebralne paralize, kao i sa Centrom za pravi život.

- Prate nas isti problemi, a trenutno nam veliku muku predstavlja kako doći do personalnog asistenta. Na nivou Subotice nekoliko vojnika na civilnom služenju vojske dodeljeno je Udruženju za cerebralnu i dečju paralizu, ali to je nedovoljno - kaže Ćakić.
Nepostojanje osoba koje bi bile desna ruka u kretanju i svakodnevnom životu invalida, Dejana Đokića, predsednika Centra za bolji život i člana Udruženja distrofičara, dovelo je u situaciju da se mora prilagođavati volji prijatelja.

- Imam prijatelje voljne da mi priteknu u pomoć, ali to nije rešenje. Već duže vreme pokušavam da nađem nekoga ko bi bio uz mene i pomogao mi da organizujem život, ali ne vredi. Zbog toga moram da sačekam dolazak nove klase vojnika, što je slučaj sa većinom invalidnih osoba - kaže Dejan Đokić.

Članovi Udruženja amputiranih i rođenih sa malformacijama muku muče i zbog nekvalitetnih proteza i predugačkog roka za sticanje prava na novo pomagalo.
- U Srbiji nema kvalitetnih proteza, a 18 meseci je predugačak rok za nekoga kome se zbog lošeg kvaliteta proteze stvaraju rane. Osim toga, pristupačnost institucija, bioskopa, pozorišta i prodavnica u gradu je loša, a mnoge pojedine rampe su pod većim nagibom od dozvoljenog - kaže Ćakić.

On napominje da je, osim male šanse da se zaposle mnogim invalidima dat otkaz i da Zakon o zapošljavanju invalida očekuju s velikim nestrpljenjem.

- Invalidi nemaju problem u glavi, već u rukama i nogama. Među nama je mnogo inteligentnih osoba koje bi mogle da doprinesu društvu i reše svoju materijalnu egzistenciju. Imao sam priliku da obiđem porodice u kojima se roditelji stide dece zbog invalidnosti, što je tragedija. Pouzdano znam da amputiranih i rođenih sa malformacijama u gradu ima preko 100, ali je u Udruženju tek 20. Cilj nam je da ih sve izvučemo iz kuće i pokažemo i drugu stranu života, bez obzira na probleme koji nas prate, jer u društvu je ipak lepše i lakše - zaključuje Stipan Ćakić.